Корени НИН-ове награде

ФОТО: РТС, принтскрин
ФОТО: РТС, принтскрин

ФОТО: РТС, принтскрин

Поводом најаве РТС-а да ће снимити ТВ серију према роману “Корени“ – првом системском продукту комунистичке пропаганде у књижевности – прештампавамо чувени чланак Маринка Арсића Ивкова, који најбоље објашњава овај феномен

ПИШЕ: Маринко АРСИЋ ИВКОВ

 

Кад су крајем 1944. дошли на власт, комунисти су систематски, до темеља, уништили све постојеће институције државе и друштва. То важи и за институције културе и уметности, па и за уметност саму. Склоњени су (убијени, прогнани или потиснути на друштвену маргину) и сви неподобни писци и њихова дела (која су у библиотекама и књижарама уништавана, а њихово помињање било је забрањено). (Радован Зоговић је у тексту “Може ли издаја да застари?” објављеном у Борби 23. октобра 1946. образложио зашто и “неподобне” писце и њихова дела треба заувек протерати из нове државе.)

Високи партијски функционер и писац Радован Зоговић је већ на првој скупштини Савеза књижевника Југославије, 1947. године, рапортирао: “Књижевни живот очишћен је од људи који су издали и књижевност и домовину”.

То “чишћење” било је заиста темељно и вршено је још дуго после подношења наведеног рапорта. Напоредо са рушењем старих, комунисти су стварали нове, своје институције. Тако је и “чишћење” књижевности од идеолошких непријатеља било праћено стварањем нове, комунистичке литературе. Под будним оком партијских теоретичара школовани су млади писци, а разним притисцима и уступцима придобијани су стари, афирмисани у “трулој Југославији”, који су изразили спремност да “буду на услузи” новој власти.

Но власт је будућност књижевности ипак видела у младима. Нова књижевност се рађала на широком фронту. Агитације у школама, на јавним и партијским трибинама, у листовима и часописима, биле су сталне. Сваку објављену или прочитану песму, приповетку, драму јавно су анализовали и оцењивали проверени партијски кадрови. Књижевни живот био је у полету.

Један од многобројних “инструктора” био је и бивши партизански комесар Добрица Ћосић Геџа, у чијем листу Млади борац такође функционише “књижевна радионица”. (Тако он у броју од 15. августа 1945. замера младом песнику Бранку В. Радичевићу што у песми “Сутонски дани” пева о декадентном сутону, у време када свима свиће нова зора. У приватном писму истом песнику 1947. године /које се налази у песниковој заоставштини/ Ћосић наглашава да је обавеза сваког песника да “мобилише људске умове и срца” да прихвате комунистичку идеологију, и да је то њихов петогодишњи план, “петолетка”.)

Ћосићева књижевна каријера започела је под патронатом Милована Ђиласа, који је у њему препознао српског Максима Горког и у њега полагао велике наде. Ћосић је, дакле, био један од писаца кога је створила и иза кога је стајала Партија, и то врх Партије. Писац новог доба. Истовремено, наравно, и високи партијски функционер. Партија је своје писце богато награђивала – уживали су разне друштвене привилегије, били су, у поређењу са другима, добро плаћени, њихове књиге заузимале су главна места у књижарама, библиотекама, школској лектири. Једна од привилегија биле су и награде. У том контексту ваља посматрати и установљење НИН-ове “Награде критике”, која је, како је нагласио председник првог жирија Милан Богдановић, награда писцу за створено дело, а никако подстицај за писање романа. (НИН, 13. фебруар 1955, стр. 9.)

Другим речима, председник жирија је хтео да каже да је време “обнове и изградње” у књижевности завршено и да је НИН-ова награда установљена како би показала да је комунистичка књижевност 1954. године достигла зрелост, јер се тако конципирана награда може додељивати само у литератури која је зрела, профилисана и која је створила одређене вредности. Није тешко открити да иза таквог Богдановићевог профилисања НИН-ове награде стоји политичар а не књижевни критичар и да председник жирија жели да поручи да смо, што се књижевног живота и књижевности тиче, већ у комунизму.

Одлука о установљењу НИН-ове награде донета је вероватно крајем 1953. године, јер је у НИН-у од 1. јануара 1954, на стр. 10, објављена вест да је Раднички савет НИН-а усвојио препоруку редакције да се уведе “стална књижевна награда НИН-а за најбољи роман или најбољу драму објављену у протеклој години”. (Милан Богдановић ће касније објаснити да је драма испала из конкуренције, пошто нема никаквих додирних тачака са романом.)

