ИЗБОРИ 2020. ГОДИНЕ – АНАЛИЗА

ФОТО: РТС, снимак екрана
ФОТО: РТС, снимак екрана

ФОТО: РТС, снимак екрана

Још од 1990, главни захтев опозиције у Србији је да добије равнопрвани третман у медијима. Међутим, тај захтев је апсурдан, јер давање медија значи и давање власти. Сем што је апсурдан, овај захтев опозиције је и погрешан, јер подразумева опстанак социјалистичког система, само са промењеним играчима. То и гледамо, од 1990. године до данас: странке на власти се мењају, а систем остаје исти – социјалистички. Оне странке које су се до јуче жалиле на неравнопрваан третман у медијима, после победе нису давале фер третман другим, или новим, опозиционим странкама

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Последњи фер избори у Србији, и тадашњој Југославији, одржани су 11. децембра 1938. године. Коалиција звана Југословенска радикална заједница, на челу са др Миланом Стојадиновићем, победила је Блок народне слоге др Влатка Мачека, са 54,1 на према 44,9 посто гласова. Преосталих један посто гласова добила је трећа листа: Југословенски народни покрет Збор – Димитрије Љотић.

Освајањем власти од стране комуниста, избори су укинути. Обновљени су тек 1990. године, не вољом комуниста, већ променом околности. На изборима за Народну скупштину Републике Србије, одржаним 9. децембра 1990. године, Социјалистичка партија Србије освојила је 46,09 посто гласова, Српски покрет обнове 15,79, Демократска странка 7,45, итд. Важио је већински систем и Социјалистичка партија је добила 194 од укупно 250 скупштинских мандата.

Социјалистичка партија је нешто раније, те године, променила име. До тада се звала Савез комуниста. И та промена била је последица промењених околности, а не њихове жеље.

Од 9. децембра 1990, па све до актуелних, заказаних за 21. јун 2020, ни једни избори нису били фер. И само два пута организатор није добио: 2000-те године, када је др Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића, и 2012. годинје, када је Томислав Николић победио Бориса Тадића. Заједничко за оба ова изузетка била је западна подршка будућим победницима. Заједничко је, наравно, и то, да је оба пута народу било “догорело до ноката“, због понашања до тада владајућих коалиција, на челу са Социјалистичком партијом у првом, односно Демократском странком у другом случају. Упркос овим факторима – страна подршка и “догорело до ноката“ – победе су биле веома тесне, па чак и под сумњом: да ли их је уопште било, или су остварене у процесу бројања гласова.

Другим речима, организатор избора, односно тренутно владајућа коалиција, увек има огромну предност – у социјалистичким државама. Разуме се, Србија, односно тадашња Југославија, престала је још 1965. године да буде социјалистичка држава у оном смислу у коме је то и данас Северна Кореја. Те године усвојене су реформе којима је Југославија почела да се разликује од осталих земаља иза “гвоздене завесе“. На пример, поданици су почели да добијају пасоше, што су у кратком року искористили милиони, побегавши из “социјалистичког раја“. Али, основни параметар којим се одређује да ли је нека земља социјалистичка или не – а то је власништво над капиталом – остао је непромењен. И 2020. године, највећи власник капитала у Србији је држава. Удео је, у међувремену, пао са преко 95, на око 57 посто капитала у државним рукама. Још 20-так процената је парадржавно, тј. власници су номинално физичка лица, која су у служби државе. Тек нешто мање од четвртине капитала, укључујући и страни, у Србији је данас у приватном власништву.

У социјализму, држава је партија, односно коалиција партија које поштују правила социјализма. Основно правило овог система, још од Карла Маркса, јесте стављање у први план расподеле друштвеног богатства (за разлику од капитализма, где је у првом плану зарада). У пракси, ово значи да, кад једном освоје власт, социјалисти највише присвајају за себе. Истовремено, они смањују могућност зараде другима. Покреће се зачарани круг, у коме се маса људи, ради зараде, окреће партијама, уместо, као раније, приватном бизнису.

Сем што је главни власник, у социјалистичким земљама држава је и глави послодавац. То додатно погоршава ствари, јер се показало да партијски кадрови, у глобалу, не могу да буду добри бизнисмени, јер, у ствари, они то и нису.

Међутим, социјалистички систем јесте једна велика фирма, са огромном бирократијом и, уопште, огромним бројем запослених. Као главни послодавац, држава Србија има стоструко, и више, запослених – преко 600.000 – од другопласираног на листи. Они су гласачка машина, са тзв. сигурним гласовима. Дугорочно посматрано, “сигурним“ је релативно, јер већина у својим џеповима има више партијских књижица, из ранијег периода: Социјалистичке партије, па Демократске, па Српске напредне странке. Плус партијске књижице коалиционих партнера. У Крагујевцу је, на пример, после победе “Демократске опозиције Србије“, 2000-те године, било на цени чланство у Социјалдемократској унији Жарка Кораћа, за коју до тада већина једва да је и чула. Јер, прерасподелом “ратног плена“, после избора, ова странка постала је важна за управљање “Заставом“, од које је, она сама, била неупоредиво мања. Тако је пут до радног места у “Застави“, одједном, уместо преко Социјалистичке партије, кренуо преко Социјалдемократске уније.

