Драгомир М. Давидовић: Шта о Србима пише један савремени рускојезични историчар

1002201474

1002201474

Чујем познати псећи удар

Удар зуба о зубе

Осећам мрак чељусти

Који ми очи отвара

Видим

 

Видим не сањам.

———-

 

Не знам ни ја

Ко да поново све почиње

Неким страшнијим почетком

 

Знаш ли шта

Умеш ли ти да лајеш

 

Васко Попа

 

 

Прошле јесени у Москви двојица мојих дугогодишњих пријатеља, Руса, дадоше ми новоизашлу књигу са нападним насловом  „Српски сарадници Хитлера и рекоше: “Погледај Драгомире – кажи нешто!“

Прегледајући књигу дуго нисам могао да дођем себи. Нисам могао да дођем до речи. Још ми је горе било кад кроз који дан видех да књига изазива жив интерес међу студентима у књижари  МГУ. После, у Београду, нађох у Универзитетској библиотеци још неколико књига на српске теме од истог аутора, А.Ј.Тимофеева. Једна је са насловом Четници, Краљева армија“, издата у оквиру исте библиотека као и они српски сарадници Хитлера, библиотеке са „дијалектичним“ називом – „Непријатељи и савезници“. Од друге две књиге једна је посвећена Косову а друга Старој Србији. Књиге су на руском језику, цитати из њих који следе су у моме преводу а подвлачења у њима су моја.

Нисам историчар и не могу књиге приказивати као историчар, него ћу описати и цитирати понешто што ми је у њима било најупечатљивије и то онако „како би Србин Србину приповиједао“.

Почећу од става аутора да је

 „тежња да се одбрани своја вера била тако јако развијена у Срба на Косову и Метохији, да се ни једно средство, којим се брани вера, није сматрало недопустивим. У биографији Симе Игуманова, познатог српског добротвора, чији морални лик не подвргава сумњи ни један српски историчар, Костић спомиње без икаквих коментара као једну од његових заслуга следећу епизоду: „Покојни Сима ценио је своју православну веру више од живота. Тако је, кад је Сима био млад, један Турчин хтео да натера Симу да се наруга вери и крсту, Сима је упазио једног јутра тог Турчина на обали Бистрице, убио га и бацио у Бистрицу ““.

Ту особину Срба у новијој прошлости аутор види још јасније, као и главне узроке тој појави. У књизи о четницима, пошто је назначио злочине које су Титови партизани, вођени идеологијом светске револуције и марксизма-лењинизма, у познатим „левим скретањима“, починили по Црној Гори над српским становништвом, аутор каже да су партизани били принуђени да одступе из Црне Горе. (Отприлике, да  „плански одступе“, како смо то учени у основној школи.) И наставља:

„Пошто су свршили с партизанима, четници П. Ђуришића решили су да се усредсреде на… муслимане и да им се освете за погроме, почињене под заставом италијанске добровољачке милиције 1941. г. Мора се признати, да је операција била изведена у складу с најбољим традицијама «класике жанра», поеме «Горски вијенац» – узорног дела српске литературе, коју деца у Србији и Црној Гори, до дана данашњег изучавају у школи, као што се у Русији изучава «Рат и мир» 

Пошто са стваралаштвом владара и митрополита Црне Горе, великог пријатеља Русије Петра Петровића Његоша, (руски) читаоци, вероватно, нису упознати, приметимо да је та епска поема посвећена етничком чишћењу“.

Лијепо ли ова сабља пише!  Па како да не поставимо његошевско питање

„ Аманати, ђе научи тако?

Јесу ли те у Млетке  шиљали?“

Шиљали или не, морамо и ми са своје стране да приметимо, да и ЕУ вршећи притисак на Србе да промене свест, захтева да се српској деци онемогући да у школи изучавају Његоша и српске народне песме, посебно оне о вишевековној ослободилачкој борби, како би постали толерантни грађани. А кад исти захтев и оцена стигне и из ЕУ и од неког рускојезичног, тада ЕУ свим средствима Србима утуцава у главу да су нетолерантни и да морају мењати свест, јер им ето и Руси кажу исто. А смисао тих захтева лако се преводи на разумљив  језик, лишили смо вас свих давно извојеваних права, суочите се са стварношћу и пристаните на то, отели смо вам оно што никад није било наше, а ви се не буните и не противите, будите забога толерантни грађани.

А четници код нашег аутора – углавном као четници из титоистичких књига. Тако на пример:

У италијанској окупационој зони НДХ четничке вође све су се више зближавале са италијанском окупационом администрацијом. …то је са своје стране приморало партизане да поведу преговоре о примирју с хрватским окупационим властима…“

Овде већ и најскромнији љубитељ историје мора аутору дати стручну примедбу. Партизански идеолози и потоњи вођи, већ су у Краљевини Југославији имали званичне договоре са хрватским усташама о сарадњи и заједничкој борби против «српских националиста». Тако да на ту сарадњу нису пошли због четника, мада то некоме може да «гордо звучи», него по своме основном плану и програму.

