Отац Милош М. Весин – интервију

milos-vesin-photo

milos-vesin-photo

Разговарао: Предраг РУДОВИЋ

Протојереј-ставрофор, Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки и професор Богословског факултета у Либертвилу у америчкој држави Илиноис, без сумње важи за једног од најбољих говорника и најомиљенијих духовника Српске Православне Цркве данашњице. Отац Милош није само брилијантан теолог, већ и музичар и доктор психологије који је своје знање и искуство стицао на престижним светским универзитетима. Примио ме је срдачно и домаћински у храму Светог Архангела Михаила у својој парохији у Ленсингу. Док се спремамо за разговор захваљујем му се на гостопримству, а отац Милош м и узвраћа:

“Данас нисам ни ја гост, нисте ни Ви гост, него смо обојица гости у храму Светог Архангела Михаила као што смо сви и иначе гости на Божијој земљи.

Док се дивим лепоти храма и животворном фрескопису разговарамо о томе како је годинама текла изградња храма а отац Милош ми објашњава:

“Били смо обједињени том идејом која нас је водила, а то је да оно најлепше и највредније што једна генерација иза себе може да остави јесте заправо храм. Наравно, најлакше је било подићи овај зидани храм. Оно што је најтеже јесте непрестано се трудити око грађења живога храма, а тај живи храм је у свакоме од нас.”

Иако каже да у Америку није желео да дође ни као туриста, Божији прст га је ипак навео у том правцу те је већ пуних двадесет и шест година парох јужночикашки и ленсиншки. Зато ме је занимало да чујем по нешто из његовор огромног искуства са нашим људима у Америци али ид а сазнам његово мишљење на тему Православље и емиграција, о којој чини ми се није писано толико пуно. О тој теми отац Милош говори:

“Зависи шта подразумевамо под емиграцијом. С једне стране тачно је да није пуно написано о Православљу и емиграцији, с друге стране читава историја Хришћанства, особито Православног Хришћанства је историја о емиграцији. Ако хоћете, Христос је својим бекством у Египат био први хришћански емигрант. Дакле, од тих првих Египатских дана на самом почетку првога века па ево све до данашњих дана није било ни једног периода у хришћанској историји да Хришћани у овом или оном делу света нису били у емиграцији. Колико год да је све то резултат економских, политичких, друштвених услова и околности, с друге стране све ј то и резултат Божијег промисла, односно Божијег допуштења. Не дешава све све по Божијој вољи али дешава се апсолутно све по Божијем допуштењу. Управо захваљујући том непрестаном кретању народа, а то траје већ две стотине година, амерички континент је дошао у ситуацију да се упозна са лепотом Православља.

Пре две стотине и шездесет година родио се свети Хреман Аљаски, просветитељ Аљаске и целе Америке, једно велико светило православног света и поготову Америке.

Свака земља, њено богатство, њена вредност, њена пре свега духовна и културна вредност се мери по броју светих, по броју Божјих угодника. И захваљујући управо мисији Православне цркве која као што рекох није од јуче, почела је пре два века, и овом америчком  земљом и америчким континентом просијавали су заиста предивни ликови многих светих  међу којима и многи свети из рода српског и православног. Свети Мардарије Ливертвилски, Свети Николај Жички, Охридски и Либертвилски, Свети Варнава Хвостански Беочински и Герски, Свети Севастијан Џексонски и тако даље. И сви они заиста јесу крајпуташи на овом нашем ходу кроз историју, кроз време и простор. И самим тим да имамо Божије угорднике, или како апостол Павле лепо каже, тај огроман број сведока око нас, постаје заиста неважно питање где се налазимо, где живимо и на ком месту покушавамо да задобијемо своје спасење, Божијом милошћу пре свега а онда наравно нашим трудом и живљењем по вери, нади и љубави. Јер немојмо заборавити ни поуку светих отаца Цркве од истока да не спасава место него спасава настројење срца. Ми смо на овој земљи Божији путници и гости “

Србима, вели отац Милош, припада не мала заслуга за ширење Православља у Америци.

