Ко је овде љотићевац?

Бошко Обрадовић у Брусу. ФОТО: Двери.рс
Бошко Обрадовић у Брусу. ФОТО: Двери.рс

Бошко Обрадовић у Брусу. ФОТО: Двери.рс

КО ЈЕ ОВДЕ „ЉОТИЋЕВАЦ[1]

Према историјским аналогијама коме би се данас могли приписати текстови попут овог из листа Ново време, блиског Љотићевој идеологији: „Ако пропустимо да духовно учествујемо у изградњи новог европског поретка, ако својим радом и својом  лојалношћу не вршимо своју дужност члана европске заједнице за чију будућност и напредак Велики немачки Рајх даје најбољу своју крв, онда нисмо још сагледали све последице априлске несреће. Зато је потребно да српски народ у неуморном и непрекидном раду, хладнокрвно и дисциплиновано изврши своју дужност лојалног члана европске заједнице…“

ПИШЕ: МгА Драган КРСМАНОВИЋ

Није новина да се на српској политичкој сцени недостатак аргумената обично надокнађивао етикетирањем. Ефикасно је, лако се лепи а оставља „другој страни“ да се пере, оправдава и објашњава.

Ипак, оно што се догађа задњих месеци када је етикетирање Српског покрета „Двери“ као фашистичког и његовог председника Бошка Обрадовића као „љотићевца“ је изашло из било ког оквира тако да су се хајци придружили чак и универзитетски професори попут др.Милана Божића.

А можда је ово место управо тест како се супротставити осионом етикетирању и натерати клеветнике да изнесу своје аргументе и доказе или да „заувек заћуте“ јер и површна анализа ко би овде могао бити „љотићевац“ показује нешто сасвим друго.

Услед површног познавања програма покрета „Збор“ и комунистичке пропаганде, претпостављамо, већина грађана нема детаљних сазнања о идеологији, организацији и функционисању „љотићеваца“ те да би основне асоцијације на појам „љотићевац“ код грађана, вероватно, биле: издајник и сарадник окупатора, германофил, присталица тоталитарног и недемократског система, антисемита.

Шта би од тога могло да буде приписано Бошку Обрадовићу и Српском покрету „Двери“?

Однос према издаји за Србе далеко надилази поље правне теорије. За Србе је свака животна прича већ испричана у Светом писму тако да је тема Јудиног издајства и продаје Христа за 30 сребрењака само „праиздаја“ коју препознајемо и у легенди о косовској издаји (вероватно потпуно невиног) Вука Бранковића. Тако наметнути неком жиг издаје постаје кључи моменат целокупне борбе на вредносном плану јер по некима издајници немају право на правичност, правду, милост па чак ни на гроб. Зато не чуди што су комунисти, користећи ту матрицу, заробљене Немце маја 1945.године одвели у заробљеничке логоре а заробљене колаборанте али и идеолошке противнике које су прогласили колаборантима право на стрељање.

Кога би овде Двери, као покрет ван институција власти и полуга економске и политичке моћи могао да изда? Оне се залажу за територијално јединство Србије, преиспитали би чак и садашњи облик аутономије Војводине а чврсто се противе било каквој подели и одрицању од Косовом и Метохијом. Све то је записано у четвртој и десетој тачки заједничког програма Савеза за Србију[2]. У економској сфери Двери се залажу за подршку домаћој привреди и пољоприреди и очувању најважнијих природних и инфраструктурних ресурса у државној својини  што је такође потврђено у програму 30 тачака[3].

За разлику од Двери владајућа партија и њени сателити залажу се за утапање Србије у наднационални савез (ЕУ) и „компромис“ са косовским Албанцима што би требало да резултира одрицањем од (целог или већег дела) Косова и Метохије. У економској сфери актуелна власт проводи политику подршке странцима и убрзане приватизације (опет продајом странцима) природних и привредних ресурса. Према историјским аналогијама коме би се данас могли приписати текстови попут овог из листа Ново време, блиског Љотићевој идеологији: „Ако пропустимо да духовно учествујемо у изградњи новог европског поретка, ако својим радом и својом  лојалношћу не вршимо своју дужност члана европске заједнице за чију будућност и напредак Велики немачки Рајх даје најбољу своју крв, онда нисмо још сагледали све последице априлске несреће. Зато је потребно да српски народ у неуморном и непрекидном раду, хладнокрвно и дисциплиновано изврши своју дужност лојалног члана европске заједнице…“

Када је општи курс према другим државама да ли се политика Двери може окарактерисати као „герамнофилска“? Никако, напротив Двери су одлучно и доследно „проруска“ политичка организација.

