Ко је спашавао народ?

00140 Bosna, skela, izbeglice
00140 Bosna, skela, izbeglice

Четници пребацују избеглице преко Дрине

Само Дража Михаиловић је систематски радио на спашавању живота Срба у НДХ, и то од маја 1941. до маја 1945. Сем тога, уз помоћ огромних сума новца које му је слала Југословенска влада, он је организовао прихват и прехрану избеглица на територијама под контролом четника западно од Дрине
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Виши суд у Београду одбио је захтев за рехабилитацију Милана Недића. Тим поводом, јавност је поново изложена кампањи о томе како је Недић “спашавао народ“, и на немачкој окупационој зони (“Недићева Србија) и у НДХ.
Међу неколицином потписника захтева за рехабилитацију Недића је и аутор овог чланка. Сматрам да би се овом рехабилитацијом исправила неправда према Недићу и његовим потомцима, а такође и да би то био значајан чин у процесу дебољшевизације Србије. Јер, у постојећој ситуацији, држава и даље чува тековине комунизма.
Међутим, никада не бих подржао рехабилитацију Милана Недића од пресуда које су му изрекли надлежни органи Краљевине Југославије. Они су га осудили због издаје и ражаловали још 1941. године. Разлог је био кршење међународног права, тако што је уместо Комесарске управе у Београду основана “српска влада“, као и “српска оружана сила“, тј. војска. Јер, окупирана земља нема владу и војску, већ комесарску управу и поједине комесаријате уместо министарстава, док је једина оружана сила жандармерија.
Према томе, одлука Милана Недића, и његовог брата од тетке и најближег сарадника, Димитрија Љотића, је несумњив прекршај. Њихове приче да жандармерија није била способна, да су Немци запретили како ће и “Недићеву Србију“ окупирати усташе, итд, не могу се документовати, и у ствари то су само изговори. Као и теза да су они својим наступом осујетили немачке одмазде стотину за једнога. Напротив, желећи да се додворе “Новом поретку“, Недић и Љотић су произвели хаос, омогућили ширење комунистичког покрета, натерали четнике да се врате из Босне, и на крају изазвали одмазде стотину за једнога. Те одмазде дошле су месец и по дана после успостављања “српске владе“ у Београду, 31. августа 1941. Још пре овог дана, Недић и Љотић су уништили Српску жандармерију, као оружану силу Комесарске управе Милана Аћимовића. Сопствене, новопроглашене оружане снаге, послали су на терен тек у новембру месецу. Управо због тог вакуума комунисти су заузели велике територије и убили преко 1.000 Срба, које су називали “непријатељима народа“. На крају, вакуум нису ни попунили, јер њихове формације, као касарнска војска, нису биле ефикасне у борби против комуниста.
Како су се једна за другом низале погрешне одлуке Недића и Љотића, тако је расла њихова пропаганда о “спашавању народа“. Та парола је толико добро смишљена – вероватно уз помоћ Гебелсових људи у Београду – да је и данас ефикасна, иако је очигледно да Недић и Љотић нису могли никога да спашавају у НДХ, јер тамо нису имали своје формације. Под спашавањем, овде се заправо подразумева прихват избеглица из НДХ, које су, самим тим што су прешле Дрину или Саву, већ биле спашене. Неко их је, дакле, већ спасао, а то је био пуковник, потоњи генерал, Дража Михаиловић. Само он је систематски радио на спашавању Срба у НДХ, и то од маја 1941. до маја 1945. Како онда, тако и данас, кампања о Недићу, а уз њега и о Љотићу, као спасиоцу, скрива ову елементарну чињеницу.
Како је Дража спашавао народ у НДХ?
Прво, он је још априла 1941. лично командовао Брзим одредом, који је уништио прве усташке јединице, у Дервенти и Босанском Броду.
Друго, од доласка на Равну Гору, маја месеца, непрекидно је преко Дрине слао официре, јединице, новац, храну и муницију. Дакле, организовао је Србе у НДХ да се сами бране, ширећи четничку организацију од Дрине до Српских Моравица надомак Словеније, а према могућностима слао је и већ организоване јединице са источне обале Дрине – од Гучевског и Ресавског одреда у лето и јесен 1941, па до јединица мајора Драгослава Рачића током 1941, 1942. и 1943. године.
Треће, нису све избеглице пребациване преко Дрине. Велики део избеглица смештан је на италијанску окупациону зону, или у она насеља у Босни из којих су се, у страху од одмазди, муслимански цивили иселили према Сарајеву. “Избеглице привремено смештене. Привремено ће пребацити један део у Србију, а остатак ће се разместити по празним турским селима око Вишеграда. Доделио у Ваше име помоћ од 150.000 динара“, известуио је, примера ради, потпуковник Остојић Дражу једном приликом.