У вести је још писало: “Прва награда биће додељена 1. јануара 1955. године. У обзир за награђивање биће узети сви романи и драме објављени у току 1954. године у свим националним југословенским књижевностима. Жири сачињавају критичари: Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Зоран Мишић, Борислав Михајловић, Стеван Мајсторовић. Жири доноси одлуку сваког последњег четвртка у години, а резултат се објављује у првом јануарском броју НИН-а.”

Чланови жирија били су све сама критичарска елита, гробари старе, назадне и бабице нове, напредне књижевности. Милан Богдановић је важио за барда комунистичке књижевне теорије и критике. Његова теорија књижевности више је личила на кривични закон него на научни текст. Она је, пре свега, била “својеврсни скуп забрана”, како је уочио Душан Бошковић. (Душан Бошковић, Становишта у спору, IIC SSO Србије, Београд 1981, стр. 105.)

Да је оваква оцена тачна, показује и ова Богдановићева реченица о слободи уметничког стварања: “У литератури, као садржај и као мотив, као дејство књижевном речју, није допуштено само оно што би дошло под удар закона: антиреволуционарство, противсоцијалистичка стимулација, пропаганда за монархију, мотиви који распирују националну мржњу и раздор, свако непријатељско и реакционарно негирање Револуције и изградње социјализма, као и садржаји који омамљиво сликају морално наличје живота: порнографија, анархизам и изобличености у наравима и страстима, и томе слично”. (Милан Богдановић, “Општи осврт на развој југословенске књижевности од 1945. до 1955.”, Савременик, бр. 10, 1955, стр. 367.)

Богдановић је, иначе, сматрао да литература треба да буде ангажована, односно у служби комунистичке идеологије. Чак је и аполитична књижевност за њега била непријатељска. “Међутим, тенденција деполитизације је исто тако политички обојена. Хтети литературу одвојити од политике, политику из литературе удаљити, у суштини је и сама собом једна политичка тенденција, за мене врло провидна и јасна. Литературу удаљују од живота, од стварности, па, према томе, и од политике само она хтења којима одређена политика у даноме моменту смета, и која се одређеној политици супротстављају као противна, па чак и непријатељска”. (Милан Богдановић, “Књижевност и политика”, Савременик, бр. 7-8, 1955, стр. 120.)

Велибор Глигорић је препоручивао писцима да мотиве за своја дела најпре налазе у говорима државних и партијских руководилаца, па тек онда у стварности. Учествовао је у нападу на Ћопићеву хумореску 1952. године и тражио “социјалистичку идејност” у уметности.

Ели Финци је 1945. године у Политици приложио списак уметника-непријатеља. Био је заговорник забрана књижевних дела. “Нисам против административних мера. Јер нису у супротности са принципима самоуправљања, уколико за њих има оправдања. Ако некоме забрањујемо политички збор зато што је уперен против једне политике, зашто не бисмо забранили и једну песму чији је циљ у суштини исти?” (“Како деловати против негативних појава у култури?”, Борба, 28. октобар 1969.)

Зоран Мишић је такође био присталица “административних мера”, тј. судских забрана, у уметности, а афирмисао се нападима на тзв. западну уметност, која је вршила штетан утицај на “народне масе”, нарочито кад је реч о филму и стрипу. (Зоран Мишић, “Стриплитература на тржишту”, Младост, бр. 1-2, 1950, стр. 84-86; “Филмови о шпијунажи”, Младост, бр. 3, 1950, 96-97.)

Борислав Михајловић Михиз био је близак пријатељ Добрице Ћосића и пропагатор његове литературе и политике (обојица су били чланови у најмању руку загонетне групе из Симине 9а). Учествовао у оспоравању књиге Исидоре Секулић о Његошу (напад је предводио Милован Ђилас). Као “млад и перспективан” режимски кадар, а на иницијативу Оскара Давича, 1952. добио државну стипендију за Париз. Кад је уз Ћосићеву подршку основан НИН, Михиз је добио стално радно место књижевног критичара. Он ће и након напуштања НИН-а дуго бити “сива еминенција” НИН-ове награде.

Стеван Мајсторовић је годинама био један од најагилнијих “инструктора” младих књижевника.

