Жељко Ињац: Повратак Срба десници или избор између Вука и Вучића

jeremic-vucic-1-640x400

jeremic-vucic-1-640x400

Не само победном Трампа у Америци и Брегзитом и најавама других „егзита“ у ЕУ, већ и многим понижавањима, притисцима и неправдама, којима су Срби и Србија били у континуитету изложени у већој или мањој мери практично две ипо деценије, постепено је довело до јачања деснице у Срба. Тако су стицајем несрећних околности Срби од левичарског и југославствујушчег народа постепено постали патриотски и национално оријентисани.  Мука нас је натерала да се враћамо себи, својој традицији и националним осећањима. Мука и наши непријатељи.

Померање Србије у десно је нарочито изражено код млађих генерација које сада стасавају за гласање и које ће у будућности одлучивати о нечијем политичком животу. Млађе генерације нису оптерећене левим идеологијама из прошлости а довољно су проживели да на својој кожи осете сва понижења која долазе од комшилука и њему до сада наклоњеног запада. Занимљив је пораст националних и патриотских осећања и ставова и код студената, нарочито хуманистичких наука, који су традиционално били стециште левичарења и југославизма.Србија иде свесно у десно.

Наредни председнички избори ће бити само потврда новог померања Србије у десно.  За сада се у спекулацијама о могућим кандидатима дошло до два довољно јака кандидата да изборна трка не би била просто сатирање Вучићеве гласачке машинерије свога противкандидата. Вучић као председнички кандидат ће дефинитивно у првом кругу имати превласт над  Јеремићем  (ако овај добије значајну подршку у опозицији), само је питање да ли довољну да би се избори већ тад окончали. Други круг избора биће већ на граници хазардерства за владајућу странку.  Са друге стране, уколико би ишао Николић као председнички кандидат то отвара озбиљну шансу за Јеремића што је и главни аргумент за Вучићеву кандидатуру. Сем Шешељевих радикала који ће највероватније ипак у највећој мери гласати за Вучића, питање је како ће присталице и чланови осталих странака гласати.  Ако Вучић не распише и парламентарне изборе, лојалност СПС ничим неће бити загарантована. Као што ни до сада СПС ником није био поуздан партнер у одсудним моментима.

Оно на чега ће оба кандидата морати да обрате пажњу то су гласачи деснице. Ни Јеремић ни Вучић неће смети да се упусте у превише либералну, прозападну и глобалистичку причу. Значајна подршка неком од кандидата ће свакако бити Русија, за десне гласаче. Коме Русија поклони пажњу, кога похвали или барем не критикује, тај ће имати више шансе међу патриотским и проруским бирачима. Ту је можда Јеремић у проблему, јер је мало вероватно да има добар линк ка Русији, као Вучић на кога као кључног играча рачуна Кремљ.

Тешко је веровати да ће Јеремић стићи до априла да изгради значајну подршку Русије, иако је познато да међу руским естаблишментом има утицајне пријатеље попут Лаврова. Али Јеремић пре свега има добар линк ка Америци, истина нејасно са којим делом естаблишмента и да ли ту има људи који су блиски Трамповим десничарима. Без обзира на све, јасно је да ће Јеремић у међувремену те своје јаке америчке и енглеске везе искористи за приближавање Трамповој екипи. Уколико би то успео, он би могао постати опасан ривал Вучићу чак иако изгуби председничке изборе. Са тридесетак посто у другом кругу, Србија би добила нову ситуацију – Вучића, а наспрам њега изазивача Јеремића око кога би се окупила антивучићевске опозиција. Готово сигурно би ту биле и неке десне странке попут Бошкових Двери које су потребне да „коалиција“ не би била превише левичарска и либерална. Ако би та коалиција била нови ДОС, Јеремић би био нови Коштуница а Бошко и Двери нови Веља Илић.Оба потенцијална кандидата и Вук и Вучић имају међу десничарима своје симпатизере али и критичаре, па и противнике. Проблем за обојицу је што ни један од њих не улива превише наде аутентичним српским десничарима (но то можда није њима ни циљ већ они умеренији и ближи центру). Вук долази из ДОС-овске и ДС екипе која је у очима српских десничара означена као издајничка, колаборационистичка. Мада је он у својим наступима више пута показао националну и патриотску ноту, српски десничари не верују да би Јеремић водио одговорну српску националну политику ако би постао председник. Но као што рекосмо њихов је циљ она тиха и умерена српска већина која се задовољи оним „нека им је барем рекао“.

Што се тиче Вучића он долази из странке која је била на десници а и нова партија којом сада влада важи за партију блиску десници. Ипак СНС после 5 година владавине није уверио десничаре да води националну политику,  тим пре што је практично наставио политику коју је водио претходни режим који су десничари доживели као издајнички. На десници међу онима који имају тврђе ставове а који нису бројни али су гласни се већ изградио антивучићевски став који погодује Јеремићу јер се иде логиком „све све само не Вучић“. Стога Јеремић као „нов“ на политичкој сцени можда успе и да привуче незадовољне патриоте и оне који су антирежимски настројени.

Пред оба кандидата ће бити постављен тежак задатак: Како придобити десне гласаче с обзиром да ни Вук ни Вучић не фигурирају као политичари аутентичне српске деснице. Уколико се обојица понадају да ће комотно и без тих гласова победити,  њиховом разочарењу неће бити краја. Поред руске карте није без значаја ни православна карта или директнија или посреднија подршка неких црквених кругова и православне јавности. Србија се дефинитивно померила удесно и с тим сваки озбиљан политичар мора да рачуна. Српски речено ко занемари патриотски и национални део политичког спектра или пак ако не успе да га убеди да је он ипак више патриота од оног другог неће остварити добар резултат. Колико су Вук и Вучић озбиљни политичари показаће и њихов будући однос према десним гласачима.

Жељко ИЊАЦ

Видовдан.орг

Затворено за коментаре.