Главне теме британских дипломатских докумената (II део)

LogoNew (2)

LogoNew (2)

У претходном делу ове анализе указали смо на садржај и домете британске дипломатске преписке (свежањ PREM 19/5487_1) уколико се непосредно односи на Сребреницу. То, је како смо истакли, мањи део докумената из тог свежња. Ти документи јесу занимљиви, али не доприносе ништа ново сазнањима о предметним догађајима на подручју Сребренице, у јуну и јулу 1995.

Следећи свежањ докумената, под званичном ознаком PREM 19/5487_2, на 100 страница, односи се углавном на друга значајна питања по перцепцији британске дипломатије, везано за припреме које су тада већ биле у току да се ратни сукоб у БиХ приведе крају, али у складу са политичким концепцијама западних сила. У овом делу ћемо указати на главне теме којима су се британски и остали западни званичници бавили у функцији остваривања својих циљева.

Али прво, да се укратко вратимо на неке пасусе из првог свежња који су интересантни због увида које пружају у начин размишљања западних фактора, невезано за Сребреницу.

Тамо, у већ цитираном разговору између британског секретара за одбрану и холандског колеге др. Форхеве, на стр. 17, наилазимо на констатацију Британца да је “важно обезбедити да све наше изјаве пуштене у јавност буду реалне. Британске снаге нису способне да одбране Горажде и не би требало да дозволимо да им реторика којом се служимо отежава проблеме. Морамо обезбедити да ће наређења која се издају британској војсци бити реална.”

Да се потсетимо, још пре него што је ВРС отпочела операцију према Сребреници, српске снаге су држале источнобосанску енклаву Горажде у окружењу, са очигледном намером да је као испоставу АРБиХ војним средствима ликвидирају. Ово размишљање са британске стране у јулу 1995, у тренуцима док су се водиле борбе око Горажда, највероватније није било познато команди српских снага. Али то упућује на барем ретроспективан закључак да је понашање британског контингента на терену било блеф, да је са мало више уложеног напора Горажде могло пасти Војсци Републике Српске, и да је на највишем нивоу британска страна тога била свесна. У том случају Горажде вероватно не би постало друга тачка, поред Брчког, где је по Дејтонском уговору територијални континуитет Републике Српске практично пресечен.

Затим, на стр. 35, В. Г. Ерман, приватни секретар (шеф кабинета) британског министра иностраних дела и за послове комонвелта, обраћа се свом колеги приватном секретару премијера Џона Мејџора, Родерику Лину, да изрази забринутост у вези са изгласавањем мере коју је предложио сенатор Роберт Дол, којом би била повучена забрана на испоруку оружја муслиманској страни у БиХ. Писмо је датирано 7. јула, а дебата у сенату САД у вези са Доловим предлогом била је заказана за 10. јул. Британска забринутост у вези са усвајањем Доловог предлога (коју је делио и тадашњи председник Клинтон, иражавајући намеру да на меру стави вето у случају да буде усвојена) није била одраз пристрасности у корист српске стране, већ је била мотивисана обзирима тактичке природе. Као лобиста тада муслиманске, а касније као што је познато албанске стране, Дол је 1995. деловао пренагљено у односу на главне токове западне политике. Али овде је битно хронолошки повезати дебату заказану у сенату САД и могућност која се тиме отворила за снабдевање оружјем муслиманске стране, више не тајно него легалним и масовним токовима, са истовременим потезима Изетбеговића и муслиманске команде. У овом контексту треба поново прочитати Изетбеговићево писмо упућено британском премијеру 9. јула, где захтева укључење “међународне заједнице” у решавање кризе у вези са Сребреницом, и поново сагледати наређење команде АРБиХ 28. дивизији у Сребреници да не пружа отпор, мада су за то постојали веома повољни услови. Циљ је био да муслиманска страна глуми беспомоћну жртву, да би се на такав начин појачала пропагандна подршка за Долову иницијативу у сенату САД.

На стр. 66-69 првог свежња налазимо такође извештај Карла Билта од 1. јула о трочасовном разговору са Слободаном Милошевићем везано за решавање текућих спорних питања. Тачка 11 Билтовог извештаја се посебно истиче као одраз не више западног, него једне проносиране црте српског менталитета. По Билту, “Милошевић се изражавао са ниподаштавањем према двојици К. [односи се на Караџића и Крајишника — наша примедба]. Они нису вољни да преговарају. Караџић ме је лагао, кршио сва обећања и одбијао је да преговара по специфичним питањима.  Зато се Пале мора заобићи [Билт цитира Милошевића — наша прим.]. Милошевић се стално враћао на своју тему, ‘Дођите код мене. Мислим да би могли постићи мир. Само ми дајте довољно замаха’. Милошевић је изразио наду да Младић неће бити проблем, али није био у могућности да то гарантује,” Билт завршава овај део свога извештаја.

