Велика Британија није успела да поврати своју колонијалистичку прошлост, па је зато и изашла из ЕУ

britanija-eu

britanija-eu

Конзервативна политика узела је у обзир све мере како би ојачала јединство Европе, изашла из економске кризе, и једна од тих мера је изолација Велике Британије.

Финансиал Тимес, у једном чланку Филипа Стивенса, о томе пише: „ Прошло је 20 година откако је Велика Британија одлучила да неће користити валуту ЕУ, њена политичка вештина и моћ, омогућиле су да се дође до договора унутар и ван земље. Одлука Камерона да Велика Британија изостане са преговора о финансијској кризи у еорозони, само је наговештавала крај њеног пута.

Велика Британија је од почетка била против формирања ЕУ, настојала је да спречи оснивање исте. Али Енглеска није могла занемарити једниснтвено економско тржиште у којем би и она имала интереса. Касније када је Велика Британија најавила спремност за приступање том тржишту, Шарл де Гол, тадашњи председник Француске се оштро успротивио. Након смрти Шарла де Гола, услови за приступање Енглеске европском тржишту постали су бољи.“

Након 40 година од чланства Велике Британије у ЕУ, ова земља још увек представља препреку у многобројним случајевима везаним за сарадњу ЕУ. Велика Британија види свој интерес у јединственој Европи у којој има одређену врсту независности и која не дозвољава слабљење воље влада држава чланица.

За овакав однос Велика Британија има историјске, културолошке и политичке разлоге. Британци су одувек сматрали себе бољим од других европских нација. Ова земља обзиром на своју колонијалистичку прошлост сматра да је велесила на светском нивоу, и да би приступање европској породици одузело историјски, политички и културолошки положај.

Стога је влада Велике Британије веома опрезно приступала сарадњи у ЕУ и свуда где јој се не спречавају економско политички процеси настојала да остане по страни.

Британци нису прихваили европску валуту еуро, нити су потписали шенгенски споразум који гарантује слободно кретање становника ЕУ. С друге стране, Велика Британија је настојала ојачати трансатлантске везе како би повећала политичко сигурносни утицај САД-а у Европи, посебно након распада Совјетског савеза и завршетка Хладног рата настојећи на тај начин спречити ЕУ да постане моћна политичко-војна сила.

Оваква британска политика је утицала да унутар ЕУ дође до поделе на два блока, они који су проевропски оријентисани и они које су трансатлантски оријентисани. Ова подела је постала очита у време напада САД-а на Ирак, само неке од европских земаља су се придружиле САД-у у нападу на Ирак 2003. године. Друге земље попут Немачке и Француске су се противиле овом нападу.

Економска криза је довела Велику Британију у нову ситуацију. Велика Британија је могла водити политичке сигурносне и економске послове без одређених великих преперека, међутим економска криза је увелико ограничила ову земљу.

Велика Британија не припада еврозони, док Немачка и Француска као велике економске силе играју одлучујућу улогу у решавању проблема насталих око еура. С друге стране, половина трговинских односа Велике Британије је везана за европске земље и еврозону, стога је и повећање економске кризе у еурозони директно утицало на економију Велике Британије.

Дошло је чак до тога да су се и трансатлантски оријентисане земље окренуле према Немачкој и Француској. Ако и постоји пут за решење економске кризе у Европи то не могу радити само Немачка и Француска које су главни финансијери буџета и економске помоћи угроженим земљама, чак ни Велика Британија не може урадити нешто друго до подршке Немачкој и Француској у борби против еконосмке кризе.

Међутим Немачка и Француска планом о успостављању јединственог финансијског фонда стављају Велику Британију у безизлазну ситуацију. Велика Британија то не би могла да поднесе и тако се дошло до рефендума и одлуци да напусти ЕУ.

Сам изласка Велике Британије из ЕУ није решен референдумом, већ предстоји много комплекснији процес, који ће потрајати неколико година, а најдуже 5.

Са друге стране, ако се улазак у ЕУ посматра као једини интерес Србије и пут без алтернативе, нама це бити лоше како год су Енглези одлучили. Сада ће бити отежано приступање нових. Али реално, зашто би то било лоше.

Уосталом, подсетимо се како је настала ЕУ. Прво је основана Европска заједница за угаљ и челик – не наравно да би се преко угља и челика створило братство европских народа, већ да би се контролисала потрошња угља и челика, као стратешких сировина за ратну индустрију у Немачкој.

Дакле, кад се сагледа прави циљ стварања уједињене Европе јасно је да је та идеја доживела свој историјски крах, јер та Немачка је данас хегемон Европе. Једном речју, ЕУ већ јесте на један начин пропали пројекат. Наравно, код нас свака вест стиже са закашњењем од пар деценија.

Велика Британија је већ имала неку врсту полу-чланства у Унији. А за Србију, не видим како би излазак Британије могао да има негативне последице. Краткорочно гледано, мозда у смислу слабљења целокупне Уније. Дугорочно, излазак Британије ће сигурно ојачати ЕУ зато што би ослабио утицај САД-а на њу, а истовремено би се побољшале везе са Кином и Русијом сто је свакако у економском интересу свих чланица. Уз то, српски и британски интереси се никада нису поклапали, па за Србију не може да буде лоше ако утицај Британије на политику Уније ослаби.

Са друге стране, врло могућ сценарио је оснивање новог савеза држава, где неће бити више од 10 земаља, оних најјачих. ЕУ це наставити да постоји, како би земље које су вец у процесу преговора имале и даље шаргарепу на штапу. И ту ће бити обесмисљени сви наши напори да се придружимо савезу најјачих европских земаља, јер ће се тада питати Румунија, Бугарска, Хрватска, а можда и Косово. То је једини реалан сценарио..

За Србију, као и за цео Балкан, главни проблем су лоше политичке елите, корумпиране и антинародне. У Србији се све горе живи – а исти људи већ деценијама у политици, само мењају странке и реторику по потреби. То је проблем свих проблема.

Данијела

Затворено за коментаре.