Дражини генерали (2)

Генерал Живорад Божић
Генерал Живорад Божић

Генерал Живорад Божић

Под својом непосредном командом, односно у ланцу командовања оног дела Југословенске војске који се налазио у Отаџбини, Дража је имао осам генерала

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

 

Четврти по реду генерал који је стао под Дражину команду био је Живорад Р. Божић (Ваљево, 1885 – Босна, вероватно село Кожухе, јануар 1945). Божић је завршио 36. класу Ниже и 22. класу Више школе Војне академије у Београду. Као млади поручник и капетан учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. Из тих ратовао понео је низ одликовања, укључујући и Карађорђеву звезву и Орден белог орла. У Априлском рату 1941. године био је командант Личке дивизије. Одведен је у заробљеништво у Немачку, одакле је пуштен 1944. због болести (имао је чир). Најдаље крајем лета те године одлази на Равну Гору и ставља се на расположење генералу Дражи Михаиловићу, који га одмах поставља за команданта позадине Врховне команде.

Септембра 1944. године све јединице Врховне команде прелазе Дрину и преко Семберије одлазе даље на запад. Током октобра Команда позадине смешта се у село Бољанић код Добоја. Она се старала о спа­шеним америчким пилотима и изградњи импровизованог ае­ро­дрома, а највише посла било је око збрињавања рањеника и тифусара.

Здравље генерала Божића и даље се погоршавало, тако да је ускоро преминуо. О његовој смрти Дража је 20. јануара 1945. године послао мајору Певецу, шефу Центра везе Врховне команде, следећи радиограм, тражећи да се у распису свима “истакне овај пример“:

“Ђенерал Живорад Божић преминуо је вршећи савесно своју ду­жност до последњег момента. Иако тешко болестан, није хтео да напусти своје дужности да оде на лечење, које му је ну­ђе­но под најповољнијим условима.“

Генерал Божић је сахрањен уз највише војне почасти које су се у тим приликама могле указати. Његови посмртни остаци и данас се налазе у порти цркве у једном селу у долини реке Босне (највероватније село Кожухе).

Генерал Божић имао је ћерку Дарославу Дару, која се 1937. године удала за поручника Боривоја Г. Ристића, а после рата за великог писца Мешу Селимовића. О љубави Даре и Меше Селимовић објављено је много новинских чланака.

Крајем лета 1944. године започели су преговори са Недићевом Српском државном стражом у преласку ове формације под Дражину команду. Дражу је у преговорима заступао генерал Мирослав Трифуновић. Исход је био прелазак око 6.000 недићеваца у четнике, 6. октобра 1944. године. Они су преформирани у формацију звану Српски ударни корпус (СУК), састава две дивизије. Тако је под Дражину команду дошао још један генерал, пети по реду, Стеван М. Радовановић (Београд, 1879 – Сиднеј, Аустралија, 1960), који је до тада био командант Српске државне страже, а од тада Српског ударног корпуса.

Радовановић је завршио 29. класу Ниже и 13. класу Више школе Војне академије у Београду. И он је прошао све претходне ратове, доносећи из њих више одликовања, међу којима је била и Карађорђева звезда. Пре превођења у резерву, 1933. године, био је командант Шумадисјке дивизијске области. У Априлском рату 1941. године командовао је позадином 6. армије. У службу Милана Недића ступио је 9. септембра 1941, најпре као командант жандармерије.

Помоћник команданта Српске државне страже и Српског ударног корпуса био је генерал Боривоје Јонић, али он је генералски чин добио од Милана Недића.

Крајем октобра 1944. Српски ударни корпус повлачи се у Босну, преко реке Лим, са око 20.000 четника. Четницима су, на том путу, бивши недићевци изгледали као лудо храбри или потпуно неискусни, како је то у својим мемоарима под описао Милош Младеновић, четник Топличког корпуса. Испоставило се да је у питању ово друго и припадници Српског ударног корпуса ускоро су почели да трпе велике губитке од комуниста. Разлог је био што су рат провели у касарнама и нису били спремни за услове под којима су ратовали четници. Карактеристична је жалба Боривоја Јонића од 26. новембра 1944: “Припадници СУК немају опреме, наоружања, муниције, ко­мо­ре, но­ва­ца ни за дуван ни за воће, санитетског материјала, хра­на је ос­ку­дна, већином једаред дневно се једе са 1/4 хлеба на дан или са 1-2 кромпира место хлеба“.