Контра пример је Америка, где је државно власништво минимално. Све телевизије, новине и друга средства информисања, су приватни. Тако смо последњих година сведоци феномена да амерички медији воде кампању против америчког председника. Феномена дијаметрално супротног пракси сваке социјалистичке земље, где медији по поравилу воде кампању против опозиције, односно, када нема опозиционих странака, против тзв. унутрашњег непријатеља.

Још од 1990, главни захтев опозиције у Србији је да добије равнопрвани третман у медијима. Међутим, тај захтев је апсурдан, јер давање медија значи и давање власти. Очигледно је, наиме, да још од првих избора опозиција добија далеко више гласова у односу на присуство у медијима, или, у односу на средства уложена у кампање, што значи да би равноправан третман у медијима довео до пораза владајућих социјалистичких коалиција. Предају власти, кроз уступање половине медија, тешко је замислити и у системима у којима уз власт не иду толике привилегије као у социјализму.

Сем што је апсурдан, овај захтев опозиције је и погрешан, јер подразумева опстанак социјалистичког система, само са промењеним играчима. То и гледамо, од 1990. године до данас: странке на власти се мењају, а систем остаје исти – социјалистички. Оне странке које су се до јуче жалиле на неравнопрваан третман у медијима, после победе нису давале фер третман другим, или новим, опозиционим странкама.

Да би се дошло до поштених избора, треба тражити промену система. Конкретно, треба тражити обнову капитализма, који је у Србији постојао од Карађорђеве револуције, па све до 1945. године. Међутим, све време, ни једна опозициона странка није изнела овај захтев. На почетку, 1990-те године, то и није било могуће, јер су, са малим изузецима, попут Борислава Пекића, и у опозиционим редовима све главне личности имале комунистички ментални склоп.

Наравно, и захтев за променом система садржи исту ману као и захтев за више медијског простора: зашто би се неко, ко поседује већински капитал, одрекао тог капитала?

Ипак, тај захтев има и једну предност, јер даје ширу слику. Ко се залаже за капитализам, тај се, посматрано у глобалу, не бори за власт да би се на тај начин обогатио. Тај не може да придобија гласаче страначким запошљавањем у јавном сектору, јер великог јавног сектора не би ни било. Ни то запослење не би било нека привилегија, јер се у капитализму веће зараде остварују у приватном сектору.

Уз упорну и дугорочну кампању, од врата до врата, или попут Трампа – преко Твитера, јавност би, сем овога, могла да сазна и основне информације о капитализму. Од ноторне, да емиграција увек иде из социјалистичких у капиталистичке земље. Да из Србије, пре комуниста, емиграције није ни било. Напротив, овде су долазили да раде из многих земаља. Собарице у Београду биле су и Аустријанке из Беча. Затим, да су просечне плате у Немачкој или Француској, на пример, у време капитализма биле свега 30-так процената веће него у Србији, уз ниже трошкове код нас. А да су, од када је успостављен социјалистички поредак, веће пет и више пута.

Конкретно, опозиција треба да се залаже за продају јавних предузећа, тако да држава остане власник највише 30 посто капитала. Обратно од овога, до сада смо видели чак и то да опозиција води кампање против продаје државних, односно партијских, предузећа. Можда зато да би она једног дана постала власник тих предузећа, а можда, просто, по инерцији. Из тих јавних предузећа опозиција нити је добијала, нити ће добијати, значајан број гласова. За њу је важно шта ће мислити остатак гласача.

Наравно, до масовне продаје државних/партијских предузећа, свакако неће доћи, тим пре што би она подразумевала отпуштање вишка запослених, који су лојални гласачи. Она ће се и у будућности продавати као и раније: зато што социјалистички систем не зарађује довољно, па мора да продаје “сребрнину“. Сем тога, приватни сектор, као жилавији, сада има своју шансу, и користи је, повећавајући тржишни удео. Нарочито у новим технологијама, које се, по природи ствари, нису појавиле унутар социјалистичког система. Све у свему, то је процес, који ће трајати, а знаћемо да је завршен оног момента када се економска емиграције из Србије врати на предкомунистичке цифре, тј. на нулу. И привредне стопе раста могле би бити близу предкомунистичких, до, из ове перспективе невероватних, 16,4 посто.

У међувремену, опозиција не би требало да бојкотује изборе, јер је то апсурдно. Боље је добијати нешто принципијелним и јасним кампањама, него ништа. Нарочито је бесмислен бојкот локалних избора. Досадашња пракса је показала да опозиција на њима има много веће шансе, јер је освајала власт у многим градовима, укључујући и Београд. Кампање за локалне изборе, по природи ствари, морају бити конкретније, чиме се на посредан начин “лечи“ главна бољка опозиције свих ових година: инсистирање на апстрактним и утопистичким програмима. Јер, услови живота не занимају грађане само “на локалу“, већ и уопште. Конкретно, у анкетама везаним за републичке изборе, 75 посто испитаника каже да су им најважнија питања животног стандарда.

Други разлог већег успеха опозиције  на локалним изборима јесте тај што се на њима више примењује лична кампања, која донекле анулира предност владајућих партија у медијском простору

Када би принципијелне опозиционе странке, са јасним капиталистичким програмима, стварале упоришта у локалним скупштинама, то би убрзало пад социјалистичког система. На жалост, бојкотом локалних избора, оне ће сада остати без неких од тих упоришта.

(“Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 10. јун 2020)

Затворено за коментаре.