Поводом Декларације о заједничком језику: Ујед “Крокодила“

Vuk Stefanovic Karadzic,reformator srpskog jezika.
Vuk Stefanovic Karadzic,reformator srpskog jezika.

Vuk Stefanovic Karadzic,reformator srpskog jezika.

Сви који се сада подсмевају имену невладине организације која је потписала Загребачки договор у име Срба – “Крокодил“ – треба да знају да је 1850. године Вук Караџић имао мање присталица него та НВО данас. Он није могао ни да сања о хиљадама српских потписа на Бечку декларацију о заједничкој књижевности

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Којим језиком говори српски народ? За сада – српским. Али, ако неке “невладине организације“ и “независни интелектуалци“ остваре своје планове, једног дана неће постојати српски, већ “заједнички језик“, или “наш језик“.

Са ким заједнички и чији наш? Са свим оним народима који су у међувремену преузели српски језик: са Хрватима, Бошњацима (муслиманима) и Црногорцима.

Идеју су покренуле четири “невладине“ организације из четири државе: Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србији. Србију овде заступа НВО “Крокодил“ из Београда – наравно, без икаквог овлашћења –  за коју је шира јавност сада први пут и чула. Четири НВО су током 2016. покренуле пројект “Језик и национализми“, одржавши низ конференција, да би крајем те године почеле да раде на “Декларацији о заједничком језику“. Пошто се највише радило у Загребу, на Википедији се користи и назив “Загребачка декларација“. Објављена је 30. марта 2017. године, истовремено у Загребу, Сарајеву, Подгорици и Београду. Иницијално, текст је имао 225 потписника, а током првих недељу дана било их је 8.000.

Декларација има 16 тачака, од којих је најважнија трећа: “Све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне су и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“.

Треба поменути и пету тачку: “Чињеница да се ради о заједничком полицентричном стандардном језику оставља могућност сваком кориснику да га именује како жели“.

Ипак, како је 11. априла изјавио секретар Одељења језика и књижевности Српске академије наука и уметности, академик Предраг Пипер, декларација представља “намерно недоречену провокацију“, зато што у њој нема најважнијег податка – како се зове “заједнички језик“? Очигледно, иницијатори су већ смислили назив, али су проценили да је за сада боље користити пароле типа “тражимо језичку слободу у књижевности, умјетности и медијима“ и повећавати број присталица, него потпуно отварати карте. Тај назив је вероватно “наш језик“, уз објашњење да је то “хрватско-бошњачки-црногорски-српски језик“.

Академик Пипер је подсетио да су језици којима говоре Бошњаци, Хрвати и Црногорци и историјски и синхронијски варијанте српског језика, наводећи да је назив књижевног језика Срба – српски језик, Бошњака -бошњачкосрпски, а Црногораца – црногорскосрпски. “Многи изван Србије се с тим не би сложили, али циљ термина није да се некоме угоди, нити да се неко изазива, него да се ствари назову онаквима какве чињенично јесу“, рекао је Пипер за „Политику“.

Пипер је подсетио и на чињеницу да поменуте варијанте српског језика данас имају статус политички и стандардолошки засебних језика, “јер су тако одређене у уставима земаља у којима су у службеној и јавној употреби, а донекле су другачије и нормиране од савременог српског књижевног језика“.

Закључак академика Пипера о овом случају је следећи: “Могу рећи само то да не сматрам да САНУ или Одбор за стандардизацију српског језика треба да расправља са `Крокодилом`, немачким форумом ЗДФ или неким другим сличним друштвом, о томе шта је српски језик“.

Историјски посматрано, Загребачки договор је уједно наставак и последица Бечког договора од 16. марта 1850. године, према коме “један народ треба једну књижевност да има“. Тај договор, у кући Вука Караџића у Бечу, потписали су представници Срба, Хрвата и Словенаца. Хрвате су заступали представници њиховог веома утицајног покрета – Илирског покрета. У име Словенава, потписао се Фрањо Миклошић, али то је била само формалност, пошто Аустријанци, који су све ово аранжирали, нису ни рачунали на словеначко учешће у пројекту. Србе су заступали Вук Караџић и Ђуро Даничић. Споразум је потписао Вук Караџић – хрватском латиницом.

