„Декларација о заједничком језику“ – превара под маском здравог разума

jezkk

jezkk

Декларација о заједничком језику и није ништа друго, него „Декларација о праву да се ваш језик не зове српски“

Никола Танасић
Пажњу домаће и регионалне јавности недавно је привукао документ под тенденциозним називом „Декларација о заједничком језику“ (текст можете прочитати овде), који је саставила и објавила група невладиних организација из бивше Југославије („ПЕН центар БиХ“, удружење „Крокодил“ из Београда, Центар за грађанско образовање Подгорица, и Удруга Курс из Сплита) уз финансијску подршку две немачке и једне шпанске организације (Allianz Kulturstiftung, Forum ZFDи Accion Cultural Espanola). Иако је очигледно да је у питању један сасвим обичан регионални пројекат у коме не учествују институције које имају било какву реалну тежину у пост-југословенским државама, Декларација је одјекнула у медијима као да је реч о прворазредном културном догађају. Томе су делимично допринела звучна имена која су овај документ потписала (чешће позната због своје острашћености и бескомпромисног једноумља у заступању једне специфичне политичке идеологије, него због својих професионалних каријера), алии сам текст ове кратке декларације, који је сплетен око неконтроверзне и здраворазумске тврдње „да се у Хрватској, БиХ, Црној Гори и Србији говори један исти језик“.

Ова ноторна чињеница, коју су уз невероватне интелектуалне вратоломије деценијама покушавали да оспоре несумњиво национално фрустрирани и политички ангажовани интелектуалци и лингвисти, пре свега у Хрватској и БиХ, а у знатно мањој мери у Црној Гори и Србији, послужила је, међутим, да се иза гласног апела за истином да је „цар го“ сакрије низ других малициозних, исполитизираних, а на моменте и самопротивречних тврдњи. Будући да аутори декларације, као и њени најистакнутији потписници, у својим друштвима припадају културном миљеу са израженим месијанским комплексом, о тексту декларације расправљало се на четири маргинална скупа истомишљеника, а затим је без икакве јавне расправе тамо где је томе место – у академским заједницама четири државе – текст понуђен јавности на потписивање по принципу „узми или остави“.

Без икаквог спора, питање језика „на овим просторима“ носи собом изузетно много политичког и идеолошког багажа, који веома често спутава и онемогућава нормалну, академску расправу чак и о баналним лингвистичким и етнографским чињеницама. И без икакве сумње, апсурдност ове „хипертрофије идентитета“ из деведесетих година прошлог века (у случају Хрвата – и знатно раније) најјасније се манифестује управо у својеглавом и апсурдном инсистирању да припадници „наших народа и народности“ (раније од милоште звани „јединственим троименим народом“)говоре различитим језицима. Али указивање на ове ноторне чињенице никоме не даје за право да се прогласи за Александра Великог који ће једим потезом мача да разреши чвор, и језичку реалност Балкана преуреди у складу са својим тиранским идејама, фантазијама и сомнамбулијама. Аутори Декларације тако скачу и једне политизације језика у другу, радећи исто што раде и проказани „националисти“ – користећи језик као инструмент за промовисање властите политичке идеологије и агенде.

Манипулације и противречности

Текст Декларације је веома кратак, и састоји се из три дела, непажљиво и несистематично одвојена један од другог. У првом делу, који би требало да преставља увод, констатује се „затечено стање“ у четири државе, и износе подаци који се мање-више могу наћи у било ком чланку на Википедији – да се у овим земљама користи исти језик, да је у питању полицентрични језик који користе различити народи и државе („какви су немачки, енглески, арапски, француски, шпански, португалски и многи други“), и да се минорним локалним разликама активно манипулише. Други део износи низ идеолошких тврдњи које заступају аутори и потписници, међу којима се истиче да (1) језичка варијанта не дефинише етничку или националну припадност; (2) „свака држава, нација, етно-национална или регионална заједница“ може „слободно и самостално кодификовати своју варијанту“, при чему су (3) све варијанте равноправне и (4) свако их може именовати како хоће, а (5) ове „стандардне, дијалекатске и индивидуалне“ разлике доприносе језичком богатству. Као што видимо, није реч само о констатацијама чињеница, већ истовремено и о низу нормативних и вредносних ставова који се намећу читаоцу. Најзад, у трећем и најпроблематичнијем делу аутори и потписници износе низ захтева према државним и образовним институцијама четири државе, који укључују (а) „укидање језичке сегрегације и дискриминације“ у институцијама; (б) заустављање „репресивних“ пракси раздвајања језика, (в) престанак „ригидног дефинисања“варијанти, (г) „избегавање превођења“ са једне варијанте на другу у судској и административној пракси; затим (д) заштиту индивидуалних, дијалекатских, уметничких, културних итд. слобода, уз посебан захтев да се уважи слобода „мешања варијанти“ као нешто што обогаћује све кориснике језика.