Најважније обавештење у наведеној вести о установљењу НИН-ове награде није испоштовано. Реч је о роковима, који су прецизно назначени: жири саопштава одлуку последњег четвртка у (1954.) години, а саопштава је јавности у првом јануарском броју НИН-а (1955. године). Саопштење о добитнику је, међутим, објављено тек у броју од 13. фебруара, више од месец дана касније.

Зашто?

Одговор је највероватније једноставан. Корени нису на време изашли из штампе. Чак је мало вероватно да су се појавили до краја 1954. године. Све указује на то да су се појавили првих дана 1955. године. У интервјуу са Добрицом Ћосићем објављеном у НИН-у од 5. децембра 1954. године, М. Булатовић обавештава читаоце да “ових дана” у “Просвети” излази роман Корени (дакле, роман је тада у најбољем случају био у штампи). Овоме иде у прилог и податак из импресума књиге да је њено штампање завршено децембра 1954. године. (Након штампања следило је савијање и формирање књижног блока, па повезивање, коричење књиге тврдим, платненим повезом, што је просечно трајало десетак дана.)

Најзад, Борислав Михајловић у приказу, објављеном у НИН-у од 23. јануара 1955. еуфорично истиче да су странице романа “старе тек неколико дана”!

Доступне чињенице, дакле, говоре да је жири чекао излазак Корена из штампе, што побуђује сумњу да је добитник награде одређен унапред и да је навођење ужег избора у саопштењу жирија била обична фарса. (Иначе, у ужем избору биле су тако слабе књиге да и нису биле нека конкуренција и препрека једногласној одлуци жирија: Александар Вучо, Распуст, Радомир Константиновић, Дај нам данас, Иван Потрч, На кметих, Јара Рибникар, Недовршени круг, Ервин [инко, Оптимисти. Са политичког становишта, све неспорни аутори. Додуше, “неподобни” и нису могли да објављују, тако да жири има алиби за донесену одлуку.

Треба још напоменути да је 1954. године изишла Андрићева Проклета авлија, али жири је и за њу, да га је неко питао, имао алиби: вероватно би одговорио да је у питању новела, а не роман. Наравно, питање је да ли би жири погрешио да је прозу од стотинак страница сврстао међу романе и “овенчао” је првом НИН-овом “Наградом критике”.) Но кад је реч о жирију, било да је у питању додворавање моћнику, било извршавање, како би рекао сам Ћосић, петогодишњег плана, најмеродавнији судија његовог рада је награђени роман.

 

2

Пропадање и дегенерација моћних и угледних породица честа је књижевна тема (Јаков Игњатовић, Ман, Крлежа). Као по правилу, друштвено и економско пропадање породица у литератури праћено је психичким и биолошким изобличењем њених чланова. На први поглед, све то налазимо и у роману Корени. Тема романа је пропадање и распад богате србијанске сеоске породице и прелазак једног њеног члана из опанака у ципеле, односно у другу, грађанску, класу. Оно што ту тему у Коренима већ у основи чини неуверљивом јесте чињеница да су србијански Буденброкови тикве без корена. Они су богатство, моћ и углед, па чак и име, стекли у једној јединој генерацији (и то изгледа само зато да би писац са кулацима могао лакше да се обрачуна). (Корени су моја жеља, вели њихов аутор, да покажем да је сељаштво “анахронизам у цивилизацији овог савременог потенцијала”. Шта славодобитник подразумева под овим савременим потенцијалом, не треба објашњавати.)

Нису се ни згрејали на овом свету, а већ су постали декадентни, зрели за пропаст. За разлику од европске трулежи, која се у богаташке породице увлачи генерацијама, или бар споро и неприметно, у забачено моравско село трулеж, према Ћосићевом виђењу, стиже већ у другом колену, као преки суд. Већ такав приступ теми открива нам један од крупних узрочника уметничке слабости Корена – његову идеолошку позадину. И сама тема, привидно без икаквих додирних тачака и веза са револуцијом и далеко од сваке идеологије, одраз је “политике у култури и уметности”. Комунистички режим није био задовољан само романима који приказују револуцију и “ослободилачку борбу”, у којима су пролетери и комунисти позитивци, а грађанска класа и сељаци негативци. То код народа није могло дуго да пије воду. Требало је бити уверљивији. Требало је приказати генезу трулежи старог система, како би долазак комуниста на власт испао као победа здравог дела друштва над болесним, нешто природно, оправдано биолошки, а не само идеолошки. (То је била и стратегија совјетских комуниста. Отуд Тихи Дон и отуд потреба за нашим Шолоховим.)

