Драги Александре, време је да се поздравимо – најчитанији блог у Србији

kreten i pisac

kreten i pisac

Пре комунизма, није било емиграције из Србије. Напротив, људи су се из разних држава досељавали у Србију. Пред комунистима, 1944/1945, огроман број људи бежи или не жели да се врати из ратног заробљеништва. Наредних година, хиљаде беже илегално, ризикујући живот, јер до 1965. нису постојали пасоши. Те године комунисти отварају границе и у кратком року бежи милион грађана. Тренд бекства наставља се до данас – показатељ да је Србија још далеко од система од пре Другог светског рата. Међу осталима, из Србије бежи брачни пар са дететом из Сремске Митровице. Отворено писмо мајке и супруге премијеру Вучићу преносимо у целости:

– Е па драги Александре, дошао је и тај тренутак, па реко да те обавестим, да одлазим из земље. Прво Он, па ја, па деца. Како то обично бива.. Не знам колико ти је важно где идемо али ће то свакако бити земља у којој се вреднује рад, цени поштење, држи до образовања и у којој има реда и закона.

Ето, нисмо више издржали. Свако по 44 године, он и ја, васпитани на пионирској заповести, у духу Божјих заповести, одрасли на српским рекама, планинама, историји и обичајима, нисмо се снашли. Мислили смо да не морамо да будемо партијски људи да би могли да преживимо. Мислили смо да не морамо да дајемо рекет да нас не би опељешио сваки љигави инспектор.

Мислили смо да ћемо поштеним радом са две плате моћи да хранимо децу. Нисмо мислили да ћемо чекати снижења у секнд-хенд шоповима да се обучемо. Нисмо мислили да ћемо са мојим стручним усавршавањем куповати храну на одложено. Ни на крај памети нам није било да ће дипломе моћи да се купе. Ни на крај памети да нећемо моћи да позивамо људе у госте јер нећемо имати чиме да их дочекамо. Ни у лудилу нисмо мислили да треба да пијемо антидепресиве да би нам живот био подношљивији. А камоли да треба да се свађамо и растајемо због пара. Зашто, ако се због пара нисмо ни узели?

Еј, а зашто још једна српска породица да оде у бели свет? Зашто, ако су нам и прадеде рођене овде, радили овде, гинули овде, надали се овде? Зашто, драги Александре, да у овим годинама идемо на курс страног језика, кад волимо свој?

Зашто да расплачем мајку и да јој обећам да ћемо се виђати на скајпу?
Зашто бре да не мирише бехар овај мени, сарма и печена рога?

Молим те само да ми кажеш зашто, јер заслужујем од тебе бар толико, јер никад ни жваку украла нисам, јер читам српске писце, слушам српске песме, једем српску храну, волим српске сликаре и научнике.

И молим те само још, ако можеш, да ми објасниш како онда то, од мене, српске унуке, ћерке и мајке, да моја деца једва чекају да оду одавде?

Еспресо.рс

Затворено за коментаре.