На италијанској окупационој зони, новцем који му је слао Дража, највише хране за избеглице купио је војвода Доброслав Јевђевић. “Избеглице које Вам поп Ђујић пошаље морате збринути“, писао је примера ради Дража Јевђевићу 8. децембра 1942. године.
На куповину хране и других потрепштина за избеглице потрошене су огромне своте новца. У почетку, највише новца давала је – држава. То је још једна ноторна чињеница маскирана прашином пропаганде, било недићевско/љотићевске, било комунистичке. И то толико добро маскирана да се данас, у једној анкети, на питање које државе су током Другог светског рата деловале на нашем тлу, вероватно нико не би сетио – Краљевине Југославије.
Држава, са својим краљем и владом, није нестала априла 1941, као што они тврде, већ је постојала до 1945. године. За све време постојања, она је, колико је могла, помагала својим грађанима. Поред осталог и тако што је слала новац.
Била су установљена два тока новца.
Први, преко посланства Краљевине у Ватикану. Југословенска влада је том посланству слала девизе, које су потом словеначки свештеници доносили у Љубљану. Словеначко свештенство, на челу са бискупом Рожманом, било је одано Краљевини. Свештеници су предавали новац словеначким четницима, који су одређени део задржавали за себе, а већину пребацивали до четника у Лици, Далмацији, Босни…
Други, преко Швајцарске. Искоришћена је чињеница да швајцарске банке послују и током рата, па међу осталима и са банкама у окупираном Београду. Београдски индустријалци и трговци, а практично илегалци у Дражином покрету, новац који им је уплаћиван на швајцарске рачуне књижили су као сопствени приход. Онда су те суме преузимали у Београду и предавали Дражиној организацији, покривајући све то одговарајућим књиговодственим операцијама.
На пример, радиограмом с краја октобра 1942, Дража обавештава војводу Бирчанина, тада у Сплиту: “Председник владе послао је преко Берна 1.000.000 швајцарских франака (потпуковнику Михићу и мајору Бјелајцу у Горњој Лици)… Председник владе питао да ли може и Вама истим каналима доставити новац“.
У међувремену, војвода Бирчанин је добио 5.000.000 италијанских лира. Те лире запленили су Британци на Афричком фронту, а онда их авионом избацили четницима. Не можемо утврдити данашњи еквивалент тих лира, али 1.000.000 франака, које је том приликом послала влада Слободана Јовановића, данас вреде 17 пута више.
Месец дана раније, Југословенска влада послала је 3.000.000 долара, то јест, у данашњем новцу, 51.000.000 долара. Овај новац уплаћен је у Швајцарску, на име Луке Шпартаља. Он је био велики индустријалац, имао је фабрику у Улици војводе Мишића у Београду. Као београдски илегалац, користио је шифру Улман. Преко ове шифре, Дража га је 17. августа 1942. обавестио о предстојећој уплати, настављајући, у истом радиограму: “Слушајте радио Лондон у 8 и 45. Лозинка за Вас да је усвојено за суму од три милиона биће: `Ујак Славко поздравља сестрића`. Депешом известићу Вас где је депоновање извршено.“
Обавештење је стигло 9. септембра: “Име банке је The Chase National Bank“.
Упутства капетану Звонимиру Вучковићу, од 13. децембра 1942. године, о подизању нове уплате, изгледала су овако:
“Поручено ми је од наше владе да ми стоје на расположењу два милиона и пет стотина хиљада динара код неког Максимовића, а коме треба да се обрати Франц, понављам Франц. Франц има да каже следећу уговорену реченицу: `Новац се налази код Јована Белића за рудник боксита`. Пошто је Франц ухапшен, ово нека одмах изврши Лоренц, понављам Лоренц.
Новац је већ извучен из банке под изговором боксита. Чим тај новац добијете предајте га на чување тамо где смо нас тројица добили беле џемпере. Са њима уговорити да га издају само на Ваше цедуље које имају специјалне знакове, а Ви ћете га издавати по моме наређењу.“
Франц је инжењер Јован Гашић, а Лоренц инжењер Петар Милићевић. Следећег дана, Дража је преко Вучковића писао Милићевићу да се јави Улману (Лука Шпартаљ), с лозинком “Послао ме чика Ловро“.
Према томе, само у ова три наврата, током неколико месеци, влада Слободана Јовановића послала је у земљу око 110 милиона америчких долара, гледано у данашњем новцу. У истом периоду, британски авиони су избацили више хиљада златника и милионе лира.