Зато Ћосић више неће написати ниједан “партизански роман” (мада га је индиректно најавио у поменутом разговору са Д.А. приликом проглашења Корена романом године). То је препуштено другоразредним писцима.

Радња се догађа управо у време стварања грађанског сталежа у Србији, последњих деценија 19. века. Породица Аћима Катића, угледног радикала и скупштинског посланика, богата је и моћна, али изнутра почиње да је напада трулеж. Ту трулеж, и то је оно што роман чини прилично извештаченим и неуверљивим, писац, како смо већ поменули, прикривено мотивише својим идеолошким опредељењем. Породица Аћима Катића из Прерова управо је онаква каквом су комунисти, након доласка на власт, представљали “кулачке” и “зеленашке” сељачке породице: сав њен иметак потицао је од крађе, преваре, зеленашења и експлоатације сиромашних (па чак и тајног убијања, политичких и других, противника).

Мало је тако негативних породица у српској књижевности. Готово да нико од Катића није урадио нешто часно и поштено (чак су и са црквом у завади, што би, имајући у виду пишчев однос према вери, евентуално могло да им се узме као олакшавајућа околност). Аћимова мајка је најпре била жена чувеног хајдука, тако да је и “језгро” потоњег богатства стечено ножем и крвљу. Кад јој је муж погинуо, она је изродила децу са слугом дошљаком. Аћим је проширио имање и стекао иметак трговином, и то трговином која је почивала на варању сељака (шупље ђуле као тег), зеленашењу и искоришћавању надничара. Према жени, мајци своје деце, односио се као према робињи. Водио је неморалан живот, живео је и са пријом (снахином мајком). Фиктивни летописац овог романа, Никола, био је његов плаћени убица, а по начину на који је вршио ликвидације можемо га сматрати претечом модерног србијанског подземља.

Такав је био угледни грађанин, радикалски вођа и посланик Аћим Катић. Његов син и наследник Ђорђе увећавао је богатство идући очевим стопама. Млађи син Вукашин, очев мезимац, послат је на школовање у Београд и Париз. Он је изневерио оца, не само што је постао “господин”, него што се својевољно оженио ћерком Аћимовог политичког противника. То је био више него јак разлог да га се отац одрекне и да га искључи из наследства. Тако распад породице треба да делује као извршење неке више социјалне правде. Ђорђе је и физички дегенерисан – мали је растом и не може да има деце, иако га је отац, пре свега због здравог потомства, оженио лепотицом Симком. Она је из сиромашне породице, па је здрава и једра, способна да рађа.

Таква је у Коренима сва сиротиња. Њено оличење је Тола Дачић, Катићев надничар и први комшија, сушта супротност кржљавом “кулаку” Ђорђу. Здрав, снажан, рађа само мушку децу (Ђорђе је неплодан). Та деца су будућност Србије, поручује нам писац кроз уста свог јунака Толе, а не дукати и богатство.

Добар део прве главе романа је надмудривање Ђорђа Катића и Толе Дачића, господара и слуге, везано управо за тему плодности и јаловости, богатства и сиромаштва, садашњости и будућности, болести и здравља. Пишчеве симпатије су на Толиној страни, тако да надничар у вербалном надметању тријумфује над газдом, доводи га у очајно стање, из којег више и неће изићи. Сеоском “пролетеру” Толи писац је указао част да Катићева врата широм отвори несрећама – што су, према ауторовом гледишту, као “трули богаташи”, преваранти и зеленаши, и заслужили. Ту нема никакве Толине кривице, њему је писац само указао част да у Катићеву авлију пусти онога који је неминовно морао да дође и кога су стално призивали.

Тола је, што из свега реченог може да се претпостави, симпатичан лик, није завидљив ни злобан. Једино што понекад пецка свога газду. Њему ће писац чак указати част да, као здрав и јак, продужи Катићеву лозу. За њега се као оца сопственог детета определио чак и Ђорђе, а и Симка га је одабрала као мужјака са којим се добијају само мушка деца. Пишчева порука је јасна: здрава крв тече сиротињским венама и једино она даје здраво потомство. Ту поруку “трули” богаташ Ђорђе саопштава својој жени (сиротињског порекла): “Одавно знам да ће он /Тола/ у тебе и ти знаш, ви сте јаки живот да продужите, у мојој кући огњиште да се не угаси, да се не затремо…” (стр. 183; Сви наводи из романа су према његовом првом издању (Добрица ]осић, Корени, “Просвета”, Београд 1954.).

