Бањалука – Сребреница – Београд

pol-sarajevo-popisom-2

pol-sarajevo-popisom-2


«Србија је ослонац стабилности на Балкану» – поручују високи службеници Европске Уније. Овај исказ могао би да буде схваћен на два начина. Као ласкави епитет код оних са недостатком самопоуздања. Опрезним међутим, то је упозорење, подсећање да Србија у себи носи кривицу. Било да су у питању њена спољна политика  или унутрашњи послови, Србија остаје под надзором.

Ових дана погледи међународних званичника опет су упрти у Србију. Поруке високих државних службеника, упућене Србији, на први поgлед у баналној, протоколарној експлицитности, стварају утисак дипломатске формалности. Разумевање њиховог садржаја захтева известан напор. Шира јавност управо зато форму поистовећује са садржајем. У овом случају ту вреба опасност. Тек дeшифрован протоколарни речник указују да је Србија поново доспела, ако не на нишан, а оно у двоглед. На помолу су нови уступци Србије .

«Србија је ослонац стабилности на Балкану» – поручују високи службеници Европске Уније. Овај исказ могао би да буде схваћен на два начина. Као ласкави епитет код оних са недостатком самопоуздања. Опрезним међутим, то је упозорење, подсећање да Србија у себи носи кривицу. Било да су у питању њена спољна политика  или унутрашњи послови, Србија остаје под надзором.

Праћењем нових политичких догађаја широм Балкана и ослушкивањем говора политичара,  постаје јасно да је тзв. «српско питање» још увек отворено.  Суштину тога питања чине слобода човека, право народа и легитимност државе. «Српско питања», отворено је још пре Ослободилачких ратова 1912-13. Начином приступања том питању од стране великих сила кроз историју, стиче се утисак да оно није добило потребну пажњу.  Изгледа да је увек некако гурнуто у сртрану. Таква политика најчешће је доводила до обнављања сукоба. Тешко је при томе рећи да ли су таквим приступом силе радиле на спречавању сукоба на Балкану или на њиховом индиректном подстицању.

Почевши од одлука Сан-Стефанског мира, Берлинског Конгреса,  преко повода атентату у Сарајеву, Конференције у Versailles.-у, стварања бановина, цртања авнојевских граница, па све до споразума из Dayton-а, ултиматума из Rambouillet-а и  Споразума из Кумановa, никако да се ово питање скине са дневног реда.

У задње време оживљеном политичком сценом Балкана опет промичу авети прошлости, проносе злокобне пароле и шаљу провокативне жаоке. Као да су у току припреме за неко будуће, коначно решавање. Пажљивом анализом догађаја везаних за „српско питање“ открива се његова дубока позадина. Парадоксално, она са самим питањем има мало заједничког. Реч је о сукобу  интереса Западног Савеза и Русије на Балканском полуострву и борби за контролу над њим.

При тпме у својеврсној трговини између политичких аспирација светских сила на Балкану и интереса домаће елите да сачува повлашћеност, интереси српског народа редовно су продавани испод цене. Непрекидно лавирање Србије између Немачке, Аустрије, Русије, Енглеске и Француске, ставља ову на покретну траку политичке и социјалне нестабилности што другима свакако иде на руку. Тако простор Балкана постаје погодно тло за политичке комбинације, од којих је свака од њих  до сада била краткотрајна.

Према данашњем призвуку «српског питања», изгледа да су заинтерсовани  брзо заборавили поуке недавне прошлости, произашле из надметања великих сила. Данас, у завођењу бистрог ума на Балкану, подједнако учествују, поред опробаних метода националне искључивости, и нови чиниоци политичке комбинаторике, као Неолиберализам, Глобализација и «Нови Светски Поредак». Отуда ни једна тачка данас на Балкану није сигурна, није отпорна на напад.

Слика „српског питања“ није ништа лепша од оне из недавне прошлости.  На Космету преостало српско становништво нема гаранције за свој живот и имовину.  У Црној Гори СПЦ  и њени верници изложени су разним притисцима. У Босни и Херцеговини члановаи Председништва и великодостојници исламске заједнице, дају инцидентне изјаве на адресу Срба. Из Хрватске стижу провокативне и хушкачке изјаве представника власти, које подстичу мржњу и прогоне. Крајња десница све више обликује тамошњу друштвену климу.

Како то неки приказују, два су главна извора данашње нестабилности на Балкану. Прво, најава обележавања дана државности из Бањалуке и друго, додељивање Србији улоге „quasi“ стабилизатора политичких прилика у региону. Стављањем Србијe у положај одговорности за догађаје изван њених државних граница и употребе различитих видова притиска на Републику Српску имају задатак да доведу до напетости између Бањалуке и Београда, као и да ослаби њихову политичку снагу, тако да ови постану зависни од планова Европске Уније. Трансверзала Бањалука Сребреница Београд и пре јула 1995-те постоји као San Andreas Fault  политичке тектонике југоистока Европе. Зато покретања по њеним ивицама, до којих долази ових дана, не изненађују али зато узнемиравају. Њихов значај појачан је тиме што је Бањалука  у гравитационим оквирима некадашње Војне Крајине, а Сребреница богата рудним благом, док је Београд остао  „реметилачки чинилац“.

За контролу политичких кретања у региону, данас су у употреби рафиниране методе специјалног рата. Лансирањем изјава из дипломатских фотеља, одлукама финансијских институција и радом пропагандних одељења медијских конгломерата, западне силе обликују напетост на терену. Бањалуци се шаљу благонаклоне препоруке да одустане од намерае проглашења дана државности. С друге стране, у званичне посете Србији долазе занимљиве особе, неке од њих без дипломатског статуса. Таква је била и посета господина Server Daniel-а.

Водећу улогу завођења јавности ипак имају велике медијске куће. Тако њихово велико „отктриће“, изнето са високом дозиом цинизма да, « Washington нема поверења у г. Вучића јер је овај близак са Москвом», онемогућава јавност у расуђивању, тако да ова постаје политички умртвљена.

У дипломатској офанзиви на „трансверзалу Бањалука Београд“ учествују и високи државни званичници па и црквени великодостојници. Тако недавно, поводом завршетка обнове Хаџисалихија џамије у Бањалуци, присутни турски Председник владе Davutoglu изјављује како су «Турци на тим просторима били и да ће ту и остати», што никако није политички прикладно месту и поводу. Следе и провокативне изјаве надбискупа бањалучког Комарице и Хусеина Кавазовића, реиса исламске заједнице у БиХ, у који Србе означавају кривим за догађаје око распада Друге Југославије. У покрет су стављене невладине организације и тела за лобирање, какав је «Савет за спровођење мира» .

Управо ради свега изнетог за очекивање је да Србија јасно одреди своју спољну политику, да заштити свој државни легитимитет и да остане неутрална. Истовремено она мора помаже српском народу изван Србије ане да руши мостове. Уједно да ради подједнако са свима другима на очувању мира на просторима Балкана и подржавању праведних решења за сва политичка питања у окружењу. Што се тиче Републике Српске, она не може да одустане од  својих законских права,   за која су положене и жртве.

© Александар Димитријевић, септембар 2016.

Затворено за коментаре.