Нови талас српског филма: Пробој краљеве војске на мале екране

Untitled-1 copy

И даље се снимају дела класичне комунистичке пропаганде, али, од почетка је видљива борба за другачији филмски поредак. Постоје различите дефиниције овог појма, међутим, требало би да је кључно питање да ли је неко остварење комунистичка пропаганда или не

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

 

Прошло је 26 година од обнављања формалне демократије у Србији. Наоко, од тада се много тога променило. Међутим, гледајући суштину ствари, промене су веома споре. Систем је у основи остао социјалистички: дочепати се власти ради личне користи и потом на сваки начин бранити освојену позицију.

Слична ствар је и у култури: главни токови су централизовани и дириговани.

Како се диригују, може се видети и на примеру филма. До 1990. године, у социјалистичкој Југославији снимљено је око 1.000 играних филмова, од којих највише историјских, и то партизанских, око 600. Од те године до данас број филмова са историјском тематиком драстично опада. Јер, власт је схватила да је толика продукција комунистичке пропаганде у новим околностима, после пада Берлинског зида, неумесна, а да јој друге приче о историји, благо речено, не одговарају. Не само када је реч о Другом светском рату, коју су толико фалсификовали, већ и о историји уопште, јер ако би се екранизовали подвизи, на пример, Немањића и Лазаревића, Карађорђа и Милоша, војводе Мишића и војводе Степе, итд, онда би се лако видело колико су комунистички “народни хероји“ заправо минорне историјске личности.

Од 1990. године о Другом светском рату снимљено је свега неколико играних остварења, која су жанровски у основи иста као и она из ранијег периода. Типични примери су филм “Како су ме украли Немци“ из 2011. и ТВ серија “Равна Гора“ из 2013. године.

Кинематографије и телевизије западних земаља много више су посвећене својој историји него Србија, што је још један апсурд. Свака политичка гарнитура куне се у “европски пут“, а ни једна не доноси истинске вредности из Европе, у које спада и поштовање сопствене историје. У овом смислу недавно је говорио нови уредник Културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије, Небојша Брадић, тврдећи да ће се то најзад променити. Интернет претраживач показује да се Брадић и пре десетак година залагао за више историјских тема у кинематографији. Изгледа да ће најзад успети да покрене ствари са мртве тачке, јер је недавно најавио велику играну серију РТС-а о Немањићима, чије емитовање би требало да почне следеће године.

Ту серију ћемо једва дочекати, али, тешко да ће се нешто битно променити у вези теме која нас највише занима: Други светски рат. Не само што нема ни најаве филмова и ТВ серија са реалним приказима догађаја, који би анулирали ефекте оних 600 пропагандних филмова, већ се та пропаганда и даље упорно репризира.

За утеху, ствари боље стоје када је реч о документарним серијама и филмовима. И даље се снимају дела класичне комунистичке пропаганде, али, још од почетка је видљива борба за другачији филмски поредак – за нови талас српског филма. Постоје различите дефиниције овог појма, међутим, требало би да је кључно питање да ли је неко остварење комунистичка пропаганда или не. Занимљиво је како је ова ствар јасна када је реч о национал-социјализму, док се интернационални социјализам показао као много отпорнији и прилагодљивији.

Почетак новог таласа српског документарног филма пада у 1991. годину и серију РТС-а “Југославија у рату 1941-1945“ режисера Милана Кундаковића и уредника Божидара Николића. Са 26 епизода, од којих су неке трајале и преко сат и по, била је то револуционарна ТВ серија, јер се са малих екрана први пут чула и видела “друга страна“ – некомунистичка, било да је реч о учесницима рата (четницима), или историчарима из разних држава. Наравно, данас поједини делови серије делују наивно, попут тврдње да је Ужице било први ослобођени град од Немаца у Европи. Сада је опште познато да је то била Лозница, а да Ужице уопште није било “ослобођено“ од Немаца, већ да су га Недићева жандармерија и Пећанчеви четници препустили партизанима без борбе. Али, 1991. године нико није ни сањао да је историја толико окренута наглавачке. Детаљи попут ових показују колико данас више знамо о Другом светском рату.

Да је почетак био тежак, види се већ по чињеници што се на следећи корак чекало све до 2002. године, када је РТС емитовао осам једночасовних епизода ТВ серије “Равногорска читанка“ аутора Угљеше Крстића и режисера Николе Лоренцина. Уједно, видео се и разлог тако дугог чекања: хајка против Крстића и његове екипе, али и против РТС-а. Занимљиво је да су Крстићу као отежавајуће околности узимане чињенице да се залагао за рехабилитацију генерала Драже Михаиловића и за попис жртава комуниста. То је још један доказ напретка у борби за дебољшевизацију Србије: у међувремену је Дража рехабилитован, а држава је основала какву-такву комисију за попис жртава комуниста.

Релативно брзо, 2004. године, РТС је приказао и документарну ТВ серију “Црвено доба“, аутора академика Душана Батаковића и режисера Петра Јаконића. Серија је имала шест епизода, посвећених злочинима комуниста. Очекивано, све комунистичке фракције пружиле су снажан отпор емитовању једне овакве серије и она, као ни “Равногорска читанка“, никада није репризирана.