Интересантно је и ауторово поређење живаца Стаљина и цара Николаја другог. Ево тог места:

«После две деценије отвореног непријатељства и подршке антисовјетски настројеној белој емиграцији, Југославија је 1940. признала СССР и почела активне преговоре с његовим руководством о војној и економској помоћи. Међутим Стаљин је, за разлику од Николаја другог, имао јако чврсте живце и није попустио притисцима Лондона и Београда да увуку СССР у рат против Немачке због Балкана, ….»

А већина нас Срба, колико смо наивни и неедуковани, мислили да нас је руски цар спасио у Првом рату, зато што је православни цар, и зато што нас је волео! Кад оно, најновије достигнуће историјске науке – нису чак ни интереси у питању, како то тврде рецимо наједукованији српски либерали – него живци!

(Узгред, ставови  Козирјева о Србима као «злој коби Русије», независно од тога што немају никакве реалне основе, доста су широко распрострањени и упорно се распирују из кругова које слободно и с пуним правом можемо назвати и анти руским и анти српским.)

Српске сараднике Хитлера, како их Тимифеев зове у својој истоименој књизи на коју ћемо сада прећи, он карактерише већ на првој страници свога текста, масним словима, овако:

«Основни светопоглед српских сарадника Хитлера био је православни фундаментализам, демагошко ослањање на сељачко становништво и десно-радикалне пароле».

То читалац, да не би лутао, може да види и без отварања књиге, већ на спољашњој страни њене задње корице. После, прича у књизи као да иде на два супротна колосека. Описују се чињенице које изгледају веродостојне, а изводе се закључци и интерпретације на основу општих ставова «великог учења», и доскорашњег и модерног, марксистичког и либералног, који човеку који није прошао кроз дрил тих учења или их није усвојио, изгледају баш у супротности са описиваним чињеницама и савршено апсурдни. (Наравно, само уколико циљ ових закључљка није јасно дефинисан пропагандни ефекат тако да оно што је истинито служи само да тај ефекат буде јачи. Кад се ствар тако схвати, апсурд се лако разјашњава.) А основна карактеристика «великих учења» је та, да она за разлику од великих светских религија, дају легитимацију не најбољих, него најгорих људских осећања.

Наведимо неколике примере.

Пођимо од потписивања  познатог «Позива српском народу», у коме се апелује на српске патриоте да подрже пружање отпора «шачици иностраних плаћеника и саботера, који под командом злочиначког бољшевизма, својим безумним акцијама … хоће да распире пожар уништења и истребљења… »   и даље говори   «да је дужност сваког правог српског патриоте да свим силама спречи намере комунистичких злочинаца». Углавном сви знамо понеког од истакнутих људи који су апел потписали, и још боље знамо оне који нису, па и објашњења због којих нису хтели да потпишу. Тако је широко познато објашњење Милоша Ђурића да не може то да потпише јер на Универзитету предаје етику а не свира у дипле. Али се мање зна, а у књизи о којој је реч коректно наводи, да апел није потписао ни Милан Недић, са образложењем да је у кућном притвору па зато не може исказати своју слободну вољу.

Такође су укратко коректно описани притисци и главни разлог због кога је  Милан Недић прихватио да буде у влади Србије формиране 29. августа 1941. А тај разлог је овај: Недићу је главни немачки генерал окупационе власти показао мапу Србије каква ће бити ако Недић не прихвати учешће у влади. По тој мапи, сва Србија би била подељена на зоне које би окупирали народи лојални немачким фашистима – Хрвати, Бугари, Албанци и Мађари. Сва источна Србија била би дата Бугарима, јужна Албанцима, северна и централна Мађарима а западна Хрватима. Немци би задржали само Београд, очистили га од непожељних елемената и преименовали у Принц Еуген Штат. Бестијални злочини над Србима на теренима које су држали поменути народи већ су били у пуном јеку и наговештавали тотално истребљење Срба. Ето како је и зашто Недић прихватио да уђе у владу. После таквог описа већ на следећој страници књиге наш аутор доноси фотографију, ваљда да буде убедљивији и објективнији, некакве несретне импровизоване бине на којој има и Немаца и наших, са објашњењем под сликом:

“Д. Љотић и М. Недић, као и њихово окружење, свим средствима су подржавали немачки “нови поредак” на Балкану.” 

Недићева званична обраћања српском народу увек су почињала  реченицом „По наредби окупационих власти…“, а не никаквим величањем новога поретка, што јасно и конкретно показује већ помињану апсурдност закључака А.Т.