Коме је у Србији Немачка највећи пријатељ[4] и ко одлази на поклоњење у Берлин а код куће баца дрвље и камење на опозицију и тврди како неће страни амбасадори управљати Србијом. А и зашто би кад већ имају свог човека на челу Србије. И када нам „ОН“ објашњава како „НАС“ притискају у ствари персира себи. Њега притискају јер је ОН преузео обавезе да ће регулисати статус Косова и Кетохије у ЊИХОВОМ интересу  а време за наплату је дошло. Само због тог обећања које представља моралну излазну стратегију за НАТО агресоре из 1999.године видимо како демократске државе са дугом парламентарном традицијом и стриктним поштовањем права у сопственим земљама (попут САД и Велике Британије) толеришу и подржавају један бахати и недемократски режим у Србији.

Има ли у програму Двери нечега што би указивало да се Двери залажу за систем који је недемократски и тоталитаран. Наравно не постоји. Унутрашња организација Покрета и сва његова документа али и пракса унутрашњег деловања су прожете демократским духом. Промене се траже и очекују на слободним и демократским изборима. Са друге стране ко заступа систем да је Србији потребан вођа у чијим се рукама налази и судска и законодавна и извршна власт и за кога не важе никаква ограничења. Цела Србија зна ко је био „главни“ и као први подпредседник, и као премијер а такав је и на, по овлашћењима много мање важној тренутној, функцији председника[5].

Да ли Двери оспоравају антифашизам? Бошко Обрадовић присуствује годинама на манифестацији „Бесмртни пук“ која се одржава 9.маја у Београду и посебно су посвећени традицијама антиокупаторске и антифашистичке борбе Југословенске војске у Отаџбини. О томе шта мисли о Димитрију Љотићу изјаснио се у више наврата[6]. За службу окупатору, за недемократску идеологију, за борбу против бораца за слободу, за денуцирање изабраних представника народа, за подршку Холокаусту – не може бити оправдања или разумевања. За став о појединцу, са бременом одговорности у конкретном историјском тренутку, треба препустити историографији и правосуђу да суде у складу са чињеницама и законима.

И док се Дверима медијски пришива етикета насилника запитајмо се ко има ресурсе да организује групе „батинаша“ који обилазе Србију у време избора и контролишу контролоре избора и „убеђује“ опозиционаре.

Као и многа друга питања, питање односа према фашизму и према „љотићевцима“ је питање демократије. Време је да се и историографија и политика у Србији одвоје од комунистичког наслеђа не само у вредносном већ и у методолошком смислу. Требало би да је прошло време када су сви неистомишљеници сматрани издајницима и када су по тоталистичкој матрици сви стављани у исти кош у „удруженом злочиначком подухвату“. Тако су стваране приче о усташко-четничко-лондонској завери коју је способни Јожа разоткрио и све их поразио а данас се настоји да се конструише тзв. ђиласовско-јеремићевско-обрадовићевска завера која обухвата све оно што власт не жели и чега се плаши.

Љотићевски покрет Збор и његова паравојска Српски добровољачки корпус само су једна од оружаних формација које су настојале да униште слободну и демократску Србију. За разлику од комуниста који су се уздали у Совјетску Русију и, кад нису нападали Михаиловићеве јединице, у самоодбрани се борили против Немаца, „љотићевци“ су веровали у немачку победу и очекивали да ће својим „служењем окупатору“ на крају заслужити његову милост и личну привилегију за себе а можда чак и повољнији стартус за цео српски народ..

Историја је показала да партијске паравојске не могу заменити државу чак и кад уз помоћ страног окупатора запоседну територију и дограбе полуге власти.

Љотицевци су се на страни нацистичког, тоталитарног, режима борили против Југословенске војске у Отаџбини која је окупљала присталице парламентарне уставне монархије. У тој борби су користили и типично нацистичке методе узимања талаца[7]. Ипак само годину дана касније, првих дана маја 1945.године, да би спасили и ове „заблуделе“ српске главе, ЈВуО их под називом „Шумадијска дивизија, прима у своје редове и тиме спасава од, потпуно извесне, предаје од стране Британаца у руке комунистима. Да се то десило завршили би попут групе која се у предала у Аустрији, у масовним гробницама, негде у околини Марибора или у Кочевском рогу.

 

Некима у Србији се привиђају „љотићевци“ а не сметају им они који служе страним политичким и економским интересима, онима који озакоњују одрицање од властите територије, који денуцирају и у најгорим бојама осликавају властити народ, који своју али и судбину Србије везују уз пропали европски пројекат под немачком хегемонијом. Њима не смета држава под политичком и идеолошком контролом.

Због тога је борба која се данас води против ауторитарног и недемократског режима у најбољем духу и традицијама српског народа.