Већ на први поглед је очигледно да је овај документ, упркос својој краткоћи, препун спорних места и чак самопротивречности. На пример, како се мири право да се „слободно и самостално кодификује своја варијанта“ језика са захтевом да се „прекине ригидно дефинисање варијанти“? Да ли су аутори и потписници Декларације уопште свесни шта значи реч „кодификација“? Можда на „заједничком језику“ она има неко друго значење него на српском, где она подразумева управо „ригидно дефинисање“ одређених правила и канона који се користе у јавној и службеној употреби, а пре свега у систему образовања. Али аутори и потписници очигледно не признају ауторитет националних, нити државних институција по овом питању, инсистирајући да право формирања језичких канона, поред „нација“ (рецимо српске и хрватске) имају и „државе“ (Црна Гора, Хрватска), па чак и „етно-националне или регионалне заједнице“ (попут Федерације БиХ, или, зашто не – Војводине, Далмације или Санџака, односно Бошњака, Горанаца, Египћана и сл.). Ако се на то дода право на „индивидуалне језичке особености“, с правом се поставља питање шта би у таквом језику уопште био стандард, ако свако може да пише по „регионалним и индивидуалним правилима“, односно како му се ћефне? И ако једна етно-национална група одлучи да уведе два слова, друга одлучи да пређе на глагољицу, а трећа да се врати правопису пре Вукове реформе, какве то импликације има по „језичку сегрегацију и дискриминацију“, а поготово по „административне и судске праксе“ којима се забрањује кориговање докумената у складу са важећим стандардом?

На то се надовезује вероватно најскандалознија тврдња у Декларацији – да „сваки корисник језика“ има право да језик именује како жели, да су „све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне“, и да „ниједна не сме да се сматра језиком, док су друге варијанте тог језика“. Ова тврдња нема други смисао, него да се „аминује“ право постојања тзв. „црногорског“ и „босансог/бошњачког“ језика, којима се дозвољава правода се до бесвести играју са својим правописним и књижевним нормама, докле год то не раде „ригидно и репресивно“, и не изискују „трошкове превођења“. Аутори и потписници Декларације очигледно немају представу шта значи појам „полицентрични језик“, о чему сведоче примери које су навели у уводу: чињеница да су енглески, шпански или арапски „полицентрични језици“ апсолутно не даје никоме за право да тражи „равноправност“ за „аустралијски“, „аргентински“ или „египатски“ језик, а чињеница да међу регионалним дијалектима ових светских језика постоје огромне разлике никоме не даје да право да те разлике кодификује, и да своју кодификацију назива „равноправном“ са књижевним стандардом, који је у случају сваког од поменутих језика јасан и недвосмислен. Позивање на „равноправност и демократију“ у кодификовању језика није ништа друго него позив на разарање јединственог језичког простора који се наводно брани, јер управо различити национални стандарди воде језичком раздвајању, и формирању нових језичких група и ентитета. Полазећи од недвосмислене тезе да је „језик заједнички и јединствен“, потписници Декларације се у ствари залажу за његову што скорију дезинтеграцију, као и за уништење и обесмишљавање досадашње језичке и књижевне баштине.

