Од црвене – до свих боја

glava novine2 NET

glava novine2 NET
Уместо да имамо културну слику на основу историјских догађаја онако како су се догодили, ми имамо погрешно намештен рам правог мозаика. Дража је централни камен, камен међаш око кога се лако склапа читав мозаик српског културног идентитета. У овом погрешном, помереном погледу на културу Дража постаје периферни, екстремни део у слици српске културе
ПИШЕ: Младомир ЋУРЧИЋ

Прилагођавање комуниста
Тектонски поремећај у поретку света био је пад Берлинског зида. Са падом зида пао је и комунизам у Источној Европи. Српски комунисти имали су припрему за такву ситуацију, још од смрти ‘’највећег сина’’, па су припремили и наметнули синтагму, кредо њиховог политичког програма у будућности: ‘’И после Тита-Тито’’.
Тај кредо је подразумевао кретање у два правца, који су требали покрити националну и интернационалну политичку позицију. Зато су комунисти врло успешно убачени на главна места у новооснованим странкама, које су узеле предратна имена, и тако директно учествовали у прављењу програма и свим политичким корацима које су те странке предузимале. Те странке са предратним узорима нису имале готово никакве везе.
Слика је прилагођавана гледаоцу и тако је мењана основна идеја. Није то измишљено ни у Ивањици, ни у Србији. То је стара, колонијална тактика оних који су створили архитектуру да такви типови дохвате власт над српским народом 1944. године. То је систем који је требало да преобуче пролетере у грађанско одело и то не само у данашњости, него и у прошлости. Ова изложба је одличан пример те симулације.
Зато су у изложбу убачене две личности које нису рођене у Ивањици. Професор др Михаило Константиновић био је само веза за кључну личност, која је требала да задовољи ту неприродну коалицију.

Крај месеца августа, већ неколико година, резервисан је у Ивањици за приредбу под називом Нушићијада. Појава ове манифестације захтева посебну анализу, ако не и читаву студију. Овог пута моја пажња биће усмерена само на један њен сегмент, који је био део последњег сајма културе или „културе“ у Ивањици.
Уметнички савет ове манифестације одлучио је да направи једну изложбу којој би били представљени најзначајнији људи из историје Ивањице и њене околине. Одлучено је да се тај посао повери професору Светиславу Марковићу. Он се, у сагласју са организатором или без њега, одлучио за 20 личности. Кратки животописи, уз по једну фотографију, стављени су на засебне табле. Одлучено је да се ове табле поставе на отвореном простору, вероватно да би тако што већи број посетилаца ове манифестације видело изложбу. За место изложбе изабран је простор испред тзв. Споменика револуције. То је била крајње проблематична одлука из више разлога, на шта ћемо се осврнути у другом делу текста.
Ми, у ствари, већ дуго времена живимо у процесу преласка наше културне елите из комунистичког система вредности у глобалистички.
Она у том процесу мора да премести не само себе и политичку власт, него и читав багаж у коме се налази и напакована и лажна слика српске историје
Личности које су представљене на изложби су: Др Александар Николић, др Антоније Радојевић, Благоје Луковић, др Божидар Спа­­­совић, Цмиљка-Цица Калушевић, др Драгиња Спасовић, Драгиша Перишић, Јоаникије Не­шковић (владика Јања), др Кирило Са­вић, др Михаило Константиновић, Милош Борисављевић, др Неде­љко Кошанин, др Недељко Па­ре­зановић, Петар Стевановић, Радојица Јеремић, Радомир Константиновић, Стеван Р. Поповић, Светозар Боторић, Светислав Вуловић и Владислав Савић.