То није био једини новац Дражине организације у том периоду, нити једини који је послала влада (цитирана документа пронашао сам у Војном архиву успут, тражећи нешто друго, а иначе овим питањем се још нико није озбиљно бавио).
На пример, новац је редовно добијан од официра легализованих у Недићевим јединицама. Они су пријављивали више војника но што их имају, шаљући четницима плате за те своје непостојеће војнике. Потпуковник Милан Калабић, Николин отац, пријавио је око 500 војника више. За једну плату војника “Српске државне страже“ могла је да се купи крава, што је данас око 800 евра, односно 400.000 евра месечно. Наредник Божидар Панић из Пајазитова ишао је сваког месеца код поптуковника Калабића у Пожаревац и доносио пуну торбу новца четницима шумадијских корпуса.
На Златибору је пронађен велики део новца који су претходне јесени комунисти опљачкали у трезору Народне банке у Ужицу, укупно 16 сандука сребрњака. “Сељаци један део разграбили а остатак од 6-8 сандука заплењен је од стране Златиборске бригаде“, известио је Дражу поручник Павле Симић. Били су то сребрњаци од по 20 динара, који су у том крају постали најтраженије платежно средство. Нарочито су их тражили Италијани из гарнизона у Прибоју, нудећи 17 лира за један сребрњак.
На слободној територији у Источној Босни, а на предлог потпуковника Захарија Остојића, четници су долазили до новца продајом дрвне грађе.
Једна од многих група за сакупљање и давање прилога звала се “Босанска групе финансијера“. Реч је о имућним Србима пореклом из Босне, који су живели у Београду. “Босанска група финансијера нуди новац“, писао је Дража 17. августа 1942. инжењеру Драгомиру Томашевићу, једном од београдских илегалаца. Наредио му је да новац узима Лука Шпартаљ и да уредно даје признанице.
У Београду је и иначе сакупљано највише новца. Један од центара за сакупљање прилога водио је илегалац Драгољуб Лазић, апотекар, пре рата члан Главног одбора Демократске странке.
Када добровољних прилога није било довољно – трговцима, индустријалцима, банкарима и другим добростојећим грађанима – наметана је обавеза давања за покрет. Примера ради, Буда Швабић, задужен за финансије у Космајском корпусу, 9. фебруара 1944. послао је следећи извештај Врховној команди:
“Младеновцу сам разрезао 20 милиона. Остварено у првој рати 10. Сем овога ударен разрез на срез Космајски и Младеновачки, већ је делимично и остварен. Пара оволико корпусу не треба. Пратиће за Вас.“
Дражин план био је да грађани дају четницима новац док га инфлација није обезвредила, а да га после рата од државе наплате у правој вредности. Такође, он је поручивао да Недићеви динари по ослобођењу неће важити. “Влада ме овластила за сва задужења у земљи“, обавестио је Дража 17. августа 1942. Луку Шпартаља, а свакако и остале које је требало. Као једини министар у земљи, на слободној територији, Дража је практично био и министар финансија.
Сем тога, Дража је 14. фебруара 1944. наредио свим јединицама из богатијих крајева да сакупљају храну за Источну Босну. Храну сиромашним областима већ су били понудили 1. и 2. шумадијски, Колубарски, Ваљевски, Смедеревски и 2. равногорски корпус. Наводећи пример ових јединица, Дража пише:
“Како је Источна Босна остала без хране а налази се у близини, то треба организовати да јој се помогне. Ова помоћ у храни биће организована у виду `Братске помоћи` и то првенствено у житу и пасуљу. Из ових корпуса братска помоћ у храни треба да се прикупи код Ајдачића, срез Црногорски… Доцније чим се прикупи извесна количина наредиће се командантима из Источне Босне да организују даљи пренос од Ајдачића, а и поделе храну становништву.“
Најпре је реаговао 1. шумадијски корпус, чији командант, капетан Марко Музикравић, 1. марта 1944. извештава Дражу:
“Прва гружанска бригада даје братску помоћ Босни: један вагон пшенице која је пребачена на Раковићев терен.“
По престанку осовинских операција и топљењу снега, помоћ су послали и други корпуси.
У међувремену, још од 1942. године, четници су спроводили акције братске помоћи за сиромашно становништво, пре свега по варошима, али, то је друга тема.
Углавном, о спашавању живота Срба (и Јевреја) на територији НДХ, као и о збрињавању и прехрани избеглица, од стране Краљевине, односно Дражиних четника, може се написати једна обимна студија. Али да су Недићеви и Љотићеви људи спасили живот некоме с оне стране Дрине или Саве, о томе до сада нисмо видели ни једну написану страницу. Наравно, страницу са конкретним подацима.
(Слобода, гласило СНО у Чикагу, август 2018)

Затворено за коментаре.