Нежаљени сумрак Хашког трибунала

77777

srebrenica

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у Хагу формално је завршио своју неславну каријеру и затворен је последњег дана децембра 2017. године. Преостале послове довршиће незграпно названи „Резидуални механизам.“

Трибунал је своју делатност заокружио арогантно насловљеним, самочеститајућим документарним филмом Srebrenica Genocide: No Room For Denial, постављеним па напрасно скинутим, и затим опет постављеним, на његовој интернет презентацији. Разлози за овакво чудно понашање нису јасни. У сваком случају, охрабрујемо наше читаоце који разумеју енглески да филм погледају: https://www.youtube.com/watch?v=Sq77TySTst0 Политичка природа Хашког Трибунала уочљива  је већ у почетним кадровима. Филм се отвара говором последњег председника Трибунала, судије Кармела Ађијуса, у Меморијалном центру у Поточарима где изричито денунцира „негаторе и ревизионисте“ хашких пресуда јер „поричу и искривљују историју,“ што по Анђијусу представља „циљани напад на истину.“
Ради поређења, било би незамисливо да неки судија Врховног суда САД, или било које цивилизоване и правно уређене државе, пресуде и ингеренције свога суда поистовећује са писањем историје, а још мање да их онтолошки изједначава са истином.
Професионална катастрофа оличена у Хашком Трибуналу богато је документована на нашој интернет презентацији www.srebrenica-project.org . На заласку свога профитабилног службовања у Хагу, судија Анђијус је несумњиво и нас имао у виду када се обрушио на „негаторе и ревизионисте“ који испољавају неопростиви недостатак не само лепих манира него, још битније, љигавости и конформизма, одбијањем да се придруже овацијама некритичких, зомбираних и поткупљених хвалитеља ове бедне установе.
  Беду Хашког Трибунала, непресушног извора фалсификата и накарадних правних конструкција, илустроваћемо једним примером à propos недавно завршеног првостепеног процеса генералу Ратку Младићу. У јуну 2015. године холандска медијска кућа VPRO објавила је своју видео продукцију Waarom Srebrenica moest vallen (Зашто је Сребреница морала да падне). Филм се састоји из уобичајених тврдњи и тумачења сребреничких догађаја које би судија Анђијус без колебања одобрио. Али у тој немаштовитој папазјанији истиче се интервју са Дејвидом Харландом, политичким саветником Генералног секретара УН током друге половине сукоба у БиХ, између 1993. и 1995. године.
 Филм се може гледати овде: https://www.youtube.com/watch?v=n3-BY_CbdnA 
Између 3:10 и 3:40 минута Харланд помиње да је за време боравка у БиХ имао око двадесет службених састанака са генералом Младићем. Издваја један од њих, ненаведеног датума 1993. године. Харланд тврди да му је Младић, „пред десетак особа,“  том приликом изјавио да планира да „побије све у Сребреници“. Када му је Харланд, у чуду, поставио питање „да ли се то односи и на децу,“ Младић је наводно размислио и, по Харланду, одговорио да „можда децу не би побио“.
Анализирајмо за тренутак Харландову запрепашћујућу тврдњу, у поређењу са чиме анегдотално рекла-казала председавајућег судије Орија на изрицању пресуде генералу, изрецитовано да покаже Младићев геноцидни умишљај, бледи до безначајности. Ако је Младић наведено заиста рекао то је буквално „пиштољ који се пуши,“ капиталан доказ његове решености — и то на две године пре извршења — да почини злочин за који му је Трибунал судио.
Уједно, предочавање оваквог доказа ослободило би и Тужилаштво и Трибунал  од незграпне обавезе да импровизују натегнуте „мозаик“ теорије да би доказали да је на српској страни постојао неопходни dolus specialis за извршење геноцида у Сребреници. Геноцид у Сребреници постао би завршена прича, open and shut case, и негатори и ревизионисти које је судија Анђијус денунцирао морали би да заћуте заувек. Ми би распустили „Историјски пројекат Сребреница“ и угасили би ову интернет презентацију.
