Допринос Европске уније пропадању Србије

11111111111
Бранка Стаменковић

Бранка Стаменковић

У почетку је то била сасвим солидна идеја: као географски део Европе, природно је да Србија тежи чланству у заједници европских држава. Стандарди које ЕУ очекује да држава-чланица испуни биће нам путоказ у процесу неопходних реформи девастиране Србије. А ту су и предприступни фондови, захваљујући којима ће нам ЕУ великодушно помоћи да те реформе финансирамо и спроведемо.

Од те идеје, међутим, осташе само фронцле.

Неспособна, неинвентивна, корумпирана и сервилна политичка „елита“ Србије никад није ни намеравала да суштински реформише и уреди државу, јер уређеност сужава могућност злоупотребе јавних ресурса којима се та „елита“ храни. Док су им уста била пуна пароле да „ЕУ нема алтернативу“, отварали су и отварају поглавља у преговорима с ЕУ унапред знајући да ће сваку реформу која им ограничава бахато расипање јавних ресурса обавити искључиво на папиру, без суштинске примене у пракси. С друге стране, сваку ЕУ реформу која не задире у њихов коруптивни свет оберучке су прихватили, уопште не размишљајући може ли се она спровести.

Преговора о приступању, дакле, нема. Оно што наша корумпирана и сервилна политичка „елита“ назива преговорима, у ствари је прихватање апсолутно свега што се од нас тражи, изузев оног што ограничава њихову могућност да беспоштедно исисавају новац грађана из буџета Републике Србије у своје партијске и личне џепове. По тој формули смо, на пример, у свим државним и јавним институцијама и установама увели стриктну и потпуну забрану пушења, која се у пракси крши уздуж и попреко без икаквих консеквенци за прекршиоце, а с друге стране нам предлог новог Закона о Агенцији за борбу против корупције, који би укинуо коруптивне дупле функције – чами у некој фиоци.

С друге стране овог каобајаги преговарачког процеса, седе званичници Европске уније и праве се невешти. Гледају у папир и потврдно климају главом, а на сваку паролу корумпиране српске политичке „елите“ да ЕУ нема алтернативу, хорски понављају да „Србија иде у добром правцу“. Пред сваке изборе долазе да подрже корумпирану власт, а када им неко скрене пажњу на потпуни медијски мрак, на претварање јавних медијских сервиса у пропагандна гласила партије на власти, на манипулације изборног процеса и на чињеницу да се закони у Народној скупштини доносе на звонце – европски званичници листом постају Тоше. Евентуално дигну једну обрву на српске званичнике, који у даху објасне да је тешко с овим и оваквим народом лењог менталитета изаћи на крај. „Аха“, спремно дочекају то несувисло објашњење, згодно заборављајући да су у своме животу и у својој држави сигурно имали посла с грађанима који потичу из народа тог наводно наопаког менталитета, и да су им искуства била сасвим супротна.

Европска унија није више оно што је некад била. Почетна идеја стварања заједничког економског простора за слободан промет људи, роба и услуга извитоперила се у стварање простора за политичку и економску доминацију Немачке. Место Балкана у тој новој поставци јасно је одређено: ми смо пожељан извор јефтине радне снаге за немачке компаније. Без неопходне демократизације државе и друштва, то ћемо и остати, јер само демократизација може да нам обезбеди економски развој и подизање цене рада.

Пријатељски однос Немачке с нашом корумпираном политичком „елитом“, дакле, обострано је шићарџијски. Док Немачка користи нашу радну снагу да себи смањи трошкове и повећа профит, наша политичка „елита“ ужива све благодети блокираног привредног раста Србије. Грађанин који једва саставља крај с крајем и живи од данас до сутра нема кад да размишља о економској будућности државе и уцењен је да на свако „Три хиљаде за господина“ каже „Хвала“. Јер, деца морају јести. Ко не пристаје на то понижавање, будућност себи и својој породици планира изван Србије и не гласа на изборима.

Правац у коме Србија иде, дакле, добар је само за нашу корумпирану политичку „елиту“ и за Немачку гладну јефтине радне снаге и профита. Правац у коме иду животи грађана Србије, пак, далеко је од било каквог позитивног епитета.

Из овог безнадежног сценарија наше тренутно трасиране будућности могуће је извући се само ослањањем на неке нове политичке снаге које власт не доживљавају као прилику за злоупотребу јавних ресурса, већ као одговоран и државотворан посао. У интересу је Републике Србије да потпуно преокрене економску визију субвенционисања страних „инвеститора“ на коју су нас осудиле досадашње корумпиране власти. У центру наше економске политике мора бити развој домаћих фирми, а не увоз иностране конкуренције домаћим фирмама, и то скуп увоз који плаћамо бесмислено високим субвенцијама и погодностима које домаће фирме немају, чиме се осигурава дугорочна блокада било каквог привредног раста у Србији.

Доминација Немачке унутар Европске уније већ индукује незадовољство међу државама-чланицама, а привукла је и пажњу САД, чији је председник Трамп недавно ЕУ по први пут од Другог светског рата до данас, сврстао у непријатеље. Однедавно Европом дувају неки сасвим другачији геополитички ветрови од којих нам, као економски слабој земљи која се потпуно наслонила на једну страну, заветрине нема. За разлику од европских званичника, немамо опцију да се направимо Тоше и сачекамо да све прође. Јер, страдаћемо. Ми морамо ухватити неки други правац, по цену да га Брисел престане називати добрим. Нашим аспирацијама да Србија приступи оваквој ЕУ на овакав начин и с оваквом политичком „елитом“ на власти потребан је озбиљан СрЕгзит. Тек тада ћемо бити у ситуацији да с Европском унијом истински преговарамо о обостраним интересима, уместо да, као наша досадашња политичка „елита“, слепо и беспоговорно прихватамо све што нам се сервира. Јер ако останемо верни визији земље јефтине радне снаге, привредни раст и раст плата моћи ћемо само да сањамо. И одоше нам сва деца у бели свет.

Извор:

Допринос Европске уније пропадању Србије

Затворено за коментаре.