Милисав Марковић: Слава војводи Ђујићу!

14341377_10209413930879146_2025618199_n
14341377_10209413930879146_2025618199_n

Храм Св. Саве у Лондону, 11. септембра 2016.

Поштовани Оче Горане, часни оци Српске Православне Цркве, драга Браћо и Сестре помаже Бог.
Имам велику част да вам се обратим на овај дан, дан када обележавамо тачно 17 година од упокојења легендарног команданта Динарске Четничке Дивизије Војводе Момчила Ђујића. Браћо и Сестре.
У нашој славној и крвавој историји било је много народних првака, народних предводника, сердара, Ајдучких Арамбашa и војсковођа, али исто тако било је и многих славом овенчаних Четничкиx Војвода. Наш витешки покрет је у својој историји изнедрио прегршт бораца и команданата, великих јунака и многе Војводе. У ред најславнијих Четничкиx Војвода попут Јована Бабунског, Војислава Танкосића, Вука Поповића, Косте Пећанца, у овај ред неумрлих синова Србије, несумњиво спада и див јунак са Динаре Војвода Момчило Ђујић.
Дана 27-ог Фебруара 1907. године, у маленом Далматинском селу Топоље код Книна, рођен је син првенац у кући Рада и Љубице Ђујић, коме наденуше старо Србско име Момчило. Ко је тада могао и замислити какав га животни пут чека. Дуги пут који је био посут трњем и са безброј препрека, али исто тако и онај пут славе који води у живот вечни. Тај животни пут млади Момчило започиње у основној школи у Книну, а након тога се уписује на Богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1933. године и додељује му ce парохијa y селу Стрмица недалеко од Книна. Надахнутим проповедима успева да привуче народ, који у њему види не само свог свештеника већ и будућег предводника у надолазећим тешким временима на широким просторима Тромеђе, Босне, Лике и Далмације. Када је ратна олуја захватила Краљевину Југославију и када је са уласком Хитлерових трупа као и трупа његових савезника она распарчана, тада су настали тешки дани за цео Србски народ, а нарочито за онај његов део који је потпао под Павелићеву монструозну творевину, независну државу хрватску. Тада су дошли црни дани за целокупно Србско становништво у Крајини, дани терора и константног страха од усташког ножа. Широке народне масе се тада склањају у анкетирану Италијанску зону у Кистање, а међу многим присутним Србима био је и свештеник Момчило Ђујић. Баш у то време, геноцид над Србима узимао је све већи замах, тако да је устанак против усташке државе био неминован. Увидевши да се Србскомe народу спрема потпуно биолошко истребљење, Момчило Ђујић се враћа у Стрмицу, скида своју свештеничку мантију, узима митраљез и подиже народ на свеопшти устанак. У тим тешким данима, као да терор усташа, најгорих злочинаца које је Свет икада видео, над Србским народом није био довољан, појављује се још један покрет који ће касније завладати Југославијом. На помолу је био нови непријатељ, безбожни комунизам, који ће Србима наметнути још једну тешку борбу, у којој ће улога Попа Ђујића бити од пресудног значаја по даљу судбину читаве Тромеђе. Као врсни познавалац комунизма, комунистичке идеологије, стратегије и тактике, Момчило је одмах осетио велику опасност која озбиљно прети читавом Србствy. Упозоравао је наивни народ да никако не подлеже агресивној комунистичкој пропаганди и скретао пажњу на тешке последице ако се на време не заустави и несасече у корену та црвена пошаст. Свеукупна ситуација на Тромеђи, усташки геноцид и притисак комунистичке партије на народ, довешће до историјског збора у Црним Потоцима у Новембру 1941. године, на којем је донешена одлука о формирању Динарске Четничке Дивизије, за чијег је команданта изабран cвештеник Момчило Ђујић. Након извесног времена, на Видовдан 1942. године, указом Краља Петра II Карађорђевића, Момчило Ђујић добија високо признање Србског Четничког Војводе. Рођени ратник, одличан стратег, строг али праведан командант, поседовао је све особине Четничког Војводе. Неустрашив витез, храбар и одважан, прихвата борбу коју су му усташе и комунисти својим злочинима наметнули. Он ће у тој борби лично предводити своје борце Динарске Четничке Дивизије, која је за 4 године рата положила хиљаде и хиљаде живота на олтар Отаџбине. Сваку поједину жртву осетио је као једно перо, болно ишчупано из његових крила, како је то сликовито волео да опише сам Војвода. Кроз све ратне године Дивизија је водила надљудске борбе против окупатора, крволочних усташа и комуниста. Уласком црвене армије у Србију крајем Септембра 1944. године, био је прекретница за све зараћене стране, а посебно за партизане чији је основни циљ био преузимање власти као и уништење Србских националних снага, а тиме и сламање кичме самој Србској држави. Променом стања на терену, постаје јасно да долазе тешки дани за читав Србски народ. Комунисти попуњавају своје редове са усташама и домобранима, којима се по директиви крвника Броза, опраштају сви злочини које су починили у претходном периоду над Србима. Креће масовно нагомилавање комунистичких трупа на Тромеђи Босне, Лике и Далмације, како би направили обруч око Динарске Четничке Дивизије и одлучним нападом довели до њеног потпуног уништења. Тада за саму Дивизију наступају дани пуни неизвесности и стрепње, приморани на свакодневну борбу на више различитих фронтова.
