Зашто Срби немају лоби ни у једној западној земљи?

87878778

87878778

Поразна је али непорецива чињеница да “српска дијаспора” нема утицај на формирање политике САД и да је слабо организована у поређењу са другим етничким групама упоредиве бројности. Конкретан пример: када је крајем прошлог века био у питању опстанак катедре за српске студије на универзитету у Чикагу, за шта је била неопходна релативно скромна свота ради легата (endowment), та средства нису била скупљена. Припадници литванске заједнице у Чикагу, далеко мање бројне од српске, сличним поводом сазвали су добротворну вечеру, на којој су за неколико сати скупили преко милион долара.
Колико уопште има Срба у емиграцији?

ПИШЕ: Др Срђа Трифковић

Два проблема појављују се већ на самом почетку разматрања настанка српске дијаспоре у свету и вредновања њене улоге. То су: 1. дефиниција припадништва тој заједници и 2. њена стварна бројност. Та кључна питања до данас остају нерашчишћена, премда се већ деценијама барата самим термином “дијаспора” као да је неспоран а број њених припадника утврђен.
Као прво, особа која се из Србије иселила у свет, или која је рођена у Америци, западној Европи или Аустралији од српских родитеља, да о припадницима треће или четврте генерације не говоримо, не може се а приори сматрати припадником “српске дијаспоре”. То припадништво одређују битне одреднице сопственог самодекларисаног идентитета, прихватање кључних културних и духовних елемената српског наслеђа, као и спремност на укључивање у неки облик групног изражавања припадништва заједници. У облике личног ангажмана убрајамо чланство у црквено-школским општинама, уписивање деце у недељне школе које постоје при већини парохија (у северној Америци пре свега), донације некој српској хуманитарној организацији, или чланство у некој од професионалних удружења са српским предзнаком (српско-америчка адвокатска, лекарска
или инжењерска комора). Без свести о идентитету, прихватања културне матрице и манифестовања припадништва заједници, један само номинални Србин или потомак српских досељеника није ни случајно “припадник дијаспоре”.
Као друго, често се у штампи, па чак и у званичним документима (нпр. бившег
Министарства за дијаспору РС од пре 15 година) помињу бројеви од више милиона “Срба” у свету, без икаквог емпиријског утемељења. У случају САД говори се о преко милион њих, а малтене је опште место у медијском дискурсу да је “Чикаго други највећи српски град”. Ово су потпуно произвољне тврдње непоткрепљене ма каквим истраживањима или објашњењем методологије обраде података.
По ангажману Српске народне одбране у Америци, у лето 2005. спровео сам
истраживање о бројности српске заједнице у Чикагу, где сам тада живео. Прикупљени су подаци о чланству црквено-школских општина у Чикагу са широм околином (северна предграђа и југоисточни део ширег градског подручја са северном Индијаном). Пок. Славко Пановић се ангажовао у прикупљању података о чланству свих водећих организација: поред СНО такође Српске братске помоћи, Српског културног клуба Свети Сава; као и о чланству српско-америчких професионалних и хуманитарних удружења и организација четничких ветерана и њихових потомака. Након што је процењен број имена која се истовремено појављују у више организација истовремено (око једна трећина), употребљен је множитељ 3 – под претпоставком да за сваког евидентираног припадника
бар једне од тих установа постоји још троје чланова породица или појединаца који то нису. Ово је била оптимистичка претпоставка, али чак и тим методом добијен је резултат од 45-50.000 припадника српске заједнице у Чикагу са широм околином, са маргином грешке од 10%. С обзиром да је реч о ширем градском подручју са преко пет милиона становника, јасно је да у Чикагу “Срба” има највише 1%.