Аутор је, дакле, изабрао оне људе који су својим животима обележили један период историје и који су репрезентативни представници народа овог краја, па и Србије уопште. У ту селекцију убачена су два лица која нису рођена у овом крају, нити је њихов професиона­лни живот везан за Ивањицу. И њи­ма ћемо се позабавити нешто кас­није. Приметно је, такође, да ме­ђу великане овог пута нису уврштени до сада свеприсутни „на­родни хероји“ и школски другови Милинко Кушић и Петар Ста­м­болић. То је значајан помак, чак и храбар чин, и због тога треба похвалити аутора. Међутим, на изло­ж­би није ни најзначајнији Ива­њичанин, последњи српски ђене­рал Драгољуб Михаиловић. На тај начин постигнута је лажна равнотежа, јер се у суштини ради о изв­ртању истине што има да­­лекосежне последице на културни идентитет Ивањице. То ћемо увидети на основу само неколико примера:
Др Анто Радојевић (1883-1980) био је министар у две радикалске владе, 1925 и 1926. године. Дугогодишњи је радикалски првак. Један је од неколицине преживелих, а који нису у том тренутку на робији или у емиграцији, који је покушао да окупи и организује грађанске странке, 1945. године, у борби за демократске изборе, а против ‘’ћораве кутије’’ и успоставе комунистичке страховладе и апсолутне моћи једног човека и његове политичке полиције зване Озна. Читава породица Радојевић је практично протерана из Ивањице. Алекса Ако Радојевић је убијен, већ 24. октобра 1944. године, и то струјом приликом мучења у затвору Озне. Комп­ле­тна имовина Радојевића је отета. У њиховом предратном хотелу ‘’Дубрава’’ налазило се једно од сре­дишта злогласне Озне за Моравички срез. Читав низ људи је уби­јен у том објекту, а на десетине му­ченика су у њему прошле тешку тор­туру. Данас, након више од се­дам деценија, породица Радојевић и даље не успева да поврати власништво над овим објектом. Данашњи комунисти, пресвучени у разна одела, по сваку цену се боре да Радојевиће спрече у науму да поврате ‘’Дубраву’’.
Петар Стевановић (1837-1893) је­дан је од оснивача Народне радикалне странке, вишегодишњи председник општине и народни по­сланик. Био је један од најугледнијих људи у Моравичком срезу свога доба. Али у изложби није ни поменуто да је и његов унук, учитељ Недељко Стевановић, такође био један од најугледнијих људи Мо­равичког среза у своје доба. Од почетка Другог светског рата до смрти био је верни војник војске чији је командант био Дража. Недељко је на процесу, који су му приредили комунисти 1948. године, добио 18 година робије. У жа­лби је написао: „Или смртна казна или слобода!“ Добио је смр­тну казну и стрељан је.
Радојица Јеремић, трговац и пре­дузетник, је најзначајнија и најупечатљивија личност предратне Ивањице. Након рата, комунисти су му отели сву имовину, а њега ухапсили, претукли у више наврата и оставили да дане старости проведе у беди. Његовог сина Здр­авка, званог Џале, комунисти су убили, а остатак породице плански растерали из Ивањице.
Лекари др Божидар-Божо (1897-1972) и др Драгиња-Драга Спасовић (1900-1979) основали су бо­л­нички стационар у Ивањици. Ово двоје лекара су пример људског и професионалног пожртвовања несебично дарованог сопственом народу. О томе би требала бити написана посебна књига. У њиховом животопису на изложби, међутим, није наведено да су их нови владари након рата проте­рали из ивањичког Дома здра­вља, а све следећи упутства ‘’нај­већег сина нашег народа и народности’’ из једног од његових говора. Исту судбину су тада по­делили са њима и др Ацо Николић и др Миро Поповић.
Благоје Луковић (1858-1932) иза себе је оставио једнолучни камени мост, симбол Ивањице, и цркву Лазарицу на Палибрчком гробљу, „поред које затече девет стабала храста за девет Југовића“. И то је писало на изложби испод његовог имена, али није писало да је оставио и сина Живка Луковића, предратног судију-старешину среског суда у Ивањици. Живко је био један од најугледнијих људи предратне Ивањице, а бољшевици су хапсили и њега и жену му Милицу, злостављали их по разним казаматима, док су њихова малолетна деца Братислав-Баћко, Градимир-Граде и Кринка остављени да буду сами и малтретирани од ‘’народне милиције’’. Након робије Живко Луковић је годинама теран на принудни рад на рудник у Глијечи.
