Амерички Electoral College

_90815930_034759043-1

_90815930_034759043-1

У оквиру своје политичке философије, Платон излаже постулате демократске државе. У таквој држави све је дозвољено, у њој влада слобода тако да бројне могућниости стоје сваком на располагању и свако на свој начин подешава свој живот. Аристотел је више заинтересован за облик власти па закључује да демократска држава за своју сврху има слободу, а да власт у њој имају широке народне масе. Развојем парламентаризма у Британији и исходом Француске буржоаске револуције, демократско политичко устројство постаје модел савременог друштва. Теоретичар структуре политичких партија Robert Michels, уочио је још далеке 1962. настојање модерних демократија ка олигархијском понашању партија и облику владања. Ово настојање произлази из заинтересованости политичких партија за освајање власти наспрам заступања интереса њихових бирача, односно широких народних кругова, што у крајњој линији представља суштину демократских друштава.

То што сваки појединац може да учествује у избору оних који владају, са чиме он потврђује своје учешће у политичком одлучивању, узето је као највећи домет и тековина демократски уређеног друштва и правне државе, и уједно потврђује остварење човекове слободе.

Онда су дошли амерички председнички избори 2000. и 2016 године. У оним првим појављује се мала разлика у броју гласова између резултата народног гласања и Electoral College. Одлуком суда прихваћен је кандидат којег је изабрао Electoral College. Код ових других избора, није могло да дође до поновног мимоилажења политичке воље народног гласања и Electoral College, који као такав постоји од 1789-те године. Сложени процес бирања америчког председника и улогу Electoral College, објашњење Michael Ray из Encyclopedia Britanica. Он наводи да амерички бирачи у изборима излазе на биралишта али не бирају директно председника. Уместо тога, њихову вољу одражавају активности државних бирача (state electors), који су у многим случајевима, законом обавезани да буду у складу са народним гласањем.

Шта се догодило у председничким изборима 2016? Насупрот елабората политичких аналитичара, испитивања јавног мнења, утисака после телевизијских дебата председничких кандидата, коментара јавних личности, укључујући ту и тренутног Председника САД, као и мишљења пролазника, ставова уредника телевизијских станица и новинских кућа, наклоности високих политичара, пре свега из Европе, резултати избора доносе мало очекивани исход. Како је до тога дошло?

Поред несумњиве предности коју је јавност дала једном кандидату, пада на памет да је политичко одлучивање дошло са друге стране. Победа конзервативног кандидата долази као резултат његове победе у државама које су традиционално  упориште демократа, Pennsylvania и Florida на пример. Резултати даље говоре да су радничка популација, као и припадници Hispanic заједнице и Афро-Американаца, такође неочекивано гласали за конзервативног кандидата. Упркос шиканирања током кампање и жене су дале свој глас Републиканцима. Поред слабог одзива бирача, око 30%, остаје питање ко и како уистину бира америчког председника?

Говорећи о демократском политичком систему, данашњи закључак гласи да он све више постаје вербализован облик политичког понашања и институционализованог израза једне политичке идеје а мање стање друштва, облик политичког деловања и начин владања.

Како сада ствари стоје, супротно начелном истицању права учествовања и одлучивања у избору највише власти у земљи, одлучивање о будућем председнику Америке и укупној националној политици, стварну одлуку доносе они који најбоље познају државни интерес и захтеве економије. То су пре свега високи политички кругови, партијски врхови и  представници крупног капитала. Они су непосењдно ослоњени на универзитете и истраживачке институте, који теоријски развију начине политицког деловања, управљања и економског пословања. Важан моменат представља и животна потреба капитал односа за непрестаним променама, које остају у оквирима самог капиталистичког политичког система. Отуда Демократе и Републиканци врше равномерну смену на власти.

Спровођење избора за Председника, Сенат и Конгрес, од највећег је државног интереса. Стога сам процес избора постао је дуготрајна и озбиљна државна делатност у којој суделују многи појединци, службе и агенције, претварајући га готово у привредну грану. Тим поводом пружена је могућност сваком политичком субјекту, да учествује у складу према његовом политичком и друштвеном положају. Тако долазимо до сазнања ко познаје државни интерес и самим тиме о томе ко одлучује по питању од државног интереса.

Напуштањем праксе партијског именовања кандидата већ њиховим непосредним бирањем, изменама изборног закона, надгледањем рада изборних тела, као и техничког извођења самих избора, ови постају одиста јавни а модерна друштва прилази корак ближе остварењу стварне демократизације друштва, успостављању правне државе и довршењу ослобађања човека, задовољног својим животом. На овај начин биће обезбеђено да прокламовано и пракса буду поистовећени.

Враћање питању резултата последњих председничких избора у Америци, сада једино остаје да за јавност буде пронађено плаузибилно објашњење, како је дошло до тога да победи кандидат кога јавност није желела да види на месту председника.

© Александар Димитријевић, новембар 2016.

Затворено за коментаре.