“Већ више од сто година православни Срби постоје у једном организованом сислу, организованог сто се литургијског живота тиче, на овим северноамеричким просторима. Ове године се навршава тачно сто година од упокојења првог православног свештеника у Тексасу који није био Србин, био је Грк, отац Теоклит Триандафилос, али је био и парох храма Српске Православне Цркве светог Константина и Јелене у Тексасу. Иначе црква Светога САве у Џексону и црква Светог цара Константина и царице Јелене у Тексасу у Галвастону су две наше најстарије богомоље на овим просторима. 

Бити свештеник Српске Православне Цркве у Америци, далеко од родног краја, носи са собом и неке специфичности. И о томе сведочи отац Милош из свог пребогатог искуства и каже:

“Нигде није лако бити свештеник. Јер ако свештеник свој призив, то није посао, није тек ни позив него заиста призив, ако свештеник свој призив схвати и доживи озбиљно, без обзира у ком је граду, у ком је селу, на ком је континенту, њему, нарочито у овом времену које је нама подарено неће бити лако.  Можда је мало лакше или су околности другачије у старом крају где је више наших свештеника и где су парохије ближе једна другој.

Сам Чикаго рецимо, са својом околином заузима простор као сто је цела Војводина. Многи се зачуде када чују да на овом ростору има дванајест српских православних храмова и три манастира. Помисле да је то много. Али то колико да јесте са једне стране много, са друге стране и није. Само ова јужночикашка и ленсиншка парохија простире се на простору који је неких сто педесет километара у пречнику. Стално су присутна померања. Ова парохија данас није просторно ни налик оној парохији у коју сам ја дошао пре двадесет шест година па тако данас  за релативно маањи број парохијана мени је потребно више времена да их посећујем јер су они сада много удаљенији од некадашњег старог језгра заједнице. Та заједница у географском смислу више не постоји али Богу хвала постоји у духовном смислу. Данас овај храм Светог Архангела Михаила није више географско језгро српске заједнице али је био и остао духовно средиште и збирно место свих оних који се осећају парохијанима храма Светог Архангела Михаила.

Свештеник јесте и духовник али с друге стране на њега су упућени наши људи и у многим другим видовима свог живота. Не бих толико мешао политику колико бих рекао да смо ми овде носиоци и нашег културног идентитета, не мање ни националог идентитета али увек после оног превасходног идентитета, онога што је најважније а то је наш идентитет као православних хришћана.”

Међу нашим људима влада мишљење да човек западног света далеко више болује од отуђености него ми, а неретко људи који болују од ове бољке потраже и савет од духовника.

“Отуђеност је данас један од најтежих проблема који сналазе савременог човека,” објашњава отац Милош и додаје: “И без обзира где се данашњи човек налази он не може да се на неки начин не носи са проблемима које доноси отуђеност. Зар има веће отуђености него сто је на пример ситуација која је данас цео свакодневице у многим српским породицама када на пример у центру Београд или било ког града у српским земљама или у српској дијаспори имате четири члана породице који седе у четири краја собе, свако усредсређен на свој мобилни телефон, компјутер, лап топ…  уместо да су усредсређени једни на друге. Таква отуђеност присутна је данас свуда, и у центру Београда и у центру Чикага или Њујорка. Наравно, међу нашим светом владају неке предрасуде па се каже да су Американци много веће жртве отуђености него ми. Можда због оне наше природне  спонтаности која не мора увек бити и добронамерна, или због оне релативна хладноће или боље речено умерености у приступу западног човека. Али данас је колико тешко толико и назахвално стављати све људе под једну категорију па рећи американци су овакви или онакви. Не, појединац је овакав или онакав! Исто као што данас имате дивних примера људи који заиста живе врлинским православним животом исто тако имате нажалост примера моралне отуђености, распојасаности и било каве дезорјентисаности сто се могих тиче који живе у Србији, у срцу Србије недалеко од наших великих светиња.