Чињеница је да Чикаго има натпросечну концентрацију житеља српског порекла у
односу на САД у целини. У многим државама на Средњем западу (нпр. обе Дакоте, Минесота, Оклахома итд) или на Југу (обе Каролине, Алабама, Мисисипи, Луизијана), српска заједница је бројно занемарива. У неким државама она је присутна у малобројним локалитетима (Лас Вегас, Невада; Финикс, Аризона; Атланта, Џорџија). Реална процена за САД у целини јесте да припадника “Српске дијаспоре” у наведеном смислу има највише 0,2% или између 600 и 700 хиљада.
У Западној Европи тај је проценат вероватно већи. Постоји проблем, међутим, да
многи скорашњи досељеници одбијају да се на ма који начин идентификују као Срби, било на рандом месту или у локалним заједницама. Ово је поготово случај када је реч о особама које имају привремене дозволе боравка и рада. Треба нагласити да на сва три континента где постоје знатније српске заједнице долази до брзог губитка свести о идентитету и културном наслеђу – далеко брже него међу припадницима других заједница. Ово је посебно видљиво у случају САД, у поређењу са Грцима, Пољацима, Ирцима, Италијанима, Кинезима, Јерменима… да о Јеврејима и не говоримо.
Већ четврт столећа Срби у целини, као и њихове две “матице”, Република Српска и Србија, изложене су грубом стереотиписању и увредљивом третману у западним центрима моћи. У покушајима да се коригује такав однос САД и земаља-чланица ЕУ, на обе стране Дрине често се рачуна на подршку “српске дијаспоре”. Међутим, очекивања и реалност налазе се у хроничном нескладу. Треба демистификовати одвећ оптимистичке представе о политичком капацитету Срба и њихових потомака, у Америци и другде, после деценија углавном аматерских и неуспешних настојања да се иоле повећа видљивост српских аргумената у актуелним балканским збивањима.
Поразна је али непорецива чињеница да “српска дијаспора” нема утицај на
формирање политике САД и да је слабо организована у поређењу са другим
етничким групама упоредиве бројности. Конкретан пример: када је крајем прошлог века био у питању опстанак катедре за српске студије на универзитету у Чикагу, за шта је била неопходна релативно скромна свота ради легата (endowment), та средства нису била скупљена. Припадници литванске заједнице у Чикагу, далеко мање бројне од српске, сличним поводом сазвали су добротворну вечеру, на којој су за неколико сати скупили преко милион долара. За овакво стање ствари српска заједница нема стварног објашњења. Није тачно да “дијаспора” нема средстава, али недостаје спремност и воља да се дају донације за рад на заштити и промоцији интереса српске заједнице у САД.

