Партизани – посебни казани, четници – заједнички казани

2397, Peko Dapcevic, sovjetski general

2397, Peko Dapcevic, sovjetski general

Руководећи слој комунистичког покрета од почетка се низом привилегија оградио од обичних припадника, а та разлика се потом стално повећавала

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Наредбом свим јединицама од 3. септембра 1943. године Ј. Б. Тито критикује „поједине штабове“ да у много чему претерују. У вези привилегија, он поред осталог пише: „Коморе тих штабова носе не само неопходне артикле хране, већ и оне артикле који се могу сматрати луксузом. Све ово иде науштрб ауторитета тих штабова, а саме су коморе много гломазне, како у погледу људства тако и терета.“[96]

Чланови тих „појединих штабова“ су са собом носили „чак и јастуке и душеке“ и водили „велики број јахаћих коња“. Штавише, „почела је права утакмица између појединаца у погледу квалитета тих коња“. Зато Ј. Б. Тито наређује да се прибор за спавање може носити само на коњима, док коње у батаљонима могу имати само командант, политички комесар и два курира, а у бригадама и вишим јединицама цели штабови.[97]

Најзанимљивији део ове наредбе односи се на посебне казане. Партизански командант пише да их више не смеју имати батаљони, већ све јединице веће од батаљона. У наредби дословце стоји: „Да се храна за штабове бригада, дивизија и корпуса кува у засебном казану, ангажујући за ово најнужније људство; квалитет хране тих штабова сувише да не одскаче од квалитета хране која се дели борцима.“[98]

Партизански командант ни не помишља на могућност да сви припадници покрета буду једнаки, већ само помера границу неједнакости од јединица које имају стотинак људи (батаљони) на бројније јединице (бригаде, дивизије и корпусе). При том се не поставља питање привилегија партијских тела – централних и месних комитета, „антифашистичких већа“, „народних одбора“, итд, већ се подразумева да они имају посебне казане.

Немачки заробљеници ослобођени током „мартовских преговора“ 1943. године такође су запазили да код партизана постоји „класна подела“ између обичних бораца и партијских кадрова. Обични борци имају довољно хране „само онда када се добије као плен“, док, с друге стране, „за штабове постоје посебне кухиње и тамо је храна добра“.[99]

Разуме се, уз ове штабове налазила се и већина младих девојака.

Постојање посебних казана за штабове сведочи о њиховој масовности, јер се у казанима по правилу спрема велики број оброка. Комунизму, више него било ком познатом систему, својствен је необично висок ниво бирократизованости. Због потребе да се људи контролишу и спутавају, али и због налажења каквог-таквог посла за сопствену, „вишу“ класу, комунисти стварају безброј административних „радних места“. Драстичан пример је 5. црногорска бригада 3. ударне дивизије. Ова јединица је средином септембра 1943. године, од укупно 281 партизана, имала 135 руководилаца и других небораца, а свега 134 борца (плус 12 рањених и болесних; не каже се да ли су борци или неборци). Структура људства, коју је 5. бригада послала 3. дивизији, изгледа овако:

– штаб бригаде и штабови батаљона – 30 особа,

– у четама – 134,

– у интендантурама – 26,

– у санитету – 12,

– другарица – 48,

– рањених и болесних – 12,

– службени расход – 19.[100]

Ствари заправо стоје још горе, јер нису све 134 особе „у четама“ борци, него и ту има командира, комесара, заменика, помоћника…

Код четника, као и иначе у традицији српске војске, било је незамисливо да командни кадар и војници једу из засебних казана, а сем тога и практично неизводљиво. У штабовима, наиме, није било довољно људи који би појели храну из неког посебног казана. Видели смо да је, примера ради, 2. далматинска бригада 2. пролетерске дивизије имала 545 бораца и 208 чланова штаба и „другарица“, за које је храна спремана у посебном казану. Штабови четничких бригада нису имали ни приближно толико људства, а наравно ни девојке. Заправо, састојали су се од по неколико официра. И штабови четничких корпуса били су далеко малобројнији. На пример штаб 2. равногорског корпуса, јединице сличног бројног стања као 2. пролетерска дивизија, са својих двадесетак чланова био је знатно мањи не само од штаба те дивизије, него и од штабова сваке од њене три бригаде.

Наравно, официри су понекад у прилици да се боље снађу, али то су изузетне ситуације, док је правило у четничком покрету било да и војници и старешине једу из истог казана. Чим би сазнао за неко одступање од овог правила, Михаиловић би оштро реаговао, као на пример у распису свим командантима од 15. новембра 1943. године, где поред осталог каже: „Имам податке да се старешине не хране са својим људима. Појединачно, један случај да су људи јели пресан кукуруз, док су се на другој страни спремале палачинке. Наређујем најстрожију контролу, да би се све старешине које командују трупама храниле заједно са својим људима.“[101]

ИЗВОРИ:

[96], [97] и [98] Зборник докумената, том 2, књига 10, 252, 252-253.

[99] М. Лековић, Мартовски преговори 1943, 126-127.

[100] Зборник докумената, том 3, књига 9, 642.

Затворено за коментаре.