Зато смо отишли на презентацију Хашког Трибунала (http://www.icty.org/) да проверимо шта је Харланд говорио када се појавио као сведок Тужилаштва, на самом почетку суђења генералу Младићу, у јулу 2012. године. Очекивали смо да ће се наводна изјава оптуженог да планира колективно истребљење становништва Сребренице (чак и са могућим изузетком деце) наћи  у самом средишту Харландовог сведочења и бити предмет тријумфално постављених питања од стране тужиоца Грума.
Међутим, у транскрипту за 10. и 11. јули 2012, када је Харланд давао свој исказ, о том капиталном питању нема ни речи. Харланд је представљен као сведок који ће се тежишно бавити гранатирањем Сарајева, а у сваком случају не Сребреницом. И у Грумовом директном испитивању, и у унакрсном које је водио адвокат одбране Бранко Лукић, Сребреница се помиње само узгредно и без икакве алузије на наводну изјаву оптуженог Младића сведоку Харланду из 1993. године, иако се то односи на саму срж предмета Тужилаштва.
Постоје само два могућа објашњења за овакав пропуст. Једно би било да је Харланд накнадно измислио овај разговор са Младићем, „из целог платна“ како би се то на енглеском рекло. Имајући у виду општи интегритет сведока Хашког Трибунала, оваква могућност не би се могла у потпуности одбацити. Друго је да је Харланд током припреме за сведочење поделио ову причу са сарадницима Тужилаштва, али да је Тужилаштво проценило да би и по изузетно ниским стандардима МКСБЈ изношење под заклетвом овакве тврдње било исувише рискантно.
Шта ако би у унакрсном испитивању адвокат Лукић затражио од сведока да идентификује „десетак особа“ које су наводно биле присутне док је оптужени Младић Харланду излагао свој геноцидни умишљај? Да ли те особе стварно постоје и да ли би потврдили Харландову верзију? Пошто је уобичајена пракса да се после сваког састанка овакве врсте саставља aide-mémoire предпостављенима, шта ако би бранилац Лукић од сведока захтевао увид у тај запис? Изражавање спремности да се колективно истреби неколико десетина хиљада људи представља изјаву врло неуобичајене и шокантне природе, и тешко је замислити да би онај коме је тако нешто било речено превидео да у свом извештају непосредно после разговора то званично забележи.
Ово су све, наравно, хипотезе. Али оне су довољне да би се истакла поента. Дејвид Харланд је парадигма лажног сведока на чијим се исказима темеље пресуде Хашког Трибунала. У свом узгредном спомињању Сребренице у судници, Харланд није био ни мало истинољубивији него касније, у интервјуу датом холандској телевизији. За нападе 28.дивизије Армије БиХ из „демилитаризоване“ енклаве на околна српска села рекао је, нетрепнувши, да су били „преувеличани.“ Што се тиче божићног напада на село Кравицу 1993, Харланд је изјавио да је страдало „четири или пет особа,“ што је за преживеле становнике тога села и сведоке напада свакако изненађујуће откриће. (Тужилац против Младића, Транскрипт, стр. 796) Сведок Тужилаштва Дејвид Харланд лагао је и под заклетвом у судници, и касније, без заклетве, пред камерама холандске телевизије.
Пред Трибуналом, разлика између озбиљног и часног сведочења под заклетвом, и малициозног претакања пропагандних флоскула — не постоји. Из изјава истренираних или поткупљених сведока саткане су готово све пресуде Трибунала. А проблематизовање тих пресуда, по судији Ађијусу, представља „напад на истину.“
Када се изузму медијски текстови, где се по матрици непрестано понавља иста прича и који не представљају озбиљан доказ, једини преостали стуб сребреничког наратива су пресуде МКТБЈ. То је разлог за очајничку одбрану Трибунала и покушаје сузбијања критичког испитивања његовог рада.
Зато ће за „Историјски пројекат Сребреница“ 2018. бити година Хашког Трибунала. У средишту нашег истраживачког рада биће документовање лажних сведока и фалсификованих података на којима сребреничке пресуде овог суда почивају. Наша студија „Доказивање Сребренице пред Хашким Трибуналом“ била је само почетак. Судији Ађијусу и његовим колегама начин како ћемо ову тему даље развијати уопште се неће свидети.

 

Затворено за коментаре.