Све ово требало је обезбедити освајањем Тузле од комуниста. Битка за Тузлу била је једна од највећих у грађанском рату. Леву нападну колону чиниле су три подколоне, од којих је најбројнија била под командом генерала Радовановића (1. и 2. дивизија СУК, појачане Власеничком бригадом). Напад на Тузлу није успео. Почетком јануара 1945. године цели Српски ударни корпус отишао је у Добој код Немаца, који су их возовима пребацили  Аустрију.

У радиограму генералу Матији Парацу од 12. фебруара 1945, Дража користи термин Српска државна стража, а не Српски ударни корпус, наводећи:

“Што се тиче СДС, то су обични бегунци, који нису у стању ни три месеца да издрже у шуми. Када сам их примио, ја сам им обе­­­ћао само тешкоће и борбу. Чим су се уверили, побегли су код сво­јих старих господара. То је врло жалосна ствар. Нарочито ка­да се има на уму да је тамо било много активних официра. Због људства које ће једног дана опет прићи нама, ја ћутим.“

Парац је шести генерал под Дражином командом. На једној фотографији видимо да се он на Равној Гори налазио лета 1944, али у цивилу. Његова евентуална задужења током лета нису позната. Оно што је сигурно, то је да је од 1. децембра 1944. године генерал Матија Парац командант Хрватске армије у саставу Југословенске војске у Отаџбини.

Матија Л. Парац, Хрват, рођен је 1885. године. Завршио је аустроугарску Кадетску школу и у Првом светском рату је учетвовао као официр црно-жуте монархије. После рата ступио је у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прва служба била му је у Крагујевцу, и ту се 1920. године оженио Даринком, ћерком хотелијера Наума Костића.

У Априлском рату 1941. године био је командант пешадије Дравске дивизије. После проглашења НДХ ступио је у Хрватско домобранство, које напушта 1942. и склања се у Београд, где ужива Недићеву заштиту.

У једном документу, као опуномоћеник генерала Параца помиње се генерал Драгутин М. Кузмић (Крижевци, 1886 – ?), други хрватски генерал под Дражином командом, а укупно седми. И Кузмић је завршио аустроугарску Кадетску школу. У Првом светском рату био је командир телеграфске чете и командант 4. ловачког босанско-херцеговачког батаљона на италијанском фронту. После рата, по преласку у војску Краљевине СХС, добио је службу у Књажевцу, где се 1920. године оженио Будимком, ћерком трговца Љубе Јанковића. Имали су сина Томислава и ћерке Злату и Лепосаву. Уочи рата био је помоћник команданта Шумадијске дивизијске области, тако да му је породица остала у Крагујевцу. Син Томислав био је четник 3. крагујевачке бригаде.

И генерал Кузмић је заробљен у Априлском рату 1941, али је пуштен као Хрват. На основу четничких докумената може се закључити да је ступио у Хрватско домобранство, са службом у Сарајеву. Одатле је најпре сарађивао са четницима, а потом је прешао у њихове редове. “Ђенерала Кузмића упутити на Требаву~, писао је Дража 6. октобра 1944. капетану Раји Бањичићу, на­челнику штаба 2. групе бригада Мајевичког корпуса. Кузмић ускоро долази у Врховну команду и постаје “командант свих домобранских јединица које су ступиле у редове Југословенске вој­ске у Отаџбини“, како је записано у радиограму мајора Радослава Фи­липовића, помоћника шефа Центра везе Врховне команде, потпу­ко­внику Душану Смиљанићу, команданту Шумадијске групе корпуса, од 29. октобра 1944. године. Филиповић је пренео Кузмићево питање где се сада налази његов син. Смиљанић је 4. децембра одговорио да је Кузмићев син остао у Крагујевцу.