Наравно, нема ни говора да су се од почетка југословенске кризе нама по злу
познати заговорници интереса српских непријатеља (Боб Дол, Џо Бајден, покојни Том Лантош, Џо Либерман, Елиот Енгел и небројени други) понашали на тај начин из моралних побуда, из принципа и убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате – значи, да им исплати неке паре – и да их подстакне на конкретно деловање – опет за паре! Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира да ли је реч о заговорницима интегралне БиХ уз ликвидацију Републике Српске или поборницима федералних дотација фармерима у Висконсину. Истовремено, имамо неке “виђене људе” из “дијаспоре” који теже да на јавној сцени Србије пројектују имиџ о себи као добро повезаним личностима које имају блиске везе у Вашингтону. Плативши вечеру и пар стотина долара новинарчићима београдских таблоида да о њима афирмативно пишу, са тим исечцима одлазе у Вашингтон да би своје саговорнике убеђивали да су, ето, утицајни на српској политичкој и јавној сцени. Притом знају да своје наводно залагање добро уновче, као што знамо из примера продаје једне дуго година повлашћене банке у Републици Српској Словенцима. Исход само погодује
амбицијама, сујети и банковном рачуну поседника бомбастичних титула и безначајног утицаја.
Никакав “српски лоби” у САД не постоји. Такозвани српски кокус у Конгресу је де факто Потемкиново село. Чланови “српског кокуса” само изражавају личну заинтересованост за балканске теме, али то нипошто не значи да се поистовећују са српским политичким ставовима о пресудама у Хагу, будућности БиХ или КиМ итд.
Наравно, унутар српске дијаспоре у САД постоје личности, пре свега међу образованим особама млађе и средње генерације, али њихов евентуални рад на афирмацији српских интереса за сада изостаје. Парадокс је да што се мање експонирају под наглашено српским предзнаком, то су ефективнији. Предуслов њиховог успеха јесте способност независног деловања, у оквиру академских заједница, пословних или професионалних удружења којима припадају, али то неминовно изазива суревњивост самозваних лидера свих Срба света, српских ујединитеља, генерала без војске.
Кључни циљ је презентовање “српског становишта” од стране компетентних особа
које су способне да га представе кроз призму америчких интереса. Међутим, ни после 18 година од пада њујоршких кула нема “беле књиге” у којој би се направио консолидовани досије џихадистичких веза терориста и политичког естаблишмента у муслиманском Сарајеву. Евиденција терористичких напада од 2001. године до данас, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду или Балију, потврдила би да се скоро свуда провлачи “босанска веза”. То је чињеница и за Србе неискоришћен капитал.
Додатни проблем српске дијаспоре у САД и другде јесте у недостатку легитимног ауторитета. Многи “виђенији” Срби желе да предводе али не и да раде и доприносе ако нису на челу. Постоји додатни проблем. Лидери неких организација српски национални интерес не бране и не заступају адекватно, јер напросто не умеју да на разумљив начин артикулишу битне одреднице тежњи српског народа у матици да се носи са изазовима окружења. Њихови наступи (срећом малобројни) имају нулту оперативну вредност у перцепцији вашингтонских саговорника.
Са садашњом поставком српске дипломатије у Вашингтону бољитка засигурно
неће бити. Скоро три деценије од почетка распада Југославије ништа није научено, већ се ствари мењају да би остале исте. Јевреји веле да онај ко ради како је до сада радио бива осуђен да добије колико је до сада добијао. Шта су Срби “добили” за све ове године предобро знамо, а не треба гајити никакве илузије да је комадање српских земаља окончано. Зато треба тражити дијагнозу непостојања адекватног одговора српске дијаспоре на хроничну србофобију, која је и даље доминантна у политичкој, медијској и академској елити западног света. Постоје три битна узрока тог неуспеха.
Први је непостојање стратегије очувања имиџа и идентитета Срба, утемељене на
јасно дефинисаним политичким циљевима, као и усаглашене методологије остварења тих циљева. Други узрок промашаја јесте у кратковидој усмерености на реактивну критику текуће политике влада и центара моћи, без стратешког осмишљавања алтернативних ставова и сталног предлагања нових конкретних потеза као замене за нежељену политику.
И коначно, у покушајима наступа пред страним медијима и политичким круговима присутан је аматеризам. Тиме  је доведен у питање кредибилитет српског наступа пред доносиоцима одлука и творцима јавног мњења западног света. Услед свега тога, није било препрека да се одлуке погубне по Србе отворено заговарају у медијима западног света, усвајају у законодавним телима, примењују од влада кључних земаља и верификују од академског и стручно-аналитичког естаблишмента. Све време недостајала је делатност установа српске дијаспоре која би тежила остварењу два главна циља, (1) Да се измени општа негативна слика о Србима, која је формирана још пре 27 година; и (2) Да се подстиче очување српског идентитета унутар саме заједнице.
Проблем неуспеха дијаспоре одраз је проблема недостатка консензуса о основним
питањима у матици. Национални интерес подразумева сагласност елита о  циљевима и жељеним исходима интеракције друштва с његовим окружењем. Аспекти жељених исхода су променљиви – они могу бити првенствено политички, војни, економски, територијални, језичко-културни или верски, али природа консензуса остаје у принципу неспорна. То је елементарна истина коју Срби у бившој Југославији и дијаспори треба да следе више него икад.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. јул 2019)

Затворено за коментаре.