Дијалози Толе и Ђорђа са почетка књиге, које смо поменули, толико су нападни, директни и толико излизани и уметнички немотивисани, да отварају суштинска питања везана за награђени роман, а то су питања уметничке ваљаности романа и стила. Иако овим романом претендује да буде модеран писац, писац који је раскинуо са социјалистичким реализмом и реализмом у класичном смислу уопште, њему то не полази за руком. Он ће заувек остати солидан ученик совјетских и, мање успешан, руских класика. Преопширан је (иако роман није преобиман) пре свега због рђавог стила, мноштва сцена и описа унутарњих стања јунака који говоре једно те исто као да је дело писано за читаоце који су тек завршили аналфабетски курс и први пут “конзумирају” књижевно дело. Готово половина Корена описује муке и дневне и ноћне море Аћима, Ђорђа и Симке везане за наследника и настављача лозе. Најпре се муче што наследника нема, а после још више пате одгонетајући ко је наследников отац. То, наравно, не би био недостатак романа да је Ћосић умео да опише ломове у људској души, као што је то умео, рецимо, Бора Станковић. Или да је бар био у могућности да прати токове модерне прозе у свету, да се учи на доброј литератури. Овако те “буре у чаши воде” личе на сцене у партизанским актовкама.

Уверљивије делују љубавне поруке са лицидерских срца него душевне патње Ћосићевих јунака. То ће остати његов недостатак и у потоњим романима (сетимо се само колико је војвода Мишић у Времену смрти појео печених јабука). А недостатком осећаја за ткиво сопстевеног романа и његову композицију, непознавањем поетике романа као врсте, немањем мере и самокритичности, товарењем речи, описа и сцена као лопатом, као да је у питању задружна приколица а не књижевно дело, Ћосић је, без обзира на све награде и величања, сваким новим романом затрпавао себе као писца.

Нажалост, нико од његових верних и моћних критичара није се потрудио да му на почетку књижевне каријере укаже на те пропусте, тако да су они у сваком наредном роману још више долазили до изражаја.

Стил Ћосићев је рђав. Великим делом због тога што жели да буде модеран, што је од највишег руководства (Ђилас) добио задатак да постане родоначелник новог српског романа, јер је у комунистичкој Србији све морало да буде ново и да почне испочетка.

Рђав стил одвео је писца у маниризам. Он је најочигледнији, и најчешћи, у описима. Где год стигне, Ћосић гомила крупне и непримерене речи, јаке контрасте, бесмислена поређења, мимо сваког оправдања и здраве памети, а све у жељи да буде нов, неочекиван, “модеран”. Ево мало примера, готово насумце одабраних: “Болео га је и сан. Танка скрамица сасушене крви, млаке, боцкаве. Чеона кост се одвалила и корица мозга зебе и боли; по њој се вуче четкица сна, длакава, оштра, и не престаје да боли и кад је устао пре Симке, па се обукао брзо да побегне од бола, да бол изнесе напоље, јутро је сиво исто као и мозак без чеоне кости, и ледена кора снега што је заковала кровове и земљу није хладнија од његове коже, јер је и једну и другу ноћас смрешкао ветар, па се и опанак смрзао, пешице не може, штала је топла као жена и кисела као она, коњи су брзи, и најбржи коњи, па ржу као ветар ноћас, мора је истерати, није пијан, само коње да упрегне, куда ће?…” (97) /У овом опису није реч о рањенику коме је повређена чеона кост, него о Ђорђу кога, из разлога које смо поменули, мори несаница и који је љут на жену./; “… ноћ му згазила на зенице, ветар вришти под стрејама, па онда скаче на јасенове…” (94); “… њене руке свађале су се са посуђем.” (77); “Понудио је да седне и она је села на његову дрхтавицу а сабља месеца пресекла јој лице. Говорила је сенком…” (166); “Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши ноћ; велико, сиво око неба наднело се над селом, над звонаром, вири у Толу, он види и још брже и снажније трза конопац да звоно смрска небу зеницу…” (76); “Црвено око пећи гасне и плех ситно цвокоће.” (58) “Софра као заклана; цури црно вино на његов опанак.” (50); “Још до зоре огњиште ће му се загасити, јер је ноћ кроз оџак провукла хладан патрљак ноге и гази ватру.” (65); “Безглаве зверке мрака чуче под креветом и у угловима, спремне за скок на њега,” (63); “… а мрак тутњи у кацама, јечи и хукће у црним гомилама.” (55); “… из отшкринутих врата забелеше се зуби у бусену механџијине главе.” (17) /То се само брадати механџија појавио на вратима./; “А кад су стигле до високе камене ограде, она је уплашено стала, загледана у тамни обрис манастира који су веште руке подметнуле небу, сада мркомодром и звездама изубаданом.” (108) “… У глави звекну му реза, шкргутну катанац и засекоше по мозгу речи…” (149); “Око њега сељаци срповима кољу кукурузе и њихова сува крв шушти, вратови су им под ситним зубићима челика савијеног у млад месец, вратови им првим или другим месецом шкрипе, страховито, невероватно, стидно.” (173) итд.