Не постоји више никакво оправдање које Срби могу себи дати да не би преузели сопствену судбину у своје руке. Дозволимо ли да нам се оваква изложба и оваква култура и даље намеће, генерације које дођу после нас или неће бити део српског националног корпуса или ће име Србина носити симболично, без много везе са националним идентитетом
Примера има још много, али ограничени простор не дозвољава да се сви наведу. Вратимо се зато месту које је изабрано за изложбу. То је тзв. Плато испред ‘’Споменика револуције’’. Аутор поменутог споменика је академски сликар и денунцијант Озне, Ђорђе Андрејевић Кун. Кун је директно одговоран за убиство свог професора, доктора Бранка Поповића, једног од најзначајнијих српских и европских сликара прве половине 20. века и декана Техничког факултета БУ. Након стрељања Поповића, у јесен 1944. године, уз помоћ Озне , Кун је читаву породицу Поповић истерао на улицу и уселио се у њихов стан. А да би трагикомедија добила обрисе цинизма, побринули су се „владари из сенке“ који се налазе у општини и руководству Нушићијаде, јер су нелегално, без одлуке скупштине општине, на волшебан начин то место именовали као Трг Милинка Кушића. Милинко Кушић је био предратни комуниста, беспосличар, пропали студент и робијаш. Дакле, и поред тога што комуниста нема на изложби, великани су за њих везани посредно, преко места за изложбу. Логично питање, које се само намеће, је зашто изложба није постављена у Малом парку, у хладу кестенова, испред споменика Дра­жи Михаиловићу? Нико од Радојевића, Спасовића, Стефановића, Јеремића, Луковића или Боторића није ни 1941. године, ни током, ни након рата кренуло стопама тог Милинка Кушића, нити неког Куна. Догодило се потпуно супротно; сви су они, на овај или онај начин, били укључени у војску коју је предводио академски официр изузетне каријере Драгољуб Михаиловић. Комунисти оног времена, у вези са овим нису имали никакве дилеме. Шта се онда догодило у међувремену?
Задржаћемо се, дакле, на Радомиру Константиновићу. Његово дело ‘’Филозофија паланке’’ је библија тзв. Друге Србије. То је тешка, лажна, нечитљива теорија о затвореној, учмалој и заосталој културној матрици, која је неспособна да прими културне утицаје са стране и да се модернизује. Самим тим, у тој и таквој несрећној средини, постоје гета у којима су несрећне и затворене модернистичке културне елите и које из тих гета не могу изаћи, јер их у томе спречава заглупљена култура сопственог народа која не схвата њихову изузетност. По тој логици у таквој назадној култури не постоји шанса самопромене, па она не би требало ни да се о томе ишта пита, већ се мора задржати екслузивитет прогоњене елите, а која нужно треба да заборави да је поникла из авангарде радничке класе, тј. из компартије. Новост је, заправо, у томе што треба наћи копчу са историјом истог оног народа који вековима има заглупљену културу, да би се створио континуитет ове културне елите са прошлошћу народа чијом се културом треба управљати. Зато је било нужно да се Радомир К. увеже међу друге личности са изложбе, а да се биографије великана уподобе у складу са том потребом. Да би се то постигло, нису наведене чињенице о личностима са изложбе, које смо само овлаш дотакли у претходном делу текста. Шта, осим порекла, раздваја Радомира К. од других личности са изложбе?
Све друге личности су великани наше културе и нашег индентитета, зато што су имали високе, данас готово недостижне, људске, моралне и професионалне стандарде. Стандарди су се, током њихових живота, само подизали. Када су стандарди јасно постављени и високи, многи људи се залећу да их дохвате и, логично, многи не успеју и отпадну. Зато су они који у томе успеју и названи великанима националне културе. Данас живимо у времену када су општи стандарди спуштени до бесмисла и медиокритети их дохватају, а култура постаје исподпросечна и медиокритетска. Тако се догађа да у данашњој култури немамо логичан узлет од Његоша до М. Црњанског и И. Андрића, а добијамо културни ниво Радомира К. и Добрице Ћ.
