Драгиша Кашиковић – четрдесет година од убиства

d0b4d180d0b3d0b8d181d0b0

d0b4d180d0b3d0b8d181d0b0

ПИШЕ: Предраг РУДОВИЋ

У ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године на најсвирепији начин убијен је српски витез, херој српске емиграције, брилијантно перо и генијални организатор српске борбе против комунизма у дијаспори, Драгиша Кашиковић. Комунистички крволоци том приликом на подједнако зверски начин лишили су живота и осмогодишњу  Иванку Милошевић, поћерку Драгише Кашиковића.

Тог јунског јутра, као гром пронела се вест у круговима српске дијаспоре Убијен је Кашиковић. Пријатељи, саборци, симпатизери, цела српска дијспора је у неверици. Борба против црвене немани однела је нове жртве, овога пута на највирепији могући начин, са преко шездесет убода ножем.

УДБА је била проклето вешта. Знали су добро Драгишино кретање, њега и његове најближе околине. Имали су своје људе вешто убачене. Знали су да његова девојка Драгица те вечери ради у ресторану. Знали су да ће Драгиша те вечери бити у просторијама Српске Народне Одбране. Знали су и да ће мала Иванка те ноћи спавати код другарице…. На жалост предомислила се у последњем часу и то је мало дете коштало живота. Драгиша је изгледа познавао убице и истрага је показала да на вратима није било трагова насилног обијања. Пустио их је дакле сам унутра.

А оно што је уследило превазилази и најгоре сцене најкрвавијих холивудских филмова. Изамасакриран је са преко шездесет убода ножем. Монструми нису поштедели ни дете, малу Иванку измасакрирали су са преко педесет убода. Али узалуд су убице тупиле оштрице својих ножева о Драгишине кости. Легенде попут Драгише се не убијају, њихове речи и дела настављају да вечно живе, настављају да налазе следбенике и да воде своју борбу.

Оно што црвеним монстумима није пошло за руком то је да убију успомену на њега. Сваким убодом у његово измрцварено тело исписивали су његово име у предугу листу српских родољуба који у вековној борби ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ нису жалили ни сопствене животе. Јер, Драгиша је припадао оној реткој врсти људи који своју борбу нису водили из рачунице већ из осећања дужности према српству, коју је више од изгледа на неупех плашио наизглед миран живот у црвеном мраку и предаја, и чије су речи одјекивале гласније него ли метци и бомбе, речи које су црвену неман погађале и болеле до сржи.

Сахрањен је на српском гробљу у манастиру Светог Саве у Либертвилу, у Илиноису, уз Николаја Велимировића, Јована Дучића и друге српске великане и родољубе да заједно са њима на небесима настави борбу за посрнули српски народ.

Српски родољуби сећаће се Драгише док год је Срба и српског имена, и на овај дан ће палити свеће за покој његове душе. Легенде не смеју остати заборављене!

Нека му је вечна слава!

https://predragrudovicniko.wordpress.com/portfolio/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%88%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%87%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE/

Затворено за коментаре.