Роман врви од оваквих бесмислица, оне су пишчев стил. Тај стил неретко укида танку црту која их дели од неписмености или погрешне употребе речи: “… била се нагнула над дрвеном кофом бунарске воде, густе од бистрине…” (160); “Иза њега, у сенци, наслоњена на наћве нечујно сузи Симка, тако као да јој се зноје очи од ватре и шиљате шубаре.” (27); “По Вукашину се хитро стврдла језа.” (63); “Дивље гуске ниско прелетеше и испунише сутон пискавом осамљеношћу.” (80); “… шапућући му зрнасту пљувачку у уво…” (85); “Тада је јарџији бацио дизгине и брзо ушао у кафану тискајући се кроз кафеџијине поздраве, нека питања и приче…” (98); “Он иситњено хрче…” (104); “Неколико тренутака трнула је у недоживљеној малаксалости.” (107); “Трчећи згазила жуто пиле. То више пута.” (110); “Она је себи кап меса…” (111); “… гласно мисле свој страх.” (126); “И сви га окитише очима.” (126); “… и кукале запаљене овце.” (138); “По селу пси су гризли тмушаву помрчину.” (140); “У мутљагу мамурлука и бунила бледо је чкиљила свест и често се гасила, штипана мокрим прстима умора који је неиздржљиво баздио на ракију и чупао црева по стомаку, мучећи на повраћање. Сећања су се кидала у гађењу од кога је трнула и болела мо- ждина у кичми.” (140); “… у њему шикну грч и усиљено насмеја кожу више браде.” (149); “По десној руци струји крцкање рскавице и мокро шиштање. У зглобовима прстију и у лежајима вилица. Опет, само кратко јекну, да отера из себе оно што је крцкање рскавице и мокро шиштање.” (149); “Тек испиљени пилићи кљуцају по близој ливади неба.” (163); “Она се лако удави у њега.” (164); “Споро му се приближавала низ оштру стрмину равног детелишта, болело је треперење жилица у затутњалом срцу, сунце јој је целом тежином нагазило на главу, срушиће се, коса ће јој изгорети.” (169) итд.

Ћосић је писац “епопеја”, што је било очигледно већ после његовог првог романа. (Ђилас је изгледа то благовремено уочио и био је сасвим у праву кад је у младом Ћосићу препознао будућег водећег српског “инжењера” људских душа.) То значи да је реч о писцу који описује догађаје, типове, општа места…, који агитује. Кад пише о историјским збивањима, Ћосић је, уколико овај појам уопште може да се примени кад је у питању уметничко дело, уверљивији, јер делује непретенциозно и неоптерећено. Кад описује, рецимо, Аћима Катића као радикала и народног вођу, он је уверљив. Кад га приказује као оца, писац је трапав, еуфоричан, извештачен. Обућару, не даље од ципела! Како ова латинска изрека пристаје аутору Корена. Али то није имао ко да му каже. Уместо тога, Михиз Корене проглашава малтене психолошким романом, а њиховог аутора спаситељем српске прозе, настављачем Лазе Лазаревића и Борисава Станковића, “последњих српских приповедача”. (Према овом критичару, у Србији између два светска рата није написано ниједно прозно дело вредно пажње.)