Изјаве које се овде приписују Милошевићу су антологијске. Тешко је (заправо немогуће) замислити неког српског званичника да се пред странцем изражава са оваквим ниподаштавањем у односу на неке друге странце. Али изјаве такве природе дате странцу о другим српским челницима, нажалост, делују потпуно уверљиво. Да ли онда зачуђује дубоки презир страних саговорника и према једној и према другој српској страни?

Сада прелазимо на други свежањ обелодањених британских докумената, PREM 19/5487_2. На стр. 28 овог свежња читамо у брифингу намењеном британском државном секретару, у тачки 10, са ознаком “поверљиво” и под датумом од 19. јуна, опаску следеће садржине која се по свом тону надовезује на ставове које је С. Милошевић изнео недуго после тога у разговору са К. Билтом: “Изведен је закључак да у склопу планиране посете Палама Билт треба да јасно и унапред предочи босанским Србима да су они последњи које посећује на својој турнеји по региону, а да од те посете неће бити ништа уколико они почну да праве нове проблеме (н. п. ако реагују применом војне силе на нападе које Босанци изводе у задње време).” Сваки коментар је излишан.

У тачки 14 истог документа читамо осврт на затегнуту ситуацију на подручју Книна (брифинг је писан у другој половини јуна, када су видљиве припреме за Операцију Олуја већ биле у току). Преноси се француска процена да је стварна сврха повишене активности хрватских снага вршење притиска на Србе, а не припрема за војни напад. Две недеље касније, војни напад се догодио.

У тачки 19 читамо оцену француског генерала Ланзада да су снаге издвојене за британско-француски контингент за брзо реаговање (Rapid Reaction Force) недорасле мисији насилног отварања коридора за снабдевање муслиманске стране (ради се о достављању намирница, не оружја и муниције). Ланзад саветује пажљиву процену последица коришћења силе. “Војна средства треба користити у функцији застрашивања; ако се претера и од блефа не испадне ништа, то би нанелу штету мисији,” наводи се став француског генерала. Аналогије са напред цитираним pro foro interno признањем неспособности британских трупа да од српског напада успешно одбране Горажде очигледне су и непосредно се намећу.

Затим, на стр. 39, у поверљивом извештају државног секретара насловљеном премијеру Мејџору, датираном 19. јуна, у тачки 3, у једној упечатљивој реченици видимо презрив став западних званичника уопштено, или “ђутуре,” према свим српским факторима са којима имају посла, како према субјектима тако подједнако и према објектима српског међусобног оговарања: “Сада нам предстоји да притискамо — психолошки, политички и војно — Караџића, Младића и Милошевића на организован и усредсређен начин; и да максимално искористимо нову прилику која нам се пружа именовањем Билта као јединственог преговарача да странке доведемо до преговарачког стола, што пре.” Подразумева се да овде нема ни речи о “притискању” муслиманских или хрватских вођа. Да ли је Милошевић био свестан, десетак дана касније, када је у разговору са Билтом омаловажавао своје колеге, друге српске вође, да његови западни саговорници и њега самог трпају у исту корпу са њима?

Даље, на стр. 49, у извештају са билатералног састанка између премијера Мејџора и председника Клинтона одржаног у Халифаксу 19. јуна, под ознаком “поверљиво”, стоји да је Клинтон изразио зебњу да “Босанци покушавају да искористе Конгрес да би увукли САД” у сукоб. (Алудира се на дебату заказану у сенату о предлогу Роберта Дола да се одобри наоружавање муслиманске стране.) Западни челници подозревају да је тактика Муслимана да се дискредитује и повуче Унпрофор да би се они затим могли представити као незаштићене жртве и под притиском јавног мњења издејствовати страну подршку којом би се исход рата преломо у њихову корист. Мејџор каже да су Муслимани под илузијом да ће моћи да приволе САД да ратују на њиховој страни. Залаже се за то да се Муслиманима јасно стави на знање да се Американци неће ангажовати на њиховој страни уколико истерају Унпрофор. Оба саговорника су се сложила да “Босанци неће бити способни да одрже војничку победу уколико се Унпрофор повуче.”

