Лакмус демократије у Србији

11042966_879117392152327_4819876623613779582_n

11042966_879117392152327_4819876623613779582_n

Применом закона који важе у Заједници, Србија купује њену наклоност док занемарује сопствене могућности и потребе

 

У суштини постојећег претеже принцип промене. То је кретање простијих облика према сложенијим. Другим речима, то је непрекидно усавршавање. Циљ тих промена  изражен је у савршенству крајности. Међутим, постоји и друга крајност. Она завршава у ништавилу.

Јунаци Racine-ове трагедије Andromache, у себи носе дотад непознато својство карактера. У својим поступцима они спајају обе крајности. У вртлогу страсти, морално доследни, они су спремни да пођу у смрт и тамо остваре циљ, како то показује Larry A. Brown, професор позоришне уметности у есеју «Трагедија после Аристотела». Они наиме показују своју величину спајањем обе крајности.

Србија такође настоји да покаже величину повезибањем две крајности облика политичке власти, демократију и аутократију.

После 5. октобра 2000-те, Србија са једне стране остварује демократски прображај. Резултат представља повратак Србије на светску политичку карту. Она је предмет занимања и учесник у дијалогу са светом. Србија чак има и свог кандидата за генералног секретара Уједињених нација. Тржишна економија даје снажан замах привредном животу земље. Успостављена је политичка и економска сарадња са најразвијенијим  државама света. Видљива су настојања извршења промене у финансијском и законодавном сектору, у раду државне администрације и управе а према стандардом развијених. Слободе и права човека су у сталном ширењу.

Са друге стране, плаћена је одређена цена. Србија се одрекла дела своје територије. У настојању да уђе у Европску унију, она прихвата диктат и тиме ограничава свој државни легитимитет и губи од ауторитета. Применом закона који важе у Заједници, Србија купује њену наклоност док занемарује сопствене могућности и потребе. Спровођењем приватизације државно власништво је распродато, привреда уситњена и више зависна од  страног капитала. Пораст незапослености и социјалне несигурности су све присутнији. Увозом, без одабира, комерцијалних производа глобалне културе, Србије губи изворну физиономију а њена културна баштина изложена ерозији.

У политичком животу Србије власт живи у уверењу да је незаменљива а њени представници да су изнад закона. Политички и јавни послови одвијају се у тајности.

Недавни догађај рушења бесправно подигнутих стамбених јединица у Сава ма’ли у Београду и политички одговор тим поводом служе за меру демократије у Србији. Они потврђују очигледан раскорак демократије и аутократије. Раскорак изражен у маниру реаговања власти и менталитету јавности, обелодањује намере а не случај.

Чињенице да је до рушења дошло без увида јавности у правни поступак, да је обављњно ноћу и да су га извеле маскиране особе, изазива сумњу у легалност и поставља питање ко стоји иза свега. Када је потом, једини сведок изненадно преминуо, неверица у правни поредак је порасла.

Политички одговор власти и јавности на догађај, само на први поглед био је различит. На крају и за једне иза друге «појео вук магарца».

Са своје стране власт одговара скривањем, ћутањем и на крају правдање незнањем. Најхрабрији, као и обично, био је Председник владе. Он, који све конце држи у рукама, који иначе «зна све али не може да каже», по први пут признаје да ништа није знао. Међутим, додаје да је знао, лично би сео у булдожер и сам порушио, чиме би показао како делује правни систем. Нови политички догађаји заборавом су прекрили епизоду «Сава ма’ле».

У истински демократским државама, надлежне особе одговорне за пропусте, или подносе оставке или бивају смењене. Код нас власт одлучује да све пошаље у правни поступак.

Јавност одговара на други начин. Спонтано пробуђена грађанска свест, добила је израз у протестном окупљању под називом „Не да(ви)мо Београд“. Оживела је улица. Шетачи, пиштаљке и трубе, шерпе и лонци,  шарени шешири и мала деца на леђима, само забављају и не сметају. Власт као да је само на то чекала па да мирно настави са игнорисањем јавности. Како су се демонстранти убрзо уморили и одустали од шетње, тако су и сакрили свој политички пораз.

У штампи читав догађај успоређен је са афером Watergate. Очекивано падање глава међутим изостаје. Уместо тага завладала је тишина. Власт у Србији слави још једну победу.

Још се прашина са очишћеног простора није ни слегла а бојно поље претворено је у позорницу културног догађаја Mixer фестивала. Србија је још једном уписана у Глобални календар. Бојно поље прерасло је у вашариште. Као и на сваком таквом месту, пило се, певало, куповало и продавало. Сви су одједном изгледали срећни. Под глобалним дизајном Србија личи на Европу.

У држави у којој власт на становништво гледа као на поданике, те према овима поступа као са овцама за шишање, мало простора остаје за демократију. Са већином бирачког тела иза себе, власт може мирно да спава и чини по својој вољи. Црно зове белим и бирачи у то верују. Аутократија је продана за демократију а те две супротности спојене у величанствену крајност – самообмањивање.

 

© Александар Димитријевић, август 2016.

Затворено за коментаре.