Посматрано из тог угла, Ћосић је испустио два важна тока у роману, која њему као писцу више одговарају: разлаз с Вукашином као сукоб традиције и модернизма, Истока и Запада, сељака и грађанина; Пашићеву “издају” радикалских начела и Аћимово разочарање у вођу. Уместо овога он се бави оним што као писац најмање познаје, људском интимом, па тако прави многе пропусте. Оне психолошке природе већ смо поменули, као најкрупније. Ситнијих има сијасет. Нпр. док Симка умире, над њом, ноћу, бдије мушкарац, слуга Никола (где јој је мајка, која се иначе увек врзма по Катићевој кући?) Откад у патријархалној Србији болесну жену негује мушкарац, и то слуга и странац? Нејасна је и ничим мотивисана Николина страсна али скривена љубав према Симки (Никола је старац од осамдесетак година!). (Лик Николе, Михиз, ни мање ни више, у поменутом приказу Корена у НИН-у сматра “једном од најснажнијих личности целокупне наше литературе”.)

Ћосић као да не зна да у књижевном делу све има неки разлог и значење и да све треба да буде мотивисано. У животу су многи догађаји безначајни, али у роману и најбезначајније сцене морају имати неку сврху. Уз то, као узрок слабости овог романа још једанпут треба истаћи идеолошке разлоге, проистекле из пишчевог убеђења да књижевност треба да буде једно од средстава политичке пропаганде. Ћосићева политичка уверења усмеравају његову руку док држи перо. Комесар мотри на писца и кад пише о темама везаним за 19. век. Он то и сам истиче у разговорима са М(иодрагом) Булатовићем, пре изласка романа, (“Знате већ, окренуо сам се прошлости. Свакако да бих кроз њу боље видео нас, савременике. Има за то и идејних и естетских разлога. …трудио сам се да будем савремен, идејно и естетски” – НИН, 5. децембар 1954., стр. 7)  и са Д.А. (Драгослав Адамовић?), након проглашења Корена за НИН-ов роман године (НИН, 13. фебруар 1955, стр. 9).

Корени нам показују да бити модеран у уметности не зависи од политичке воље и политичке директиве. Модерна књижевност свакако подразумева образовање, читање, али и модерно осећање живота. Модерну књижевност после Првог светског рата код нас су стварали управо такви писци (Црњански, Васић, Краков…). Модерну књижевност после Другог светског рата (и насилног раскида са социјалистичким реализмом) код нас су стварали необразовани и (или) идеолошки фанатизовани писци.

Корени откривају све мане такве књижевности, која је пре карикатура модерне књижевности него модерна књижевност.

Руку на срце, али не и НИН-овом жирију за утеху, у поређењу са већином објављених романа (вероватно је сувишно напомињати да је објављивање идеолошки било строго контролисано) и оних који су се нашли у ужем избору, Ћосићев роман можда и делује мало мање лоше. Оно по чему ће Ћосић бити помињан у српској књижевности, а што се види већ након читања Корена, јесу теме. Он је, у Коренима и потоњим романима, који чине један циклус, покушао да опише типичну судбину Србијанца, србијанске породице и друштва, одређивану, пре свега, вољом историјске судбине. Његов књижевни опус је романсирана историја српског народа у Србији од последњих деценија 19. до половине 20. века, и то историја виђена очима комунисте. (На то указују већ и наслови романа – Корени, Деобе, Време смрти, Верник, Грешник, Отпадник…)

Но он није ни Краков, ни Григорије Божовић, али ни Бранко Ћопић, чак ни Младен Ољача. И ови писци су у својим делима приказивали човека у ратној, историјској, бури и олуји, али су њихови ликови много уверљивији, а дела, бар она најбоља, уметнички успелија. Да је неки критичар-удворица на време рекао Ћосићу “Обућару, не даље од ципела!” (уместо што га је, као Михиз, након два објављена романа прогласио највећим српским приповедачем 20. века), можда би и спутао његову мегаломанију и од њега начинио солидног писца историјских романа. Овако, он је отпочео серију уметнички прилично слабих, али зато од стране критике слављених, романа, а НИН серију “најбољих романа године”, која такође заслужује озбиљну и објективну анализу.

 

(Часопис “Херетикус“, Београд, број 2, 2004)

Затворено за коментаре.