БиХ геополитичка вртешка

Драгомир Анђелковић
Драгомир Анђелковић

Драгомир Анђелковић

Некада се за Босну каже „тамни вилајет“. Погодније  је за БиХ рећи „геополитички вилајет“. Много тога, укључујући и национални идентитет великог дела његовог становништва, има екстерне, условно речено геополитичке, темеље и савремене оријентире. Потребно је да се тога сетимо и када анализирамо наизглед збуњујуће промене у политици лидера БиХ муслимана и тамошњих Хрвата.

Када је Босна први пут поменута у спису византијског цара Константина VII Порфирогенита (10. век) – јасно је дефинисано да је у питању српска земља. Највећи део данашње БиХ у то време је био насељен српским племенима. У наредним вековима ствари су се мењале под утицајем страних сила. Експанзија западних фактора, чију потку је представљало деловање римокатоличке цркве, резултирала је тиме да се немали део босанско-херцеговачке популације до прве половине 20. столећа преобразио у Хрвате. Још већи део становништва те две историјски српске земље – на основу исламизације и идентификације са отоманским окупаторима – ушао је у идентитетску реку која га је на крају довела до тзв. актуелног бошњачког опредељења.

Тако су постављени (гео)политички параметри који важе до данас. Док су преостали Срби као и њихов државни ентитет сачували своју аутентичност, Хрвати су постали БиХ експонент Запада а тзв. Бошњаци муслиманског Истока. Додуше, у духу евроалтантског исламизма (исламистичког радикализма под контролом Запада и у функцији његових интереса) и глобалне идеолошке и војно-политичке превласти западних сила – код последњих се Исток и Запад озбиљно преплићу. И то није био за њих превелики проблем док су Турска (кључни источни фактор поистовећивања БиХ муслимана) и САД на Балкану и шире радили руку под руку. Но, озбиљни изазови настају сада.

Јасно је да је разлаз Анкаре и Вашингтона суштинског а не површинског карактера, те да ће битно утицати на геополитичке токове. То пред БиХ муслиманску елиту поставља питање – коме се царству приволети? Како ствари стоје, међу њеним доминантним делом ипак преовлађује традиционално, протурско опредељење. Из тог угла треба сагледати изненадну спремност Бакира Изетбеговића на до јуче незамисливи споразум са РС, док је само који дан пре тога СДА кокетирала са екстремистичким идејама у Рашкој области. Турски утицај је међу њеним лидерима јачи од западног, а у новонасталим околностима Ердоган жели тесну сарадњу са Русијом што се рефлектује и на позитивнији однос према Србима. Турска разуме да западна доминација над централним делом Балкана – што је битно за слабљење евротлантских клешта која и њу угрожавају – може ослабити само координираним деловањем Анкаре и Москве а уз помоћ какве-такве нормализације српско-(јужнословенско)муслиманских односа.

„Вук длаку мења али не и ћуд.“ Тако нам и Бакир мисли што и раније, али схвата нову геополитичку реалност, и на тим основама се може нешто урадити. Наравно, под условом да ми више не западамо у вртлог неких нових, макар и скраћених, југословенских илузија. Нека се свако држи свога, а да тражимо модел како можемо да сарађујемо и међусобно функционишемо. Толико о односима са тзв. Бошњацима. Време је да се осврнемо и на Хрвате у контексту реченог. Њихова матична земља Хрватска је, по правилу, кад год може и где год је то у домену њене и најмање моћи – жестоко усмерена против Срба. Нас Загреб види као непомирљивог непријатеља, а кључ свог националног јачања препознаје у нашем слабљењу. Ко то још није схватио не би било лоше да бар мало прелиста дела оца хрватске геополитике др Иве Пилара, и то са акцентом на БиХ и хрватском интересу да што више конфронтирају православне Србе и њихове муслиманске рођаке.

Када се то има у виду, потпуно је нормално што БиХ Хрвати сада хистерично реагују и на помен неког српско-муслиманског договора. Они су свесни да су монета за поткусуривање Загреба те да су доведени у тешку ситуацију у БиХ (њиховим увлачењем у федерацију са муслиманима Хрватска је Западу платила могућност за агресију на Српску Крајину). Отуда, борећи се за опстанак изнуђено су сарађивали са РС (која је чак пристала да буде њихова потпора у борби за „трећи ентитет“). Загреб је то толерисао док није био спреман да се поново озбиљније умеша у послове БиХ, односно док није добио директиву својих западних ментора. А када се то десило јер су они проценили да је дошло време за дефинитивни удар на РС, БиХ Хрвати су после прошлих избора променили табор и окренули се против Бањалуке. Сада из тако створене муслиманско-хрватске коалиције (налик оној са почетка рата или 1994-5) почињу да исказују спремност да иступе први. То код Хрвата и њихових западних покровитеља изазива ужас те стога и БиХ Хрвати показују до краја своје право, антисрпско (НДХ „херцеговачко“) лице. Нама, који смо лоши ученици историје, то би требало да буде додатни наук да је илузија да са Хрватима ишта добро можемо да постигнемо, док са „нашим“ муслиманима можда и имамо потенцијал за неки одрживи компромис. Али, да поновим, без бесмислица о „братству и јединству“, већ (гео)политички прагматично!

Извор: Новости

Затворено за коментаре.