Право да се ваш језик не зове „српски“

Као у случају свих досадашњих уравниловки и трулих компромиса на простору бивше Југославије, највећа штета се и у случају ове Декларације наноси српском народу. Србима, који су створили највећи део језичке баштине на овом језику, који су језик кодификовали и први му дали писмо, правопис, стандард и статус књижевног језика, сада се забрањује да кодификације настале у протеклих 15 година сматрају варијантама српског језика, а њихова вишевековна језичка баштина се проглашава за „једнаку и равноправну“ са укупним тиражем „Дневног аваза“ и две-три године записника црногорске скупштине, што су укупни домети „бошњачког“, односно „црногорског језика“. Декларација о заједничком језику и није ништа друго, него „Декларација о праву да се ваш језик не зове српски“. И док Србија и Српска немају начина, нити инструменте да спрече новопечене нације босанских муслимана и Монтенегрина да граде свој национални идентитет и измишљају нове језике, ни у лудилу не сме да им се дозволи да се присваја и фалсификује српска језичка и културна баштина, а тај фалсификат затим нормативно проглашава за „равноправан и једнак“. То са лингвистиком нема никакве везе, то је чисто политичко питање, а у случају српске културе – питање опстанка и очувања оног највреднијег што нам је остало од наше модерне историје.

 

Многи наши добронамерни суграђани су заведени оном основном тезом Декларације – да је у питању „један и јединствен језик“, и Декларацију су потписали верујући да се управо на тај начин боре за очување језичке традиције свог народа. Али ову здраворазумску тврдњу не оспорава ниједан језички ауторитет са трунком кредибилитета у Србији, и ако је некоме потребно доказивати да је реч о „истом језику“, онда се то односи на Хрвате, босанске муслимане и Монтенегрине, јер се језичко јединство само код њих систематски и институционално оспорава. Што се Срба тиче, од Вука наовамо нико није оспоравао да наши сународници, као и „бивша браћа“ преко Саве и Дрине говоре исти језик као и ми. Тај језик се од Вуковог вакта увек звао „српски“, а из политичких разлога (и „због виших циљева“) се Хрватима гледало кроз прсте када су га, такође дуже од сто година, звали „хрватским“. Због „мира у југословенској кући“ се Хрватима чак толерисало инсистирање на „хрватском језику“ и после договора да остатак Југославије користи тзв. „српскохрватски језик“, али након пропасти Југославије сви разлози за то су нестали. А будући да наши сународници из Крајине, Далмације или из Загреба говоре потпуно идентично као локално хрватско становништво, што важи за наше сународнике у Босни, Херцеговини и Црној Гори, и њихове дијалекатске особености нико никада није оспоравао, нити се ико противио да се оне користе за обогаћивање језичке баштине српског народа. Штавише, дела Ћопића, Матавуља, Кочића, Сремца и Андрића представљају нека од највреднијих доприноса српском језику и књижевности, и ниједан озбиљан српски лингвиста никада није настојао да се ово богатство „ригидно“ или „репресивно“ елиминише и корпуса српског језика, а камо ли да се „преводи на књижевни српски“. Нема ниједне речи стандардног хрватског језика, односно измишљених „црногорског“ или „бошњачког“ језика, које нису речи српског језика, и којима није место у српском речнику.

Да су многи народи и етничке групе региона гадљиви на придев „српски“ било је јасно још и Вуку, али то није проблем који српски народ треба нарочито да оптерећује, а поготово то није проблем који треба решавати тако што ће се српско име избрисати где год оно смета, и заменити „именом које не смета“.Поготово када је ова пракса део систематске кампање културног затирања сваког трага присуства српског народа на својим вековним територијама. И нико не треба да се заварава – то није просто „глупи спор око имена“. Ако је свима у Србији јасно да се окупаторским албанским властима у Приштини не сме дозволити да српске средњевековне манастире и споменике „преименују“ у „културну баштину Косова“, онда то мора да нам буде јасно и када је у питању непроцењиво културно благо које представљају наше народне песме, „Горски вијенац“, Андрићеви, Селимовићеви или Ћопићеви романи. Још једном, Србија и Српска немају инструменте којим би могли спречити Подгорицу и Сарајево да у својим школама и државним институцијама праве спрдњу од српског језика и књижевности, али оне и те како имају инструменте и институције којима своју баштину могу заштити на међународном нивоу, а поготово на својој сопственој територији, и у сопственом образовном систему.

НСПМ

Затворено за коментаре.