Зашто опозиција увек губи изборе?

z.petrovic-kostunica
z.petrovic-kostunica

ФОТО: Зоран ПЕТРОВИЋ

Од 1990. године до данас, ни једна опозициона странка није успела да се профилише као демократска по свом унутрашњем уређењу, већ су све мање-више биле и остале одраз претходног социјалистичког система и свака је имала свог “Тита“

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Питање из наслова инспирисано је најновијим дебаклом опозиције, на градским изборима у Београду, где је владајућа Српска напредна странка освојила чак 76 посто гласова. Овим као да се враћамо на почетак, јер је приближно такав био резултат и првих избора које су комунисти дозволили, крајем 1990. године. Од тада, ево већ 28 година, победник на изборима био је онај ко их и организује, дакле власт, уз само три изузетка.

Први изузетак одиграо се 2000. године, када је Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића. Додуше, никада нећемо сазнати да ли је ова тврдња тачна, пошто су гласачки листићи спаљени пре пребројавања. Углавном, после избора, и демонстрација од 5. октобра, дошло је до смене власти. Успех опозиције био је последица снажне интервенције западних сила у њену корист. Запад је у опозицију уложио преко 80 милиона евра, и ко зна шта је све још за њу учинио.

Други изузетак био је 2013. године, када је Томислав Николић победио Бориса Тадића. И тада је узрок победе био исти: интервенција западних сила. Детаљи за сада нису познати, сем што је, неколико часова уочи затварања бирачких места, из седишта Европске уније у Бриселу упућена честитка Николићу на изборној победи, коју су пренели сви медији. Звучало је невероватно да Брисел подржи ватрене “српске националисте“, како су се они тада називали. Колебљиви и неутрални гласачи су реаговали током тих неколико часова и Тадић је поражен. Касније се испоставило да је између Брисела и Српске напредне странке постигнут договор да ова, у замену за освајање власти, настави политику “жутих“. Био је то заиста сјајан потез Брисела, јер да је политику предаје Косова и Метохије, и уопште небриге за интересе српске државе, наставила коалиција око Демократске странке, “напредњаци“, који су на речима радили све супротно, тада су били у стању да изазову немире.

У одговору на питање из наслова најважнији је трећи изузетак, из 1997. године, када је опозиција победила Милошевића на парламентарним изборима. То је била једина победа опозиције без интервенције страних сила. Она је била доказ да се владајући режим, упркос свему, може победити на изборима.

Да подсетимо, те 1997. године већину посланика у парламенту освојили су Српска радикална странка Војислава Шешеља и Српски покрет обнове Вука Драшковића. Очекивали смо да ће они сазвати уставотворну скупштину, вратити правила игре која су постојала пре Другог светског рата и онда расписати фер изборе – прве фер изборе после 1937. године. Међутим, десило се нешто, барем наоко, неочекивано: обе ове опозиционе странке почеле су да преговарају са Милошевићем око прављења владе. Српски покрет обнове је тражио превише ресора и Милошевић га је одбио. Српска радикална странка је тражила мање, тако да је она тада формирала владу са Социјалистичком партијом. Тиме је прва и једина чиста опозициона победа бачена у воду.

Дакле, зашто опозиција губи изборе?

Основни разлог је тај што власт увек има иза себе војску бирача, састављену од државних чиновника. Та војска је огромна, јер сваки социјалистички систем има велики бирократски апарат. Он није, као у демократским државама, сервис грађана, већ је окренут према горе, као сервис режима. Рад за режим, и привилегије које тај рад доноси, плаћа се послушношћу, поред осталог и у виду гласања за режимску листу. Неочекивано, ствари су по овом питању постајале горе како се једна по једна опозициона странка укључивала у власт. Уместо да реформишу државу на демократски начин, ове странке су само додавале своје чланове у бирократски апарат, тако да је он стално растао. Данас Србија има вероватно око 800.000 чиновника. Маса ових чиновника је показала склоност ка промени партијских књижица. Најпре су углавном били чланови Социјалистичке партије, потом неке од чланица “Демократске опозиције Србије“, а данас Српске напредне странке.

Специјално, у демократским државама, армија и полиција остају ван политичких обрачуна, тако што њихови припадници немају право гласа. У Србији је припадницима оружане силе право гласа одузето још у доба династије Обреновића. Приликом обнове вишестраначја, 1990. године, ово демократско достигнуће није враћено. Тако, и сви запослени у Министарству одбране, као и у Министарству унутрашњих послова, по правилу гласају за странку која је тренутно на власти.