Јер понављам, не спасава место, спасава настројење срца. Ако човек који живи било где, у  Чикагу, Њујорку, Тексасу, Калифорнији носи са собом носи са собом поруке којима исијавају и Студеница и Жича и Сопоћани и Дечани и сви наши остали манастири, дакле ако човек носи све то у своме срцу онда није битно где живи. С друге стране човек може да живи и на неколико километара од наших светиња па да као што то често бива никада не оде у ту светињу. “

Један од неизбежних душевних мука сваког новог емигранта свакако је носталгија. О њој отад Милош каже следеће:

“Када говоримо о носталфији треба подвући да српски народ у америчком расејању није једна једниствена целина у погледу времена када је ко дошао. Већина мојих парохијана овде у храму Светог Архангела Михаила су људи мојих година чији су се дедови родили у Америци. Да ли су они Срби ли су постали Американци српског порекла о томе може да се дискутује али оно што је најважније и што је за нас битно јесте да су они остали уз своју Српску Православну Цркву. Наравно, неко ко је вец трећа или четврта генерација рођена у Америци, он тешко може да осећа носталгију јер за њега је оно тамо земља његових предака. Наравно, после тога имате оне који су дошли између два светска рата, па онда такозвану политичку емиграцију после Другог светског рата, па затим такозвану економску емиграцију од краја шездесетих година када се бивша назови велика Југославија почела отварати и када су стотине и стотине хиљада наших људи кренули пут Немачке, Аустрије, Швајцарске или прекоморских земаља, Аустралије, Америке, Канаде… И онда имамо најновији талас људи који су се услед заиста небивалих трагедија на српским просторима нашли овде деведесетих година. Великих масовних долазака више нема али појединачни доласци и даље трају. СВакако да је носталгија највише изражена код оних који су дошли пре пет, десет… двадесет година. И то нарочито код оних који нису желели  овде да дођу него су били протерани са својих вековних огњишта  у Крајини, Босни, Херцеговини, на Косову… или пак из економски разлога били принуђени да овде пронађу под знацима навода бољи живот. Колико је тај живот бољи не зависи само од економске ситуације, зависи пре свега од тога шта човек очекује од живота и шта очекује од себе у овом животу.”

Амерички континент просијава неким, за православне хришћане светим местима, која по својој важности нимало не заостају за светињама у традиционално православним земљама. Отац Милош се у нашем разговору осврће и на њих и вели:

“Тачно је да места не спасавају али постоје нек аместа која просијавају светошћу захваљујући пре свега врлинском животу оних до чијег доласка су та места била безначајна и непозната. Манастир Светог Антонија у Аризони је једно од правих правцатих чуда у Православном свету. То је друго место по посећености у држави Аризона после Великог Кањона. Старац Јефрем, оснифач то г манастира има и осамнајест других манастира широм Америке, најближи нама је манастир у Кеноши у Висконсину. Дакле, доказ да и дан данас и на овим просторима и у овом времеу и те како је могуће живети монашким животом. Јер свако од нас је као православни хришћанин позван да буде монах. И нека то не чуди никога јер изворно значење речи монах није бити сам него бити изузетан. Бити изузетан у односу на свет. Јер каже Христос: “Нисте ви изабрали мене него сам ја вас изабрао.” Христос нас је из света призвао да будемо његови ученици. Као што је рекао оном младићу: “Ако хоћеш савршен да будеш подај све сиромасима и пођи замном.” Дакле поћи за Христом звучи јако лепо али није нимало лако. Они који су те јеванђељске  речи успели доследно да спроведу њих је Господ прославио и они су постали права правцата светила и орјентири у овом по много чему дезорјентисаном  времену. И због тога данас Америка има и те манастире широм западне обале као што их има овде у средњем делу и на источној обали.

Али оно што је још већа вредност то су места где се налазе свете мошти. И због тога бих рекао да је данас најсвветије место у Америци онај предивни храм Свих оних који су тужни радост, тако се зове храм у Сан Франциску, катедрални храм посвећен Пресветој Богородици у коме се  налазе мошти Светог Јована, архиепископа и чудотворца  Шангајског и Сан Францишког. Не мања светиња одмах иза тога је наш манастир Светог Саве у Либертвилу где се налазе мошти Светог Мардарија Либертвилског, првог српског епископа у Америци и Канади. А ту је и гром Светог владике Николаја Велимировића и један део моштију који је остао ту. НИје све пре двадесет пет година пренето у Лелић, лично сам био ту, један део моштију намерно је остављен овде да и даље са нама, са Србима на овим просторима обитава та велика светиња. Дакле, многа, многа места на овим просторима имају чудотворне мошти као што имају и чудотворне иконе, да поменемо само икону Пресвете Богородице  која је проплакала пре двадесет и три године управо у граду Чикагу у Арапскокј Православној Цркви светога Ђорђа или чудотворну икону Светог Николе у Албанској  Православној Цркви у Чикагу.”