Сви који се сада подсмевају имену невладине организације која је потписала Загребачки договор у име Срба – “Крокодил“ – треба да знају да је 1850. године Вук Караџић имао мање присталица него та НВО данас. Он није могао ни да сања о хиљадама српских потписа на Бечку декларацију. Против тог пројекта била су оба српска владара, кнез Милош и владика Његош, Српска православна црква, Матица српска и дословце све српске организације и установе.

Па ипак, свега 18 година касније, 1868, непосредно после убиства кнеза Михаила Обреновића, у Београду је званично усвојен аустријски пројект који ми данас знамо под именом “Вукова реформа“. Јер је иза пројекта стајала једна велика светска сила – Аустрија, односно Аустроугарска.

У међувремену, 1861, Хрватски сабор је као нови књижевни језик Хрвата (до тада су користили четири књижевна, односно службена, језика: латински, немачки, мађарски и италијански) прогласио српски језик, али тако да се зове – хрватски језик. То се десило у ситуацији када је европска научна јавност знала да је то српски језик, као што су то наравно знали и Хрвати, јер су од тада морали да уче њима страни – српски језик (разлика је била као данас приближно између српског и чешког језика: има неке сличности, али не може се комуницирати).

И сам Људевит Гај, вођа Илирског покрета, још док процес преузимања српског језика није био окончан, у часопису “Даница Хорватска, славонска и далматинска“ од 1. августа 1846. године, писао је:

„Та нпр. сав свиет зна и признаје да смо ми књижевност илирску подигли; ну нама још из далека није на ум пало икада тврдити да то није српски већ илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо“.

Преузимање српског језика није промакло ни страним писцима тога доба. Њихове реакције пописао је Лазо М. Костић у књизи “Крађа српског језика“. Ево неколико примера.

Француски слависта и филолог Селест Куријер, 1875. године:

„Срби се револтираше… видећи да Илирци прихватају њихов језик, њихову историју и традиције, и заденуше полемику која и дан-дањи траје“.

Селест Куријер, 1879:

„Овај препород је изазван примањем српског језика, који је био произвео тако лепу класичну књижевност. Та адопција истера Хрвате из изолираности, на коју их је била осудила употреба њиховог локалног, слабо развијеног идиома; и та адопција их је поставила у заједницу идеја са Србима Далмације, који су се могли правом поносити да имају богату класичну књижевност“.

Италијански слависта Доменико Ћиамполи:

„Загреб постаје центар илиризма, који има за циљ да пробуди народну словенску свест, да присвоји српски као заједнички језик“.

Бечко-пештански писац, археолог и историчар Феликс Филип Каниц, 1868. године:

„И Хрвати су, отприлике пре 35 година, место њиховог народног дијалекта, подигли српски језик на свој писани језик“.

Бечки етнограф Фридрих Самуел Краус, специјалисга за јужнословенске прилике, почетком 20. века:

„Кад се данас говори о хрватско-српском или српско-хрватском језику одн. литератури, под тим треба разумети словенски дијалекат српског племена и књижевност састављену на том дијалекту“.

О правим циљевима преузимања српског језика у оно време изјашњавали су се и сами Хрвати. Примера ради, Гајев сарадник Иван Деркос је 1832. године, још увек на латинском, писао „да ће Хрвати с таким језиком себи привући Србе, и то не само оне у Угарској (Војводини), него и оне онкрај Саве (у Србији), јер њихов језик неће се разликовати од овога скупнога језика трију краљевинах (тј. Хрватске, Славоније и Далмације)“.

Другим речима, циљ преузимања српског језика од стране Хрвата био је асимилација Срба и преузимање српских територија.

Касније су дошли комунисти, који су на српским територијама почели да проглашавају нове нације, па потом и нове језике.

Данас смо дошли до ситуације да неко и у Србији и Републици Српској хоће да укине српски језик.

(“Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 25. април 2017)

 

Затворено за коментаре.