Жељко Ињац: Вучић код погрешног султана

2016-09-20t195920z_2025817465_d1beuclfkiaa_rtrmadp_3_usa-cgi

2016-09-20t195920z_2025817465_d1beuclfkiaa_rtrmadp_3_usa-cgi

Гостовање премијера Вучића на Клинтоновом панелу посвећеном помирењу у региону након двадесет година Дејтона, изазвало је бурну реакцију на интернету, пре свега у кругу српске деснице, мада су и умерени патриоти показали извесну дозу згражавања. То не треба да чуди с обзиром да се зна да је за бомбардовање Србије директно одговорна Клинтонова администрација и да је стварање независног Косова и Федерације БиХ, са свим несрећама које су потом задесиле Србе у региону, управо оно чиме се та Клинтонова администрација поноси.
Вучићев одлазак на тај панел можда није бесмислен, али је свакако непотребан. Наравно да је претерано очекивати од српског председника и премијера да ескивирају све сусрете са западним дипломатама и политичарима, који су учествовали у бомбардовању Србије, управо због НАТО агресије на Србију и ратова 90-их који су на српску штету.

Ипак овај одлазак на Клинтонов мировни панел је био сасвим непотребан, па може се рећи и штетан за рејтинг самог премијера. Овај кикс премијера Вучића многи пореде са крајње бесмисленом сервилном политиком Тадића која га је на крају и коштала власти. Треба ипак поштено рећи, да се данашња Србија ипак разликује од Тадићеве и да су неке ствари покренуте, а којих вероватно не би било да су демократе остале на власти.

Јасно је да је Србија под доминантним утицајем Запада (нарочито од времена бомбардовања и „петог октобра“); и да је неминовна каква таква „сарадња“ са тим истим Западом. Но и ту се могу правити избори. Неки западни политичари су нам више, неки мање наклоњени, а добар део није уопште.
Много би било корисније за Србију, па и за Вучића, да је одлазак у Америку посветио подршци председничком кандидату Доналду Трампу, који за разлику од Клинтонових, у свом програму нема промуслиманску политику и није повезан са муслиманским лобијем (ту је активан и албански лоби а утицај има и „Сарајево“).

Оно што додатно уноси сумњу у политику премијера Вучића јесте неиспуњено предизборно обећање о формирању институција за сарадњу са Русијом и стално одлагање да се те институције формирају. Тако се овај кикс са Клинтоном надовезује на сумњу у Вучићеву одлучност и спремност да оствари бољу сарадњу са Русима и најзад формира макар једну канцеларију за ту сарадњу. Јасно је да су притисци из Вашингтона велики и оштри, али око таквих ствари Србија мора коначно да се избори за мало независности.

Свакако да не треба очекивати од српског премијера или председника да у данашње време изигравају некаквог Обилића, јер ни цар Душан у своје време није олако улазио у непотребне конфликте који би били штетни за државу, мада је контролисао готово половину Балкана.Данашњи српски политичари су више слични по позицији Деспоту Стефану, који је морао Султану који му је убио оца, да љуби руку и буде лојалан вазал. Стога се не треба ни превише надати у геополитички „заокрет“ према Русији, који би био опасно ризичан; али није ни излаз у остајању у ДОС-овској или демократској геополитичкој парадигми.
Тако није реално ни од премијера очекивати да прекине сваки однос са Западом и да се окрене искључиво Русији. Иако је у Србији преко 80% русофила и добар део њих гласа управо за СНС, нико од њих не очекује неки нагли заокрет Србије према Русији, али сви очекују макар неки минимум институционализоване сарадње.

Ако се већ мора љубити рука султана, некa то буде рука правог султана.

Видовдан.орг

Затворено за коментаре.