У свом парохијском раду отац Милош, као и други православни свештеници у Америци, сусреће се са такозваним конвертитима, људима који нису Православног порекла а прелазе у Православље. Занимало ме је колико често се то догађа а отац Милош ми наводи један најскорији пример и каже:

“Дешава се много чешће него што ми то знамо. Ево пре два месеца се десио један заиста чудесан догађај, наиме једна група од не више него петнајестак породица из државе Мичиген се обратила нашем владици, преосвећеном епископу новограчаничком и средњезападно америшком Лонгину да их прими под свој омофор, под јуриздикцију Српске Православне Цркве. Предводник те групе, човек који је тридесет година био Евангелистички свештеник, који је увек био наклоњен Православљу па је и студирао правослано богословлње и магистрирао на академији Светог Владимира у Њујорку. Пошто се после тридесет година пензионисао као евангелистички свештеник он је отишао код свога епископа и рекао му да прелази у Православље. Његов епископ који је иначе био и његов друг са студија рекао му је: “Ја се нисам питао да ли ће се то десити, питао сам се само када ће се десити.” И он је организовао ту групу од петнајестак породица, махом су то универзитетски професори, Американци, људи који у свом етничком пртљагу да тако кежем немају ни Српске, Грчке, Руске, Грузијске или Арапске крви, дакле Американци чији су претци дошли на ове просторе, људи Немачког, Енглеског, Ирског… било ког порекла… који никада нису имали никаквог додира са Православљем, управо корз просијавање Божијих угодника и кроз живо присуство светих Божијих људи у овом времену и данас су дошли у контакт са лепотом Православља, а лепота Православља  је увек у оном неокрњеном лику Христовом које је Православље успело да сачува до данас. И тих петнајест породица са тим господином који је у међувремену рукоположен у чин ђакона, они данас чине најмлађу парохију српске православне епархије новограчаничко – америчке а рекао бих и најмлађу парохију српског расејања уопште. “

Отац Милош пристигао је у Америку 1990. године, баш пред почетак ужасних дешавања и трагедије српског народа у бившој Југославији. Тих година медијски притисак и анти-српска пропаганда у Америци били су огромни а отац Милош присећа се тих годинаЧ

“Није било лако, било је веома изазовно али веома часно бити српски православни свештеник у оним временима када не само да је српски народ био сатанизован него када су и сви амерички водећи медији били отворено непријатељски настројени према Србима. Част изузетцима, изузетака увек има и ја никада не мешам америцки народ са америчком политиком, поготовуне са америчком спољном политиком. Амерички народ је нешто друго и како и у сваком народу имате дивних, предивних људи. Али што се званичне америчке политике тиче, што се линије којом су ишли главни и водећи медији на овим просторима није нам било лако, све до те мере да је деведесет друге и треће године и наша парохијска кућа морала  да има полицајце који ће је чувати, физичко обезбеђење, зато што је стизало не знам колико претњи да че се нешто десити храму или парохијској кући. Богу хвала никоме се није ништа десило и могу да кажем да су временом поједини амерички медији, махом локалне радијо и тв станице  бивале све отвореније да чују и другу страну приче. Оно што је мени тада било важно јесте да све већи број парохијана који су били друга или трећа генерација рођена у Америци поведем на поклоничка путовања у Србији и српским земљама а нарочито на српском Космету.