Један рас­пис од 1. децембра 1944. потписали су Дража и Куз­мић, вероватно због тога што се Парац тада није налазио у Врховној команди. У рас­пи­су се поред осталог каже:

“Слободне хрватске одреде на подручју уже Хрватске окупља ге­не­рал Матија Парац, на подручју Босне и Херцеговине генерал Дра­гу­тин Кузмић, а на подручју Славоније брат пуковник Лука Сарић.“

Из наредних Дражиних депеша видимо да су се генерал Матија Парац и “Денкер“ (непозната шифра), налазили у Словенији, са за­да­тком да окупљају Хрвате. “Поручите Парми (Парацу – прим. аут) да развијете што јачу ак­цију према Загребу и да ме известите шта је тамо постигао“, писао је Дра­жа војводи Доброславу Јевђевићу 22. децембра 1944.

Извештаје из Хрватске подносио је и извесни Жика Симић, док се за Кузмића у једном документу каже да “енергично ради у области Сарајева“. Кузмић се у ово доба налазио у штабу пуковника Гојка Бороте, команданта Са­рајева и Романијског корпуса, али и у самом Сарајеву. Мада симбо­личног бројног стања, припадници Хрватске армије одиграли су велику улогу у набавци вакцина и лекова, а вероватно и оружја, му­ниције, одеће и сл. Такође, они су спасили велики број рањеника и бо­лесника од усташа. Као и увек, Дража је на прво место стављао спа­ша­вање живота својих рањеника и болесника, без обзира на то шта ће ко рећи. Тако је на стотине тифусара и тешких рањеника преко Хр­ва­та који су ступили у четнике, или су макар сарађивали са четницима, слато у хрватске или немачке болнице.

Генерал Матија Парац је на челу неколико стотина припадника Хрватске армије, заједно са осталим четницима, прешао у Италију. Преминуо је у емиграцији. Генерала Кузмића заробили су комунисти и извели пред њихов суд, после чега му се губи сваки траг, што значи да је убијен.

Осми генерал који је дошао под Дражину команду био је Миодраг Дамјановић (Алексинац, 1893 – Немачка, 1956). Био је питомац 42. класе Ниже и 23. класе Више школе Војне академије у Београду. И он је из претходних ратова изашао са низом одликовања. Генералски чин добија 1937. године и тако постаје најмлађи генерал Југословенске војске. У Априлском рату 1941. године био је начелник штаба 3. групе армија. Немци га пуштају из заробљеништва пролећа 1944, да би заменио шефа Недићевог кабинета, пуковника Масаловића, кога су четници убили марта те године.

“На службу“ код Драже генерал Дамјановић се јавио 19. децембра 1944. године. У рас­пису свима од 26. децембра Дража пише да је Дамјановић до­шао из ропства по његовом наређењу и да је ступио на дужност коју му је он одредио. У ово доба, децембра месеца, Дамјановић је стигао у Босну са генералом Мирославом Трифуновићем и Дра­жа га је одмах поставио за свог помоћника.

Касније, марта 1945. године, Дража поставља Дамјановића за ко­манданта Истакнутог дела Врховне команде и шаље у Сло­ве­нију, да преузме команду над свим јединицама које су се тамо на­­лазиле. На челу тих јединица, међу којима је најбројнија била Динарска четничка дивизија војводе Момчила Ђујића, генерал Дамјановић маја 1945. прелази у Италији. Потом је био командант логора Еболи крај Напуља, као “командант Југословенске краљевске војске“. Четници и избеглице из овог логора 1947. године одлазе у Немачку, а одатле емигрирају у западне земље. Генерал Дамјановић 1949. године у Западној Немачкој оснива Удружење бивших бораца краљевске Југословенске војске “Дража Михаиловић“. Удружење је имало подружнице у Америци, Канади, Британији, Аустралији и Јужној Африци. Дамјановић је био његов доживотни председник.

Према томе, под својом непосредном командом, односно у ланцу командовања оног дела Југословенске војске који се налазио у Отаџбини, Дража је имао осам генерала. Пошто је од јуна 1942. године Дража био начелник штаба Врховне команде целе Југословенске војске, то је под његовом командом формално било и осам генерала који су се налазили у Југословенској војсци ван Отаџбине, тј. у Египту и на Блиском истоку.

(“Слобода“, гласило СНО у Америци, Чикаго, 25. јануар 2017)

Затворено за коментаре.