На стр. 62, под датумом од 15. јуна 1995. наводи се процена званичника министарства иностраних послова, “на темељу статистичких података ЦИА, Пентагона, босанске владе и УН,” да људски губици у БиХ до тада износе 145, 500. Ово је значајно зато што се у медијима истовремено баратало цифрама између 250,000 и 300,000. Накнадно су сарајевски Истраживачко-докуменатиони центар и статистичари хашког Трибунала установили цифру од око 100,000 укупних губитака за све време рата, на све три стране.

На стр. 72, под насловом “Силајџић у Вашингтону,” под датумом од 15. јуна 1995, коментарише се посета премијера Хариса Силајџића Вашингтону. Силајџић је захтевао укидање забране достављања оружја муслиманској страни и изјавио је да “Унпрофор може да се повуче” (тачка 1). Затим, у тачки 2 депеше, наводи се Силајџићев став да су “САД криве за саучесништво у геноциду и да ембарго на достављање оружја треба укинути да би се Босанцима омогућило да се сами бране.” Само месец дана касније, у јулу 1995, војска Силајџићеве владе је из Сребренице, према речима западних посматрача, неславно “побегла у планине,” остављајући своју нејач за собом да је српске трупе евакуишу.

На стр. 76, тачка 8, од 14. јуна, у вези са кризом која је настала када је ВРС узела таоце из редова Унпрофора, у британској дипломатској депеши се преноси уверење муслиманске стране да би у случају “босанске офанзиве” на подручју Сарајева српска реакција била кажњена, а не муслиманска страна зато што је кренула са нападима. На основу свега виђеног, оваква процена муслиманског руководства делује потпуно разборито.

На крају, на стр. 78, Мејџоров шеф кабинета Р. Лин у депеши од 14. јуна се наглас пита да ли се председник Клинтон само прави да се залаже за узајамно признање БиХ и СРЈ и за притисак на Босанце да прихвате поновни прекид непријатељстава, али да ли се “испод површине” Американци заиста труде око постизања тих циљева, “то је већ друга ствар.” Ово је само други пример у обелодањеним дипломатским папирима где Британци, макар врло благо, доводе у питање искреност америчких иницијатива.

Разумљива је склоност да се британски папири тумаче у србоцентричном кључу, и посебно да се повезују са питањем Сребренице, које је Србима од изузетног значаја. Зато и овај свежањ обелодањених докумената доносимо у целини, да би се видело да су у овом периоду (јун и јул 1995.) британским и другим западним дипломатама у првом плану била питања која су за Србе од другостепеног значаја, наиме логистика размештања снага за брзо реаговање и у вези са тиме са српског становишта потпуно банално питање како ће се распоредити материјални трошкови међу западним савезницима. Знатно више од половине дипломатске преписке коју разматрамо односи се на решавање управо тих, за српског читаоца углавном споредних проблема.

Присуство низа фрагмената који су интересантни а неки и врло корисни са српског становишта не мења чињеницу да се у овим папирима британски званичници и њихови западни саговорници претежно баве питањима која су у том периоду била у средишту пажње њихове, а не српске политике, и која су се дотицала њихових међусобних односа.

Закључак

Обелодањени британски папири су могли бити искоришћени на озбиљнији и интелигентнији начин. У општој трци да свако што пре изјави или напише понешто чиме би се пред јавношћу могао истаћи, олако је заборављено основно правило да се са материјом прво треба упознати, да би се тек после тога могле износити одговорне и сувисле оцене.

Зашто је и у овом случају истрчавање пред руду испало штетно? Зато што је за српску јавност питање Сребренице и изрицање низа неправедних пресуда у Хагу — изузетно болно. Политичари су одмах намирисали демагошки пробитачну тему. Да не би каскали за њима, “аналитичари” су им се убрзо придружили у настојању да понешто паметно кажу, нашироко тумачећи архивску грађу коју ни они видели нису. Од непримерених тврдњи којима је одзвањало у јавном простору, најжалосније је било подстицање лажног очекивања да британски папири садрже неке спектакуларне нове доказе помоћу којих ће бити могуће успешно оспоравати пресуде хашког суда. Као што смо видели, nothing could be further from the truth.

После кљукања јавности небулозама, када се неоснована очекивања изјалове, неминовно следи отрежњење и разочарање, по хиљадити пут. Поверење у политичке и интелектуалне предводнике се урушава, јер показују још једном неспособност да свом народу упуте трезвену реч. Зар не би било боље да су се наоружали самоограничавањем и да су прећутали ствари о којима немају ништа корисно да кажу?

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site:  http://srebrenica-project.org

Затворено за коментаре.