Комунисти све јаче стежу обруч, подпомoгнути приливом свежих трупа, а такође опремљени тешким наоружањем које добијају од бивших Четничкиx савезника енглеза. У јеку најжешћих борби, командант Динарске Четничке Дивизије Војвода Момчило Ђујић, сазива све своје команданте корпуса, бригада и батаљона на састанак у своје родно село Топоље, где је донешена одлука да се изврши пробој кроз комунистичке снаге и да се крене у повлачење према југозападу. Одлучујући окршај и пробој кроз непријатељски обруч одиграо се у селу Пађење у ноћи између 2. и 3. Децембра 1944. године. У незадрживом јуришу, у надчовечанској борби прса у прса, која је трајала више од 7 сати, Динарска Четничка Дивизија пробија обруч и отвара себи пут ка слободи. Након пробоја, настављен је пут по неприступачним теренима ка Словенији. Тешки маршеви већ изморене и гладне војске односе додатне животе. Најтежа, али не и последња препрека ка коначној слободи, била је набујала и хладна река Коране, која узима свој данак односећи велики број бораца и цивила из колоне. Преласком реке Коране, Динарска Четничка Дивизија долази до Виповске Долине, у којој су се већ налазиле друге Србске националне снаге. Заједничком акцијом заустављено је надирање комуниста са истока, одбрањен је мост на реци Сочи, па је самим тиме омогућен прелазак цивилног становништва и бораца у Италију. Овим чином Динарска Четничка Дивизија се нашла у туђини, из које се ни до дана данашњег није вратила у Отаџбину. По доласку у Америку, Војвода Момчило Ђујић и његови Четници, наставили су борбу против cатанистичкo-комунистичке идеологије, која је поробила Србски народ. Четнички одбори су оснивани по Америци, Канади и Енглеској, свуда где су се Четници са својим породицама населили.
31. Маја 1952. године у Чикагу, на једној од седница у кући Војводе Ђујића, у присуству бројних делегата, одржан је први Четнички конгрес на којој се прогласила „Организација Србских Четника у слободном Свету“, а за чијег председника је изабран Војвода Момчило Ђујић. Пуне 54 године након рата, Војвода Ђујић одржава контакт са својим саборцима расејаним по читавом Свету. Посећује их, саветује и храбри, освежавајући успомену на борбу коју су водили и идеале за које су многа Браћа саборци своје животе положили. „Покрет Српскиx Четника Равне Горе“ на челу са Војводом Ђујићeм, подигао је многе Четничке домове широм Света, укључујући и овај наш хотел овде „Равну Гору“, као и велики број Србских Православниx Цркава. Војвода Момчило Ђујић био је председник Покрета од оснивања 1952. па све до своје смрти 1999. године. Дана 11. Септембра 1999. године у својој 92 години живота, упокојио се у Господу и преселио у Небеску Цара Лазара војску Војвода Момчило Ђујић. Сахрањен је на гробљу Меморијалног центра Оак Хил, Сан Дијего Калифорнија у Сједињеним Америчким Државама.
Тако је завршен животни пут славног витеза са Динаре. Животни пут човека, који је се сваким новим даном будио са Србствoм у срцу и који је ту љубав према Србствy и у гроб понео. Одласком Војводе Ђујића, нанет је велики губитак за читав наш Покрет, али идеја и правац којим нас је Oн усмерио и даље живи и она би требала да нам буде путоказ за будућност, на који начин би требало да радимо.
Равногорски покрет Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића и Динарска Четничка Дивизија, наставила је да живи у емиграцији где је опстала и до данашњих дана, али суочена са низом нових изазова и неком новом врстом борбе која се не води оружјем, већ неким другим методама.
Браћо и Сестре.
Несмемо дозволити да се изгуби смисао постојања наше организације. Ми морамо да останемо привржени циљевима наше борбе, циљевима Покрета описаних у 6 ставки, које нам је у аманет оставио Војвода Момчило Ђујић.
Тих 6 начела се сваки Четник мора придржавати, као што би требало да се придржава и самих 10 Божијих заповести, а једно од најважнијих из тих ставки је свакако: Остваривање вековне тежње Србског народа за уједињење свих Србских земаља, Македоније, Косова и Метохије, Војводине, Црне Горе, Скадра, Дубровника, Босне и Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Барање, у једну јединствену и недељивy државу Србију, на чијем светом Немањићком трону седи Краљ.
Наш витешки покрет може само и једино опстати ако будемо следили идеологију и начела која нам је у завештање оставио наш бесмртни Војвода Момчило Ђујић. Незаборавимо на његове поруке са којим нас је завештао.
Да се неделима на крајишнике, босанце, србијанце, црногорце итд већ да будемо само и искључиво Срби.
Да се неделимo у самом Покрету.
Да будемо сложни и да радимо заједно за добробит наше једине Мајке Србије. Поделе у нашем Покрету једино иду на руку нашим непријатељима. Наша Отаџбина је на коленима, она вапи за помоћи. Наш, у магли залутали Србски народ, у нама полаже једину наду. Ми Четници, смо та војска која једина има снаге да уз Божију помоћ Васкрсне нашу земљу. Подсетимо се речи славног нам Војводе:
„Ми Четници нисмо партија, ни група, ни клика у служби појединаца. Ми смо жива борбена снага Србског народа, готова да се жртвује за слободу Србства и јединства свих Србских земаља “
Запамтимо добро ове речи Браћо и Сестре, и да их се никада не одрекнемо.
Војводо, нека ти Бог Свевишњи подари рајско насеље у Небеско Србији.
Вечна ти слава и хвала.

(Говор на парастосу војводи Ђујићу, у Храму Св. Саве у Лондону, 11. септембра 2016.)

Затворено за коментаре.