Ето тако су Љотић и Недић постали “сарадници Хитлера”. А какви су даље били? Дајући, после подужих разматрања, сажету карактеризацију Недићеве политике А.Т. каже:

”Политика коју је Недић спроводио сводила се на то, да се минимизирају српски губици услед окупације и да се умањи директа немачка репресија. Наравно, таква политика је доприносила стабилизацији (а значи и учвршћењу )окупационог режима”

А како је ишла војна сарадња “савезника”? Немачке власти упорно су захтевале

 “…да бар један одред српских добровољаца буде послат на Источни фронт, као демонстрација лојалности Немцима, а по примеру других народа Источне Европе. М. Недић и Д. Љотић су то одлучно одбили, са мотивацијом да добровољци нису савезници Немачке, а да се против комуниста боре полазећи од сопствених националних интереса.”

(Узгред, није се морао тражити пример у земљама Источне Европе, бољи и ближи пример могло је бити оно што се данас зове Западни Балкан, а још конкретније хрватске усташе, које су као фашисти и освајачи дошле до под Стаљинград, а тамо доживеле «чудесан» ћудoредни преображај, и вратиле се оданде као узорни комунисти и титоисти.) 

Питање војне сарадње поставило се и у друкчијим околностима на самом крају рата, конкретно, да ли ће добровољци ратовати против Енглеза ако се ови појаве у Словенији.. На то питање постављено Љотићу директно и отворено он је одговорио “да српски добровољци не могу бити Немцима помоћ у борби против савезника, али ни да неће окренути против Немаца оружје, које су од њих и добили.”

Кад човек погледа заједно све ово што  А.Т. пише, потписује, па ваљда и зна шта пише – поставља се ипак питање, где је то савезништво, и то српско, а директно са Хитлером? Изгледа у духовној сфери која је и најважнија, а и где би друго, јер је као што смо видели из свега досад навођеног, она једина и преостала за сарадњу.

Погледајмо шта А. Т. пише по том питању.

“Идеологија режима М. Недића и Д. Љотића, њихова активна полемичка позиција и осуда и Енглеске и СССР-а, а такође крајње десничарска идеологија, која се једино мрачњаштвом може и назвати, покушај сједињења православног фундаментализма са расизмом, све то није могло а да не изазове мржњу и неприхватање у широким слојевима српског становништва.”

У време Недића и Љотића најшири слојеви српског становништва били су српски сељаци. Српски сељаци су уништени, па не може више бити, ако је икад и било, такве њихове мржње. Зато погледајмо шта то конкретно смета модерном елитном историчару.  Које су то “бљувотине недићевско-љотићевских гебелса”?  Ево шта нам он каже (а то му је главни пример):

“ У најбољим традицијама тоталитарне државе школе су биле по личној наредби М. Недића украшене паролама и призивима: “Мир, ред, рад и слога – то је спас Србије”, “Само слога Србију спасава”, “Све за Србију” и т.д.”

И то је све. Сав расизам и мрачњаштво! Па се намеће питање, ко је ту заправо гебелсовски пропагандист и присталица «новог светског поретка»?  И оног старог и овог садашњег, а ко год је имао очи да види и уши да чује, а најбоље управо сада на Мајдану у Кијеву, могао је видети да им је лице исто.

А ево ауторовог шлагворта.

“М. Недић и Д. Љотић били су колаборационисти и сарадници окупатора, који су доследно наступали против тако важних српских националних вредности, као што је слободољубље, спремност да се супротстави и одупре страном завојевачу без обзира на његову силу и бројну надмоћ. Полазећи од интереса српског народа, које су они схватали на свој начин, они су жртвовали свој углед и част и ни под којим условима не могу и не требају се схватати као узори које треба следити или као  хероји.”

Разматрајући питање  светиње, њено метафизичко лице и значај у култури, истакнути савремени руски филозофи А.В.Иванов и В.В. Миронов, кажу:

«Лишите народ  светиња, забраните да се оне и спомињу, или шта више – претворите их у предмет спрдње и иживљавања – и тада ће неприметно и за саме хулитеље започети неизбежан процес моралног труљења најпре њих самих, а потом, авај, и најширих слојева становништва, које је ту спрдњу допустило и прећутно јој повлађивало.»

Књиге А. Ј. Тимофеева на српске теме, у потпуности се уклапају у један такав глобални пројект.

