Ко је творац Југославије?

''Велика четворка'' у Версају 1919. године
''Велика четворка'' у Версају 1919. године

“Велика четворка“ у Версају 1919. године

Наши савремени научници упорно негују тезу о кривици Карађорђевића, затим Николе Пашића и целе ондашње српске елите, за стварање Југославије, уместо проширене Србије, мада би им морало бити познато да њих о томе нико ништа није питао, тј. да су Југославију створиле велике силе, због сопствених интереса

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Чак и под комунистима годишњице из Првог светског рата нису обележаване толико стидљиво као данас. Тако је на педесету годишњицу Церске битке снимљен до данас најбољи српски ратни филм – “Марш на Дрину“. Поводом других важних датума објавивани су мемоари војводе Живојина Мишића и других команданата, било је много више новнских фељтона, играла се драма “Солунци говоре“ Антонија Ђурића, итд.

Наравно, историографска дела тада су писана на исти начин као о Другом светском рату. Један од мотива свакако је био изједначавање комунистичких паравојних формација са јунацима са Цера, Колубаре и Солунског фронта. Правих научних радова о Првом светском рату и данас је мало. Један од изузетака био је, на пример, Драгољуб Живојиновић.

Ово би требало да поправи пре свега једино преостало државно издавачко предузеће, “Службени гласник“. Међутим, историјска личност која “гледа“ са највећег броја корица у књижарама “Службеног гласника“ и данас је Јосип Броз Тито. И на интернет презентацији овог издавача, у библиотеци са највише издања, “Сведоци епохе“, доминирају комунисти. Ту је чак 13 књига Добрице Ћосића, или књига других аутора о овом комунисти. По броју наслова следи Сретен Вукосављевић, кога ће историја упамтити као првог Србина са титулом доктора наука који је приступио Титовим партизанима (крајем 1943. године) и који је одмах затражио да се Санџак издвоји у нову социјалистичку републику. Ту су и две књиге функционера Субнора Душана Чкребића (једна је о Кочи Поповићу), као и две књиге Венцеслава Глишића о комунистичким “величинама“. Следе књиге Захарија Трнавчевића, Драгољуба Мићуновића и других, а занимљиво је да је једна књига посвећена и марксистичком часопису “Праксис“.

За Први светски рат “Службени гласник“ је отворио посебну библиотеку, под називом “Велики рат“. У врху стране, о овој библиотеци пише: “Ни у историографији, ни у књижевности нису написана значајна остварења посвећена Првом светском рату, осим малобројних изузетака. Дуго је ова тема била запостављена, свесно или несвесно, под притиском или без притиска, што наравно, није исто, али је, посматрано у целини, оставило ненадокнадиву празнину у спознаји многих важних догађаја. Овом библиотеком покушаћемо да ублажимо недостатак. Библиотеци ћемо поклонити посебну пажњу у наредне четири године, али нећемо је укинути после обележавања завршетка Првог светског рата (2018). Од ове замисли нећемо одустати.“

Пре свега, оцена да нема значајних остварења посвећених Првом светском рату у најмању руку је проблематична. У ствари, било их је много, али пре Другог светског рата. Једна од њих је “Топлички устанак“ капетана Јована Дерока, будућег Дражиног официра. Ова књига, штампана 1940. године, далеко превазилази све што се касније, у социјалистичкој Југпславоји, писало о Топличком устанку. Било би сјајно да “Службени гласник“ прештампа барем неколико десетина предратних књига о Великом рату. Од романа, рецимо, “Покошено поље“ Бранимира Ћосића, “Дан шести“ Растка Петровића и “Црвене магле“ Драгише Васића.

Међутим, супротно најави, библиотека “Велики рат“ је најмања од свих и чине је свега три књиге. Последња, управо објављена, зове се “Једна изгубљена историја – Србија у 20. веку“, аутора др Косте Николића. У интервјуима “Вечерњим новостима“ књигу су недавно представили и аутор и уредник библиотеке “Велики рат“, Борисав Челиковић.

Нови погледи званичне српске историографије на Први светски рат сажети су у наслову интервјуа др Косте Николића, који гласи: “Владарске амбиције довеле Србе на руб биолошког опстанка“. Затим, Николић каже:

“Политичке елите држава у којима смо живели наметнуле су путем пропаганде и подобних интелектуалаца оправдње својих поступака формулом: `Морало је тако да буде, ми смо поднели жртве`. Али нису их поднели они, већ обичан човек. Наше вође су често увлачиле народ у рат, а онда бежале у емиграцију“.

