Заборављени јунаци: Поручник Драгољуб Филиповић

Поручник Драгољуб Филиповић, командант 1. батаљона Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде
Поручник Драгољуб Филиповић, командант 1. батаљона Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде

Поручник Драгољуб Филиповић, командант 1. батаљона Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде

“Ако се ко наново рани, или га погоди смртно – да то буде без лелека и роптања како би се омогућило извлачење браћи која су још у животу“ – командовао је Филиповић, уочи свитања 23. децембра 1944, спашавајући, у наступајућем пробоју, бројне рањенике сигурне смрти
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Било је то у ноћи између 22. и 23. децембра 1944. године, у области Шековића, у Босни. Први батаљон Јуришно-пратеће бригаде Горске краљеве гарде, под командом тада потпоручника Драгољуба Филиповића, и Трећи батаљон ове јединцие, под командом потпоручника Малина Ракочевића, штитили су гардијски комору. Колона се кретала према главнини Гарде, западно од Тузле, после неуспелог напада четника на овај град. План је био да се у Тузли нађе склониште од босанске зиме, за око 20.000 четника, али, јединице муслиманских есесоваца, које су управо прешле у партизане, биле су боље опремљене и наоружане и користиле су заостале немачке бункере и остала утврђења.
У неко доба ноћи, товарни коњи гардијске коморе више нису могли напред, јер је друм био крцат масом рањеника из Јужноморавске групе корпуса. Ту је друм пресецао једно брдо и само је мрак штитио рањенике од партизана, који су се налазили свугде около. Били су то партизани из 16. муслиманске бригаде, ојачане деловима Бирчанске бригаде. Њихово бројно стање било је вишеструко веће од 1. и 3. батаљона Јуришно пратеће бригаде.
Командант гардијске колоне, потпоручник Драгољуб Филиповић, избио је напред и видео гомилу окрвављених и полусмрзнутих људи. Како је записао у својим мемоарима Милош Младеновић, један од тих окрвављених и полусмрзнутих, Филиповић се само “ухватио за главу, окренуо и отрчао назад не рекавши ни речи“. За неколико минута вратио се са више од 30 наоружаних војника, заштитника коморе.
После краћег договора, потпоручник Филиповић обратио се овој маси очајника:
“Браћо! Тишина, молим за тишину само за моменат. Браћо! Сви ми видимо у каквој смо ситуацији овде. Што је још и горе – убрзо ће дан осванути. Зато, ко год може да хода – придружиће нам се на зачељу. Сви они који не могу ходати биће утоварени на коње и у колони за нама: под највећом тишином, понављам: тишином. Ако се ко наново рани, или га погоди смртно – да то буде без лелека и роптања како би се омогућило извлачење браћи која су још у животу“.
Гардисти су онда попели тешке рањенике на коње, бацајући сада сувишан товар. Како је у том товару било и дувана, неки избезумљени рањеници жудно припалише. Уз псовке, гардисти заведоше ред, а затим поведоше апокалиптичну колону, на њено запрепаштење, не напред куда је претходног дана отишла четничка војска, а где су сада чекали комунисти, него налевокруг, према јутрошњим комунистичким положајима. На јуриш, уз “грцај и роптај“, гардисти савладаше групу партизана која се грејала око ватре. Затим хладнокрвно пронађоше енглеску муницију, које су партизани имали у изобиљу, и почеше да је деле рањеницима док су ужурбано одмицали. Био је то једини начин да се заплени колико-толико муниције. Затим је дошло до измене рафала са суседним партизанским јединицама, али накратко, јер је неко рекао партизанима да то пролази њихова комора. Пред зору, све је било готово. Младеновић је са својим сапатницима коментарисао ноћашњи догађај: “Ако је ико икада заслужио генералски чин – то су били ови борци који су нас извукли из сигурне смрти“.
Младеновић није знао како се они зову. То видимо из Операцвијског дневника Гарде, у коме је за 22/23. децембар 1944. записано и ово:
“О овој борби својом личном храброшћу истакли су се команданти батаљона потпоручник Драгољуб Филиповић и Малин Ракочевић, као и сви борци који су из ове крваве борбе остали у животу“.
Командант Гарде, мајор Никола Калабић, испрва није знао за подвиг 1. и 3. батаљона, већ је мислио да је комора уништена. Она се, међутимј, са рањеницима Јужномоеавске групе корпуса, кретала према Живинцима, у које је стигла 29. децембра. Ту се налазила већа јединица Српског ударног корпуса (делови Српске државне страже, који су у септембра те године прешли у четнике). Гардијска комора је накратко ушла у састав Српског ударног корпуса. Невични ртаовању, бивши недићевци су ноћу 30. децембра били изненађени, претрпевиши велике губитке од партизана (око 50 погинулих). Комора Гарде у том нападу није имала губитке, већ се, уз борбу, повлачила даље на запад, ушавши у састав своје јединице.
Драгољуб Филиповић рођен је 1921. године, у селу Велереч код Горњег Милановца. Управо уочи рата, 1941, положио је велику матуру у милановачкој Гимназији. У рат је ступио као редов, али, пошто је био одличан ђак, уписан је на курс за резервне официре, који је Горска краљева гарда организовала у Горњој Шаторњи код Тополе.. Завршио је курс и постао потпоручик, да би за ратне заслуге био унапређен у чин поручника.
У Гарди су се налазила још три његова брата: Милутин, који је пре рата био активни наредник, да би током рата био унапређиван до чина поручника, Богољуб и Миодраг.
Драгољуб и Милутин погинули су у последњим великим бораба на Зеленгори, маја 1945. године. Богољуб и Миодраг су ту заробљени и касније су убијени. Оца Тадију стрељали су им Немци 1943. године у Краљеву, као “Д.М. таоца“, у одмаздама сто Срба за једног немачког војника.
Рат је преживео само најмлађи бртат Слободан, који је још био малолетан. Много година касније, он је објавио књигу “Браћа Филиповић у Горској краљевој гарди“, у којој су сви ови догађаји детаљно описани.

Затворено за коментаре.