Како би се иначе могло објаснити да А.Т. поему Горски Вијенац, највећег песника српског језика Његоша, назива епском поемом која је посвећена етничком чишћењу. Апсурдност таквог става руском читаоцу се лако може илустровати примером. То је исти такав и толики апсурд као да се чувена руска песма о Стјенки Разину (Волга, Волга мат роднаја…) интерпретира као ритуално убијство уз претходно силовање. А поему Горски Вијенац Срби, и стручњаци и обични читаоци, схватају као драму посебне врсте у којој главна личност није неки посебни појединац него народ цео, и његова психологија и историја. А та драма траје до дана данашњег. Једну њену страну изузетно тачно и сажето изразио је деведесетих година велики руски писац Валентин Распутин

„Историјска трагедија тога народа а и читавог Словенства и састоји се у томе што Словени ратују против Словена. Муслимани – то су Срби који су под турском влашћу прешли на ислам, Хрвати, пореклом су исто Срби, али су прихватили католичку веру. И једни и други издали су православље. А рат против православља не води се тек једно столеће. Ватикан напујдава католике а Турска муслимане.“

А зар исту ту и такву трагедију управо не гледамо и у Украјини?

Како би се иначе могла објаснити безбожничка интерпретација жртвовања за веру православну, какву даје А.Т.:

«Уосталом, супротстављање муслиманској експанзији изражавало се не само у оружаним сукобима с фанатичним представницима ислама. Многобројни су били случајеви да су српске девојке које муслимани отму, радије одлазиле у мученичку смрт,  него што би промениле веру.»

Па како да се на овом месту не сетимо сад већ давнашњих речи Владимира Гаћиновића изречених наизглед у друкчијем контексту, али уствари у контексту од Косова вазда исте, али на други начин замршене, српске историјске судбине:

«Колико ће прљавих и сервилних духова бацити камен на један наиван, светли, божански невин и младеначки лет истини и правди.»

А зар и сад поново не гледамо то исто у пропаганди Мајдана када говоре о борцима за слободу на Истоку Украјине?

Да би се осветлио карактер закључног става А.Т. о Милану Недићу треба подсетити на неколико историјских чињеница. Кад су се разишле идеолошке магле о комунизму и братству и јединству и постало могуће да се слободније говори, изишла је на видело дуго и вешто скривана тајна да се други светски рат, на просторима бивше Југосланије, водио само против православних Срба. Остали су са нацистима са одушевљењем сарађивали и били њихова војска. Сви осим Срба слали су своју војску са нацистима на источни фронт, као што су и данас, сви осим Срба, утрчали у НАТО. Ове нове границе успостављене на простору бивше Југославије, скоро су исте као оне из другог светског рата које су успоставили нацисти. А у том рату, кад су лешеви побијених Срба запловили Савом и Дунавом, многи са натписима  «срећан пут за Београд» и сличним (узгред, још дуго после рата није се у Београду јела риба из тих река) и настала реална могућност тоталног истребљења православних Срба, Милан Недић се активирао у влади Србије, видели смо раније детаљније како и зашто. Зато, супротно од оног што каже А.Т., није он, полазио од интереса српског народа схвативши их на свој начин, него је тада те интересе на исти начин схватао сав православни српски народ.

Није он, по паганској квалификацији „ жртвовао свој углед и част “ , него је као искрени православни хришћанин „као пастир добри душу своју положио за овце …“. Да Милан Недић буде убијен, потрудиле су се послератне титоистичке власти, које су монтирале судски процес против њега, и, видевши да је оптужба као и планирана осуда сувише далека од макар најминималнијег схватања правде, инсценирале самоубијство гурнувши га на плочник са трећег спрата зграде, кроз прозор који он сам никако није могао отворити. А  „ од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје …“.

Право је речено да су, исто као 1941са нацистичком окупацијом, Срби у грађанском рату 1991-1995, изгубили не само своју државност него и своју историју кроз коју је она стварана. То је постало могуће, упркос српској херојској борби и војним победама, због става САД према Србима, претвореног у незаобилазну аксиому, да се српском народу не сме дозволити обнова државе коју је почевши од устанка против Турака 1804, стварао два века, и да политички мора бити држан у изфрагментираном стању без икаквог вишег јединства. Ту америчку политику, после састанка са водећим америчким људима, Алија Изетбеговић је формулисао у једној реченици : «Све мостове порушити Србима за некакву будућност».

Због свега тога, и чињенице да САД сваку своју агресију, ратну и политичку, представљају као ослободилачку акцију против диктатура и угњетавања мањина, «на будућност гледамо кроз таму».   Тој тами дају снаге и књиге попут Тимофеевљевих.

Једну од својих књига аутор је поклонио Универзитетској библиотеци у Београду, са својеручном посветом. У предговору у једној од поменутих књига аутор захваљује на стипендији коју је добио од Републике Србије, што му је омогућило да ради у нашим архивима.

Српски сељаци православни фундаменталисти, сигурно би се сетили сопствене пословице «Храни пса, да те уједе!», а напредни грађани у двадесетпрвом веку, на путу за «европски дом», ваљда треба да усвоје модерну мантру «Пас је човеков најбољи пријатељ»!

А православни било где, фундаменталисти и нефундаменталисти, ако прелистају књиге Тимофеева, добро би било да се сете  Оченаша и речи « … И не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго…».

 

Затворено за коментаре.