Анатомија друге Србије

sta-je-druga-srbija-890x340

sta-je-druga-srbija-890x340

Маринко М. Вучинић

Мото мог обраћања на представљању ове књиге су речи Јована Цвијића који је у тексту о националном раду објављеном 1907. године записао следеће речи: „Али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ, само не свој.“

  1. Расправа о Другој Србији је расправа о идејној и политичкој борби која се води на пољу културе (то је културни рат о коме пише већ дуже времена Слободан Антонић), стварања одређеног система вредности, историјске свести и идентитета. Та другост говори о два супротстављена концепта у разумевању и образовању ставова везаних за ова питања. Антонио Грамши је говорио: „Ко влада идејама тај влада људима.“ Зато и није случајно што се целокупни идејни и политички напор представника Друге Србије везује управо за овладавање идејама и простором културе и идентитета.
  2. Они који су били и остали главни идеолози и пропагатори идеја Друге Србије говоре данас да су управо српски националисти измислили и конструисали овај појам. А не ради се о измаштаној конструкцији већ о конзистентном систему политичких и културолошких поставки које су повезане одређеним заједничким опредељењима и ставовима.
  3. Које су основне идеолошке, културолошке и политичке одреднице Друге Србије? У књизи сам их у једном тексту означио као њихове основне аксиоме.
  4. Србија је отпочела ратове који су довели до разбијања СФРЈ
  5. Србија није спремна да се суочи са злочинима почињеним у грађанским ратовима након разбијања Југославије. Српски народ нема снаге да се суочи са прошлошћу већ слави ратне злочинце.
  6. Она не прихвата своју колективну одговорност за југословенску трагедију. Свако позивање на злочине почињене над Србима сматра се за покушај релативизовања злочина и негирање улоге Србије, јер свако треба да се суочи са злочинима почињеним у име његовог народа, и да почисти у свом дворишту. Али нема одговора када се зна да готово нико није у Хрватској одговарао за монструозне злочине почињене у њиховом домовинском рату.
  7. Србија не прихвата оптужбе да је била агресор у ратовима за југословенско наслеђе.
  8. Српски национализам, популизам, ксенофобија, антисемитизам, клеро-фашизам су константа наше историје а доминантни су и данас у нашем политичком животу.
  9. Србија остаје и даље реметилачки фактор и главна препрека за успостављање стабилности и добро-суседских односа на Балкану.
  10. Неспремности и неспособност Србије да прихвати модернизацију и европске вредности.
  11. Непостојање демократских вредности и традиције и фаталистичка везаност за ауторитарно схватање политике и политичког живота.
  12. Негирање антифашизма и рехабилитација велико–српске хегемонистичке идеологије.
  13. Политички живот Србије је доминантно обележен говором мржње и подстицањем агресивног национализма и расизма.
  14. Фаталистичка везаност за косовски мит и неприхватање реалности (посебно када су Косово и Метохија у питању).
  15. Непоштовање мањинских и људских права обележава Србију.
  16. Срби себе сматрају највећим и јединим жртвама и зато непрестано подстичу процес самовиктимизације.
  17. Нужност пацификације, деконтаминације и денацификације Србије.
  18. Тежња да се припадност српском народу сведе и ограничи на србијанство.

Сви ови аксиоми полазе од основне идеолошке одреднице и константе Друге Србије која је садржана у реченици Радомира Константиновића: „Друга Србија је она која се не мири са злочином.“ Да ли то значи да свако онај ко се усуди да њихове аксиоме доводи у питање пристаје и мири се са злочином. Овакав приступ само сведочи да се ради о идеолошкој и политичкој групацији која није спремна на озбиљан дијалог и да је прожета секташким идеолошким духом.

Да ли треба писати и реаговати на оваку врсту идеолошког говора или је то узалудан и сизифов посао?

Поред идеолошке истрајности и секташтва ову групацију обележава и велика упорност у заступању својих ставова. Али, и способност да преузимају најважније културне и научне институције на којима се одвија специфичан идеолошки инжињеринг и измена свести што је и сада део званичне не само културне политике. Јер, ради се о егзактној расподели и освајању простора моћи, новчаних фондова, стипендија, литерарних жирија али и реалног утицаја на креирање владајућег система вредности и културног обрасца који код нас још није у потпуности обликован.

Навешћу само неколико цитата којима ћу илустровати идеолошке и политичке аксиоме о којима сам говорио.

Дубравка Стојановић

„Ми смо авангарда популизма. Ми смо измислили систем у коме једна странка претендује да представља цео народ.“

Дејан Анастасијевић

О прослави дана Републике Српске у тексту Дан лешинара: „Не улазећи у то ко је први почео и ко је више страдао, да ли је иком јуче у Бањалуци пало на памет да крв којом је заливена РС није била само српска као ни  кости уграђене у њене темеље.“

Весна Пешић

„Чудно је то како у једном заосталом друштву одрасту тако талентовани људи. Наша црква је изузетно конзервативна и националистичка тако да смо били просвећенији за време социјализма када црква није имала толики утицај као што то има сада.“

Ненад Прокић

„Непоштенији од наших политичара је још само наш народ.“

Соња Бисерко

„Целокупна српска историја је лажна и препуна обмана.“

Филип Давид

„У Србији се годинама и с намером ствара слика Хрватске као искључиво усташке државе.“

Бранка Прпа

„Да би једна ситуација која је конфликтна била превазиђена, мора онај ко је у суштини тог конфликта, изазивач конфликта, да каже: опростите ја сам крив. И Србија  је  ту кључна.“

Павел Домоњи

„У Србији само камен није крив.“

Дубравка Стојановић

„Када би учење о Сребреници било могуће то би значило да национализам није прва и последња идеја свих наших поредака.“

Ова историчарка и не помишља да би учење о Јасеновцу морало да буде саставни део нашег идентитета и историјске свести.

Никола Самарџић

„При томе је најмање помена, у којој мери је Београд поново запуштен, штрокав, замашћен разлокан, дерутан, небезбедан, посељачен. Српска политика, пред јавношћу огрезлој у дебилној русофилији, подгрејаном шовинизму, непознаница поткрепљена чињеницом да генерација рођена 1999. године стиче право гласа.“

Оваквих цитата има на претек и могао бих наводити у недоглед. Основно је питање да ли треба реаговати и одговарати на овакве бруталне изливе самоосуђивања и жигосања Србије који су често на ивици расизма и отворене нетрпељивости. Ја сам убеђен да је то наша дужност, зато и настају ови текстови и не пишем их само ја. И то без обзира што смо суочени са људима који имају неупоредиво већу медијску, институционалну подршку и озбиљну финансијску подршку.

У тексту Милоша Црњанског До тог мора доћи афирмисана је идеја српског становишта. „По нашем схватању ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско, док се са поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми. Без југословенства савремених парола државе и економије и социјалних потреба, према словеначким и хрватским паролама, хрватске културе, хрватског мора и државног индивидуалитета. Вратимо се и ми Србији. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.“ Ово је написао писац Сеоба, Код Хиперборејаца и Ламента над Београдом, и опоменуо нас да коначно погледамо већ једном како стоје ствари са чисто српског интетреса и становишта. Вук Краџић је у тексту Срби сви и свуда, половином деветнаестог века написао да смо ми заборавили српски мислити. Зато је важно афирмисати српско становиште које се изнова заснива у књигама ове библиотеке у издавачкој кући Catena mundi.

Маринко М. Вучинић: Шта је Друга Србија?

 

Затворено за коментаре.