И замислите ви сада какав је то притисак могло да има на некога ко је као човек или жена од својих седамдесет или осамдесет година први пут дошао у земљу својих предака, први пут отишао на пример у једну Студеницу и стао на један камен и никада нећу заборавити када ми је једна жена рекла: “Оче, па јел ви знате да је можда баш на овом камену пре толико векова стајао Свети Сава као дечак док је његов отац градио Студеницу.” Рекох, могу да замислим и сигурно је да је један од ових каменова овде и неки по коме је трчкарао Растко. И тада сеу њима јавило оно што у психологији зовемо хало ефекат, аха, па зато ми певамо Ускликнимо с љубавлју и са друге стране океана, зато смо ми Српска Православна Црква. И верујте ти људи, а било је и Американаца, после су причали своје утиске и говорили о истини шта се заправо дешава на српским просторима. Наравно, осим тих поклоничких путовања желео сам да ми као црквена заједница одавде учинимо оно што можемо да помогнемо. “

Наш разговор се даље природно надовезао и на страдање нашег народа на Косову и Метохији, а од оца Милоша, признајем по први пут, чуо сам и за чудо Светог Николе које се догодило у Ђаковици. Са особитом радошћу отац Милош препричава ми овај несвакидашњи пример вере и истрајности:

“Није се моглло много, али желели смо барем ублажити нечију тугу и нечији бол, некоме макар у нечему помоћи. И због тога сам са двоје или троје појединаца често одлазио са једним одређеним циљем, да се наима нашим манастирима или нашим енклавама првенствено на Косову и Метохији помогне ониме што им је тада било најпотребније. Никада нећу заборавити наш први одлазак у Ђаковицу, у место које већ само име каже да је било српско и православно као што је и читав Космет био, и тада када смо отишли први пут, било је то 2001. године, у Ђаковици је остало свега пет српских бака. Пет жена, пет старица које су показале невероватну снагу истрајности и снагу упорности доказану кроз снагу љубави и снагу припадности свом српском Првославном народу. Ту групицу је предводила сестра Пољка, Полексија, иначе бивши просветни радник у Сарајеву, родом их Ђаковице. Она је данас монахиња Теоктиста у манстиру Светог Николе у Ђаковици. Када је био погром оне су биле принуђене да напусте и да оду у манастир Дечане. Италијански фојници су их спасили као што их италијански војници даноноћно годинама чувају.

И данас, на ономе месту где је после оног погрома у коме је страдало на десетине цркава и манастира у току само једно ноћи на Космету, где је била парохијска црква Светог Николе са парохијским домом што је било сравњано са земљом, данас је ту манастир Светог НИколе. Јер захваљујући упорности сестра Пољке, данас монахиње и игуманије Теоктисте, то место је данас манастир. Јер она је рекла управо представницима западних земаља, ми желимо да обновите оно што је порушетно. Они су обећавали много већи, много лепши манастир на другом месту. Не, не на другом месту, не већи, не лепши, истих димензија као што је била наша стара црква изградићемо нову цркву и један мали конак да нас неколико можемо пристојно да живимо.

Али верујте оно што ми је остало као најупечатљивији траг те прве посете, јос у старој цркви Светог Николе осле литургије пришла ми је сестра Пољка и рекла ми је: “Видите, онога дана када су последње српске породице напустиле Ђаковицу, и када је остало само нас пет жена, из иконе Светог Николе на иконостасу, из његове панагије почело је да тече свето миро. А то је био видљив Божији знак, као да им Бог кроз икону СВетог Николе говори, не бојте се, ја сам са вама, ја вас нећу оставити.” И Бог их није оставио зато што оне нису оставиле њега. И нравано, када човек чује за такве догађаје не може да не покуча барем нешто да учини. Мој први унутрашњи порив је био само да одем и да целивам те честите старачке руке тих пет српских старица и да им кажем, хвала Вам што остојите. “

За крај нашег разговора, пре растанка, замолио сам оца Милоша да упути духовну поуку новопридошлим српским емигрантима којима су ово можда први дани у емиграцији. Овако их отац Милош саветује:

“Свакоме који долази на ове просторе могу да кажем само једно. Добродошли на део земље која је увек и само Божија. Ви мислите да сте дошли на нови континент. У географском смислу да, али сте дошли на замљу која пре свега припада Господу. На земљу која дише постојањем многих светиња и самим тим ви сте дошли у своју кућу. И да би сте се заиста осећали како у својој кући нека вам први покрет буде ка некокј од српских или било којој другој Православној Цркви. И сваки пут када се нађете под окриљем неке од наших цркава ви сте своји међу својима и ви сте у својој кући. 

Затворено за коментаре.