Сем што у сваку изборну трку улази са предношћу од више стотина хиљада сигурних гласача, владајућа листа има још једну огромну предност – медијски монопол. Ово је, опет, последица одсуства уређења Србије на демократски начин, у коме би државне медијске установе заиста, а не само на речима, биле сервис грађана.

То би били главни фактори на које опозиција не може да утиче. Међутим, постоји и дугачка листа фактора који итекако зависе од опозиције.

Прво и основно, од 1990. године до данас, ни једна опозициона странка није успела да се профилише као демократска по свом унутрашњем уређењу, већ су све мање-више биле и остале одраз претходног социјалистичког система и свака је имала свог “Тита“.  Док се у Америци, уочи сваких избора за председника државе, одржавају унутарстраначки избори за председничког кандидата, од мањих ка већим административним јединицама, у Србији тога нема ни данас. Овде је председник странке, по правилу, и председнички кандидат, без обзира на крах на претходним изборима. У Америци, опет, готово да нико и не зна ко су председници Републиканске и Демократске странке, док су у Србији, када је реч о многим странкама, у јавности препознатљиви само њихови председници.

Другим речима, у демократским државама партије су озбиљни системи, упоредиви са компанијама, који, такође као да је реч о бизнису, делују по тачно утврђеним правилима. Правила тамо прописује држава, док овде то она намерно не чини. Међутим, нико не спречава опозиционе странке да саме донесу одговарајуће статуте и правилнике о раду и да их се онда дословно придржавају. Узоре могу наћи у предратним српским грађанским партијама, а могу и у успешним западним странкама, попут америчких републиканаца на пример, који су током претходних више од два века стекли огромно искуство.

Друго, ни једна опозициона странка није успела да се профилише као десничарска. Неке су се још од 1990. изјашњавале као десничарске, али оне то нису биле, као што ни дан данас немамо праву десну партију, упоредиву са британским конзервативцима или америчким републиканцима. Програми свих странака у Србији били су и остали левичарски. То се нарочито види по њиховим економским програмима, препуним државног интервенционизма, типичног за социјалистичка друштва. Наиме, све партије у Србији, без обзира да ли се називају левим или десним, имају пароле типа: “Ми ћемо вам обезбедити радна места“. А то су леве пароле. Десна парола гласила би отприлике овако: “Ми ћемо створити услове да ви сами можете наћи добро радно место или покренути сопствени бизнис“.

Разлика је у томе што левица, нарочито у посткомунистичким државама, има тенденцију да грађане дословно вуче за руке целог живота. У комунизму, до 1990. године, држава је у томе углавном и успевала. Међутим, када се мало боље размисли, види се да то у ствари није вучење за руке, већ вучење за нос. Јер, тај систем није створен због грађана, који у њему и нису грађани – јер грађанин је неко ко има грађанска права – већ поданици. Тај систем је, дакле, створен због оних који вуку, а не због оних који се вуку. Први у њему имају привилегије, док су други обесправљени. То се види већ и по чињеници да је у комунизму, као и данас у посткомунизму, безброј пропалих државних предузећа, али готово да нема пропалих директора, политичара и уопште припадника управног апарата. Њихова примања су током целог радног века неупоредиво већа од примања поданика, за које се наводно боре, па су им на крају и пензије знатно изнад просечних.

Најзад, у опозиционим редовима створеним 1990. године, па ни касније, нико није рекао да се залаже за капитализам. Било је то време општег пада комунизма у свету и сви су говорили колико је тај систем погубан, али нико се није усудио да каже чак ни како се зове тај други систем, који су комунисти уништили, у који грађани масовно беже из комунистичких држава, и који је, на крају крајева – бољи.

Лидери новоформираних странака нису то могли превалити преко усана просто речено јер су сви били комунисти. То јест, одједном су почели да се називају антикомунистима, али настављали су да раде на комунистички начин. Изузетака, попут Борислава Пекића, било је мало и они су гурани у страну.

И да се неко у свом програму залагао за капитализам, лоше би прошао на изборима, пошто је и маса народа била комунизирана. Доминација левичарске пропаганде у Србији види се већ и по томе што и данас многи за све невоље које их сналазе криве капитализам, пошто верују да је систем уведен 1990. године – капиталистички. Дакле, исти као и онај у Америци, Канади, Шведској, итд. Ма колико било очигледно да то није тачно.

Колико год да је разумљиво што се 1990. године све дешавало тако како се дешавало, толико је неразумљиво што ни данас Србија нема демократски устројену, професионално организовану, десно оријентисану капиталистичку странку. Стасале су нове генерације, које не знају за баријере од пре 28 година, а опет, на изборима видимо ондашње проценте – карактеристичне за недемократске државе.

(“Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 10. април 2018)

Затворено за коментаре.