Вучић дао нови рок за бољи живот

aleksandar-vucic-foto-marina-lopicic-1422865367-613145

aleksandar-vucic-foto-marina-lopicic-1422865367-613145

Само нам фали једна киша негде око 25. јула и имаћемо привредни раст већи од 2,5 одсто, изјавио је јуче премијер Србије Александар Вучић. Вучић је у јануару изјавио да очекује да просечна плата достигне 500 евра већ 2017. године. Затим је у априлу рок померио на 2018. годину, да би сада рекао како би то могло бити 2020. године
АУТОР: А. МИЛОШЕВИЋ

Београд – Само нам фали једна киша негде око 25. јула и имаћемо привредни раст већи од 2,5 одсто, изјавио је јуче премијер Србије Александар Вучић. Да ли ће Влада Србије успети да призове повољне временске прилике у тој, како се испоставља, кључној недељи за кукуруз, видећемо ускоро, али без обзира на то, премијер сматра да је Србији тих 2,5 одсто раста загарантовано и тврди да је Међународни монетарни фонд пристао да своју пројекцију нашег раста подигне управо на овај постотак.

Вучић се, како је јуче изјавио, нада и да ће следеће године привредни раст Србије бити четири процента, што би нас, по његовим речима, довело на европски врх по расту БДП-а и омогућило да плате у мандату будуће владе достигну 500 евра. Премијер је уз то додао и да је скок БДП-а од 2,5 одсто, највећи привредни раст Србије у последњих десет година.

Иако нема сумње да је већи привредни раст од пројектованог добра вест, што важи и за мањи дефицит од очекиваног, поједине тврдње које је изнео премијер једноставно нису тачне. Рецимо, ММФ је у априлском издању свог Светског економског прегледа (WЕО) проценио да ће просечна стопа привредног раста у нашем региону износити 3,5 одсто, што је знатно више од 2,5 одсто, колико Вучић сада очекује за Србију.

Међу земљама за које се такође очекује да ће „прешишати“ Србију по економском напретку су Румунија (4,2 одсто), Пољска (3,6) и Турска (3,8). За Таџикистан се пројектује три одсто, за Киргистан 3,5 одсто, Узбекистан пет процената, Туркменистан 4,3 одсто, а за Грузију 2,5 одсто. Премијер је признао да би неке мале земље могле да остваре већи раст од Србије, али је њих због тога што је Србија доста већа земља изузео из ове рачунице. Иако није прецизирао на које земље мисли, вероватно се ради о Албанији, која очекује 3,4 одсто, Босни – 3,0 одсто, Македонији – 3,6, Црној Гори – 4,7 и територији Косова и Метохије 3,4 одсто. Дакле, о већини тржишта у нашем окружењу.

Вучић је рекао и да је Србија и у Европи на путу да постане рекордер по расту, али је вероватно заборавио на Шпанију – 2,6 одсто, Ирску – 5,0 одсто, Словачку – 3,3, Литванију – 2,7, Луксембург – 3,5, Летонију – 3,2, Малту – 3,5, Чешку – 2,5 и рецимо Исланд – 4,2 одсто.

Друга нетачна тврдња је да је раст од 2,5 одсто „највећи привредни раст у последњих 10 година“.

Наиме, Србија је према подацима Народне банке Србије 2007. имала раст од 5,9 одсто, а 2008. од 5,4 одсто. Чак је и у посткризној 2013. години остварила пораст БДП-а од 2,6 одсто. Дакле, не само да ове године неће бити остварен највећи раст у протеклој деценији, већ ни у 2017. са пројектованих четири одсто нећемо успети да пробијемо рекорд из 2008. године.

Оно што јесте тачно је да ће ове године раст бити остварен путем инвестиција и извоза, што је несумњиво квалитетан вид раста, нарочито ако се упореди са преткризним повећањима БДП-а, углавном заснованим на једнократним приходима од приватизације. Оно што није тачно је да је то рекордни раст, да је то динамични раст и да му нема равног у окружењу и Европи.

Занимљиво је и премијерово обећање да ће плате за мандата следеће владе достићи 500 евра. Иако ова тврдња делује позитивно, она представља релативизацију раније датих обећања.

Наиме, Вучић је у јануару изјавио да очекује да просечна плата достигне 500 евра већ 2017. године. Затим је у априлу рок померио на 2018. годину, да би сада, у јуну, рок везао за наредни мандат. Тај мандат траје четири године, што значи да би најновији последњи рок за „магичних 500 евра“ могла да буде 2020. година. То је под претпоставком да се курс не мења, раст од око пет одсто годишње.

Тада бисмо зарађивали 25 одсто више него сада, када је званично просечна плата 400 евра. Али, само „номинално“. Реално, када се одузме очекивана инфлација, повишица би била отприлике упола мања. Ако се зна да бисмо те 2020. са 500 евра зарађивали тачно пола словеначке плате из 2016. и отприлике две трећине хрватске, питање је да ли би се то могло назвати успехом. Мада је, опет, и то боље од овог данас.

Данас

Затворено за коментаре.