Наравно не желимо узурпаторима да заврше попут лажног цара Шћепана Малог,који се појавио ниоткуд и глумећи подршку Русије засео на престо. Желимо да у демократској атмосфери и пред судом јавности све политичке опције добију прилику да изнесу своје политичке ставове и да се тако отвори пут за стварну демократизацију српског друштва. Тек у тако ослобођеној атмосфери било би могуће да се народна воља и власт нађу на истој страни. Већина народа не жели у ЕУ а за власт је то „пут без алтернативе“. Огромна већина народа не жели у НАТО а влас потписује све више докумената који нас повезују са овом злочиначком организацијом. Већина народа не жели да преда Косово и Метохија у крваве руке албанске мафије а власт све гура у том правцу.

Нажалост, како ствари стоје,  вођа није спреман да уважи другачија мишљења и не жели да прихвати да је могуће учествовати у политици и при томе се за свој програм борити часним средствима. Како је и ОН сам признао његову политику, посебно ону према Косову и Метохији не подржавају грађани Србије.  У демократским државама се то решава на два начина: или се одступи са власти или се промени политика и усагласи са вољом грађана. У државама попут оних које је подржавао Љотић а које данас опонаша и Србија, могућа је и трећа варијанта. Треба уместо политике променити народ.

Зато, уместо да се ЊЕГОВИМ кловновима допусти да етикетирају и оптужују друге треба им једном поставити питања на која морају дати одговоре. Имате ли ви аргументе или немате. У тренутку када се у свету многи упињу да Србима наметну жиг „геноцидности“ само нам треба да наша сопствена власт своје противнике без аргумената и доказа проглашава „фашистима“. А све то, уз смешак, са стране посматрају традиционални и проверени „фашисти“ и сећају се времена кад су у логорима морали да раздвоје завађене Србе, да се пре плана и прозивке међусобно не поубијају „монархисти“ и „комунисти“.

Када једном, а тај дан није далеко, прође и ова грозница и у Србији дођу „нормална времена“ стидећемо се свега што нас је снашло и чудити се како је могуће да нас је опсенар и варалица толико дуго држао у заблуди и под хипнозом.

[1] Свима који осим академске расправе желе да прочитају и нешто конкретно о томе ко су и шта су „љотићевци“ препоручујем књигу Предрага Д.Ивановића „Ко су љотићевци?“.

[2]  4.- Залагање за постизање праведног и одрживог решења за Косово и Метохију, кроз дијалог са косовским Албанцима, а уз пуно поштовање Устава Републике Србије, резолуције СБ УН 1244 и међународног права, а ПРОТИВЕЋИ СЕ БИЛО КОМ АКТУ КОЈИ БИ ЗА ПОСЛЕДИЦУ ИМАО АФИРМАЦИЈУ МЕЂУНАРОДНОГ СУБЈЕКТИВИТЕТА, УКЉУЧУЈУЋИ И ЧЛАНСТВО У УН, ТЗВ. ”ДРЖАВЕ КОСОВО”. 10.- Очување НЕЗАВИСНОСТИ И СУВЕРЕНОСТИ СРБИЈЕ, изградња достојне позиције наше земље на међународној сцени.

[3] 8.- СПРОВОЂЕЊЕ НОВЕ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ, која ће се базирати на већим јавним инвестицијама, подршци домаћим предузетницима и елиминисању партократије из јавног сектора. Стопирање даљег привилеговања странаца и тренутног економског модела који се заснива на фаворизацији увоза, експлоатацији јефтине домаће радне снаге и јефтиних сировина. Спровођење свеобухватне заштите корисника банкарских услуга, кроз спречавање остваривања екстра профита пословних банака неправедним и додатним оптерећивањем грађана и привреде. 11.- ЗАУСТАВЉАЊЕ ПРОДАЈЕ НАЦИОНАЛНИХ РЕСУРСА И СТРАТЕШКИХ ДРЖАВНИХ КОМПАНИЈА, као и увођење професионалног менаџмента у јавна предузећа и предузећа у већинском државном власништву 12.- ПАРТНЕРСТВО ДРЖАВЕ И ДОМАЋЕ ПОЉОПРИПРИВРЕДЕ. Обнова и развој села, спровођење политике реалног субвенционисања домаћег пољопривредника. Противљење продаји ржавног земљишта.

[4] https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=02&dd=16&nav_category=11&nav_id=1506270 Једна од многих изјава Александра Вучића по којој је Србије поуздани пријатељ и партнер Немачке.

[5] Од формалних ствари – Љотић је потекао из радикалне странке чији је члан постао 1920.године.

[6] Видети: https://www.youtube.com/watch?v=QW0VGEI-oqw

[7] Наредбом Косте Мушицког, команданта СДК, од 22.јануара 1944.године наређено је узимање талаца у случају да припадници ЈВуО насилно одведу неког припадника СДК и мера стрељања 10 талаца у случају да се одведени припадник не врати у року од 15 дана.

Затворено за коментаре.