Под овим “често“, Николић подразумева оба таква догађаја: повлачење Српске владе преко Албаније 1915. и Југословенске владе у Лондон 1941. Он сматра да се и једно и друго могло спречити – не објашњава како – односно да су за обе ове трагедије криви српски политичари и интелектуалци. Затим наставља:

“Формиран је велики слој полуписмених који су уверени да су писмени, а међу интелигенцијом су однеговане генерације сумњивог интелектуалног профила. Дошло је до победе формалних квалификација на штету знања и стручности.“

Овај историчар затим поистовећује краља Александра Првог Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, као историјске личности које су градиле идеологије “неутемељене у реалности“. Потом уводи у игру још једног комунисту, Слободана Милошевића, и његово “срљање“ у рат против НАТО пакта 1999. године, које изједначава са “срљањем“ 1941, а изгледа и 1914, закључујући: “Због одлука наших елита из 20. века будућност једног народа с вишемиленијумском историјом је неизвесна“.

У истом духу, у интервјуу “Новостима“ говорио је и Борисав Челиковић, наводећи: “Ми смо читав 20. век последице Првог светског рата посматарали с позитивне стране, кроз стварање југословенске државе. На негативне последице тог чина се није обраћала пажња иако су у суштини биле кључне… После рата формирана је нова елита, корупционашка и лиферантска, почев од Николе Пашића и естаблишмента. Због уступака које су они дали Краљевини СХС, Србија није створила нову елиту, а изгубила је достигнућа старе. До данас нисмо стекли умове такве ширине.“

Од умова “велике ширине“ Челиковић издваја Јована Цвијића. На примедбу новинара да је и он учествовао у стварању Југославије, Челиковић одговара:

“Цвијића нападају да на мировној конференцији после Великог рата није заступао интересе Србије и Срба већ једне нове државе с `троименим народом`. Тиме се замагљује чињеница да није Цвијић стварао Краљевину СХС већ је то учинио државни врх.“

Из ових изјава видимо да службена историја у Србији изједначава с једне стране краља Александра, Николу Пашића, Слободана Јовановића, и остале припаднике српске елите, са, на другој страни, Јосипом Брозом Титом и другим комунистима. Дакле, док су пре 40-50 година партизани изједначавани са Солунцима, сада се отишло корак даље: они који су радили за српски народ и државу, у глобалу су изједначени са онима који су радили против српског народа и државе. То би било као да се у књигама о Првом српском устанку изједначавају Карађорђе и, на пример, Кучук Алија. Што не значи да и то једног дана нећемо видети.

Друго, видимо да наши савремени научници упорно негују тезу о кривици Карађорђевића, затим Николе Пашића и целе ондашње српске елите за стварање Југославије, уместо проширене Србије, мада би им морало бити познато да њих о томе нико ништа није питао, тј. да су Југославију створиле велике силе, због сопствених интереса. Иако једна од земаља победница, Србија уопште није учествовала у главним расправама у Версају. Зато би било корисније да се прештампавају књиге једног од наших највећих интелектуалаца, Слободана Јовановића, који је уједно био и сведок тих догађаја. На пример, Јовановић пише:

“Стварање Велике Србије међутим није зависило толико од Пашића, колико од Великих Савезника. Русија је била за Велику Србију, али због Бољшевичке револуције она није учествовала у преговорима око Версаљског мира. Француска била је наклоњена Србији, али она није била у стању одолети Енглеској, која је баш ради спречавања Велике Србије настојала на стварању Југославије. У једној много мањој ствари Француска се показала немоћна да нас одбрани од Енглеске. Радило се, наиме, о томе, да ли ће нам се Уговор о заштити мањина наметнути не само на територије уступљене Версаљским миром, него још и на Македонију. Иако смо ми Македонију били добили и пре тога мира, и то без икаквог оптерећења, Уговор о заштити мањина, искључиво на захтев Енглеске, био је протегнут и на ту покрајину. Давнашњи противник Русије на Балканском Истоку, Енглеска је на сваком кораку ломила снагу Србије, коју је сматрала неповратно приврженом Русији.“

Краља Александра Првог Карађорђевића, који се и даље именује као творац Југославије, у поглављима у вези стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Слободан Јовановић уопште не помиње.

Треће, наши историчари губе из вида да је српска елита онога доба ипак урадила највише што је било могуће у оним условима, а то је повлачење међа око покрајина са српском већином у Краљевини Југославији. Звучи невероватно, али код нас се у историографији период између два светска рата и даље посматра кроз визуру граница повучених у социјалистичкој Југославији. За сваког историчара то је елементарна “грешка у корацима“, јер онда није било ни данашње Србије, ни Босне и Херцеговине, Црне Горе, итд. Онда су постојале бановине, и то шест бановина са српском, две са хрватском и једна са словеначком већином. Бановине са српском већином биле су Врбаска са седиштем у Бањалуци, затим Дринска (Сарајево), Дунавска (Нови Сад), Моравска (Ниш), Зетска (Цетиње) и Вардарска (Скопље). Предратну Србију су, дакле, чиниле све те бановине. Повлачењем својих граница, 1945, комунисти су смањили Србији за 50 посто.

Наравно, било је много догађаја, попут Нишке декларације српске владе из децембра 1914. године, који могу да маскирају главни ток приче. Зато наши историчари и инсистирају на таквим догађајима, уместо да објасне њихову суштину и њихову позадину.

(“Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 10. фебруар 2017. године)

Затворено за коментаре.