Наставак “Равногорске читанке“ преузела је Јована Крстић, Угљешина ћерка (Угљеша је преминуо непосредно после емитовања серије, 2002. године). Јована је наследила очеву фирму, ИП “Вајат“, која је серију радила у копродукцији са РТС-ом. Рад на другом делу “Читанке“ Јована поверава Владимиру Момчиловићу. Момчиловић, искусни режисер РТС-а, коме је овом приликом поверен и сценарио, тражи нову форму и опредељује се за наслов “Записи из Равногорског покрета“. Основна идеја била је следећа: снимити што више равногораца, у земљи и у емиграцији, и приказати јавности њихове приче. Било је то први, и до сада једини пут, да екипа РТС-а посети четничку емиграцију у Британији, Канади и Америци. Снимљено је низ исповести четника и много сцена из њиховог друштвеног живота (Дражин-дан, фолклорне групе, верски живот…). Трошкове путовања сносили су Покрет српских четника Равне Горе и Организација српских четника “Равна Гора“ – иначе путовања не би ни било.

После много мука, уз отпор са “виших места“, Момчиловић 2006. године предаје РТС-у прве четири епизоде “Записа“. Прва и друга епизода емитоване су 2007. године, а трећа и четврта – никада. Нарочито велики утисак на публику оставила би трећа епизода, у којој Мане Срдић, курир Личко-кордунашког корпуса, уз сузе говори о свом опроштају са мајком, када је кретао у емиграцију.

Као четврту епизоду “Записа“ Момчиловић је приложио сјајан документарац Лусиле Деспот “Више од пола века“. Радња филма прати капетана Радомира Петровића Кента, команданта Бољевачке бригаде, током његове посете Србији 2002. године – прве посете од одласка у емиграцију крајем 1944. Филм су приказале само неке локалне телевизије, а може се видети на Јутјубу (као и остале епизоде “Записа“).

У међувремену, ТВ Бел канал из Бањалуке 2005. године снима документарац “Истина о четницима“. Мада рађен у скромним продукцијским условима, овај документарац до данас бележи рекордну гледаност на Јутјубу, са преко 260.000 прегледа.

Поново је уследило вишегодишње затишје, да би 2015. године Други програм РТС-а емитовао документарни филм “Генерал Михаиловић – Херој и казна“. Ако је судити по квалитету – вредело је чекати. Филм је пре свега технички супериоран у односу на све што је претходило, из простог разлога што је први снимљен у ХД техници. Доминира и продукцијски, јер су се удружили “44блу“ Раше Драшковића, једна од водећих компанија из ове области у Холивуду, и “Синемон продакшн“ Ивице Видановића, који је то исто у Србији. У филму се комбинују с једне стране експертска објашњења специјалиста за ову област из Србије, Америке и Британије, а с друге стране емотивна сведочења учесника догађаја, али посебно је упечатљив плач британске историчарке др Хедер Вилијамс (изазван питањима о томе шта је британска политика учинила Србима). Може се рећи да је тек овим филмом постигнут потпун отклон не само од комунистичке пропаганде као такве, већ и од њених репова, који се нехотице вуку и у делима добронамерних аутора. На жалост, ни овај филм није репризиран.

Почетком 2016. године видели смо и дводелни документарац Прве ТВ “Џејмс Бонд је Србин“, аутора Машана Лекића. Душко Попов, који је инспирисао Јана Флеминга за лик најчувенијег филмског агента, током Другог светског рата није био у Србији, али јесте био његов рођени брат, др Иван Попов, такође успешан тајни агент. За своје успехе др Иван је много дуговао четничкој организацији, са којом је тесно сарађивао. “Џејмс Бонд је Србин“ је први документарац на ову тему са глумачким реконструкцијама, и то веома успешним. Међу тим реконструкцијама је и она у којој четници нападају и убијају Немце. Уопште, као и у филму “Генерал Михаиловић – Херој и казна“, и у овом остварењу четници су приказани без предрасуда.

Током ове године први пут се појавило једно филмско остварење у емиграцији: документарац “Краљева војска“ Зорана Кљајића, чију реализацију је помогао Музеј српске баштине у Виндзору, Канада. Публика у Србији још није имала прилике да види ово дело.

У току је рад на документарној ТВ серији “Краљевина Југославија у Другом светском рату“, у продукцији “Погледа“ из Крагујевца, који од ове године нису новинско-издавачко, већ предузеће са претежном делатношћу из области кинематографије, аудио-визуелних садржаја и ТВ програма. Премијерно, једна епизода серије приказана је на Радио-телевизији Републике Српске, децембра 2014. године. БН телевизија је 2015. године откупила шест епизода, а приказала их је почетком ове године. Државна ТВ Пољске откупила је 12 епизода, а план је да цела серија има 18 епизода од по пола сата. Свих 18 епизода треба да се заврше до новембра, када ће бити пријављене на редовни годишњи конкурс РТС-а.

Када је реч о најавама, један документарац већ годинама спрема екипа словеначке ТВ 24Нова, док ТВ Пољска ради на два пројекта: један о “пољском Џејмсу Бонду“ – поручнику Драгану Сотировићу, који је пре заробљавања од стране Немаца био начелник штаба Шумадијских четничких одреда, а други о пољским четницима у Србији. Сотировић је побегао из логора и постао високи официр пољске армије, док су с друге стране Пољаци бежали из логора у Србији и придруживали се четницима

А када је реч о играним остварењима, планова има много, али, “мало руках, малена и снага“.

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. јул 2016)

Затворено за коментаре.