Зоран Грбић: Трепча краде, Београд раде

screenshot_9-640x503

screenshot_9-640x503

Вероватно никога није зачудила одлука о Трепчи коју је донео парламент у Приштини. Као што не чуди ни реакција странака на њу.

Вероватно никога није зачудила одлука о Трепчи коју је донео парламент у Приштини. Као што не чуди ни реакција странака на њу. Странке деснице и појединци из осталих странака нападају и оптужују власт, али једина званична страначка реакција стигла је од ЛДП-а. Они су у три дана објавили три саопштења у којима позивају власт да настави Бриселски споразум и да ’’добро промисли о својим следећим потезима и реакцијама јер је региону потребан мир’’. Ни то није ништа чудно, ЛДП се годинама бори за пуну независност јужне покрајине.

Али оно што чуди је управо то што ЛДП помиње, реакција власти. Чини се да ми од почетка осамдесетих година само реагујемо на акције са Косова. Нешто се тамо деси што нас увек некако изненади, и онда се очекује да ми некако реагујемо. А из пасивне позије се тешко нешто добија. Обично се губи.Нисам међу онима који сматрају да треба да одговарамо на захтеве или ’’ултиматуме’’. Зато што је овај захтев превише апсурдан и неозбиљан да би се уопште разматрао.Можда не толико апсурдан као захтеви из Рамбујеа, али свакако неразуман и бесмислен. Добро је што је одлука о томе одложена за уторак, и можемо да се надамо да је то тактичка одлука, чија је намена да одложи одбацивање.

Али могла би Србија да уради и нешто прва, за промену. Чињеница јесте да као највећа држава у региону Србија има највећу одговорност за стабилност Балкана и чињеница је да као такви наша власт мора да има одмереније изјаве од осталих. Али не бисмо смели да дозволимо да се таква благост злоупотребљава и меша са слабошћу.

Постоје неке границе које не би смеле да се пређу.Због тога би рецимо наш парламент могао да изгласа сличан закон, којим проглашава ништавност одлуке непризнате скупштине у Приштини и којим захтева власништво над свим бившим државним предузећима на Косову и Метохији, као и повратак све црквене имовине Српској православној цркви.Па онда нека они одговарају на то. То је онда подлога за разговоре и преговоре.Онда не бисмо били у ситуацији да ми одговарамо на некакве ултиматуме, ништа не бисмо одбацили, само бисмо изнели своју платформу. Па онда можемо да се договарамо. Овако смо стављени у ћорсокак, и ниједан избор није прави.

Одбијање да се имовина Србије на Косову и Метохији преда властима у Приштини вероватно би значило замрзавање пута у Европу. А то је један од главних циљева ове владе. С друге стране, Трепча није Вучићева, ни било ког министра из владе, ни било чија од нас грађана. Нико нема мандат да је тек тако преда Албанским властима. За нешто толико велико, морао би да се спроведе референдум. Уколико би и поред тога неко пристао да се Трепча поклони Приштини, то би значило сигурно политичко самоубиство. Без икакве дилеме. На следећим изборима или, вероватније, и пре њих, на превременим. Пристајање на тако нешто би била одлична муниција за пропаганду било које странке и не могу да замислим спиновање које би то могло да искриви.

У Бриселу нико није наиван и сигурно је да они одлично знају за све ово.

И у свету ствари могу да се промене, и то је додатни разлог да се не пристаје ни на какву предају имовине. Још увек је могуће да у јануару Трамп постане председник, а са њиме долази и нова администрација и нова странка. Колико год овде људи веровали да се тиме ништа неће променити, чињеница је да са новим председником политика увек барем мало промени. Осим тога, крај рата у Сирији се већ назире. Уколико се не деси нека трагедија да се Руси и Американци тамо не потуку, врло је вероватно да ће Москва и Дамаск бити победници тог рата. А из такве победе, Руси ће на међународну сцену изаћи као много јачи играчи. Нема више Рамбујеа, нема бомбардовања, и нема олаког предавања Косова и Метохије.

Зоран Грбић

Видовдан

Затворено за коментаре.