Није, дакако, чудо што стандард има синоним у српском језику у појму-мера. Мера има своју вредносну структуру, али има и казнену вредност. Дакле, као што грешка у прорачуну при грађењу, кад-тад доведе до пада куће, такве исте мере постоје и у култури. Код нас, ни у данашњем времену, а ни деценијама уназад, не постоје казнене мере ни за много очигледније ствари, од оваквих културних спорова. Догађа се супротан процес. Користи се искуство цензуре из времена Удбе, да би се култура уподобила мерама медиокритета. Створена је, дугогодишњом дозираном цензуром, културна симулација. Избацују се догађаји и појаве у култури које не одговарају културном раму створеном у таквој цензури. То је нарочито разорило стање у српској историографији. Историјска наука остала је најзгоднија за поље деловања таквих културних владара. Њима је нужно потребно да наставе са креирањем историје, иако је такво деловање директно супротстављено и крши основне принципе у историографији као науци. Историја се измишља, дописује и брише због себичних интереса оних који своју судбину везују за материјалне и ситносопственичке потребе, а које им задржавају монопол над политичком и културном влашћу у српском националном корпусу.
Дакле, као што грешка у прорачуну при грађењу, кад-тад доведе до пада куће, такве исте мере постоје и у култури. Код нас, ни у данашњем времену, а ни деценијама уназад, не постоје казнене мере ни за много очигледније ствари, од оваквих културних спорова. Догађа се супротан процес. Користи се искуство цензуре из времена Удбе, да би се култура уподобила мерама медиокритета
Зато се догађаји из историје умеравају, уподобљавају или ублажавају, да би се добио онај оквир који културна елита сматра нормалним. Оно што је ван тог оквира је маргинално или екстремно. Дакле, ако Радомир К, а по чињеницама које смо навели, нарушава мозаик ове изложбе, која има амбицију да представи културни идентитет, који онда камен попуњава мозаик? Одговор се сам намеће, то је најпознатија личност у историји Ивањице, чија биографија сублимира биографије свих личности са изложбе које су живеле пре њега или биле његови савременици. Међутим, ставити Дражу Михаиловића у контекст са осталим великанима је немогуће због тога што је вишедеценијским деловањем узурпатора српске културе, створен такав рам у који он не може да уђе. Дакле, уместо да имамо културну слику на основу историјских догађаја онако како су се догодили, ми имамо погрешно намештен рам правог мозаика. Дража је централни камен, камен међаш око кога се лако склапа читав мозаик српског културног идентитета. У овом погрешном, помереном погледу на културу Дража постаје периферни, екстремни део у слици српске културе. Ту не треба много замерити аутору ове изложбе Светиславу Марковићу, јер њему не само у локалним, него ни у националним оквирима културе, није дозвољено да из овог наметнутог рама изађе.
Ми, у ствари, већ дуго времена живимо у процесу преласка наше културне елите из комунистичког система вредности у глобалистички. Она у том процесу мора да премести не само себе и политичку власт, него и читав багаж у коме се налази и напакована и лажна слика српске историје. Таква културна и политичка власт је убица не само српске културе и историје. Она је погубна за будућност српског народа. Данас то постаје очигледно и људима који су пред овом истином раније жмурили. Не постоји више никакво оправдање које Срби могу себи дати да не би преузели сопствену судбину у своје руке. Дозволимо ли да нам се оваква изложба и оваква култура и даље намеће, генерације које дођу после нас или неће бити део српског националног корпуса или ће име Србина носити симболично, без много везе са националним идентитетом.

(Српске новине, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго, фебруар 2017, број 696)

Затворено за коментаре.