Подсетник

9999
9999

Херта Милер

Сасвим је очигледно настојње нових нараштаја као и дела пословне и политичке елите Србије, да пригрле Европу и европско као својe. Нама пак отуда, скоро редовно, стижу знаци који буде сумњу да је тамо наше место. Отуд, тешко је поверовати да смо тамо добродошли. Најновија дешавања у политичком животу нашег друштва подсећају ко смо и како нас Запад види.

Политички трусном подручју Балкана, није потребно пуно па да његов привремени еквилибријум буде поремећен новим тектонским померањем.

Прво, иступање немачке добитнице Нобелове награде за књижевност Herta Müller, пре неколико дана у на трибини у Југословенском драмском позоришту, заслужује пажњу. На самом почетку постаje јасно да она није дошла са намером да говори о књигама, него по задатку да одржи лекцију јавности о политичкoj доктрини Запада. Са једне стране, она подсећа на укорењено гледање Запада, како је српски народ, већ по себи, дежурни кривац за трагичне догађаје по Европи. Тачније, да су Срби криви већ тиме што постоје. Са друге стране, потврђена је склоност империјалистичких сила, да обезбеде легитимност за политику спровођену војном агресијом. Истовремено, ослободилачкој борби поробљених прилепљена етикета терориста, те тако негирано право на борбу за слободу. Прецизније говорећи, оправдавањем употребе насиља, Herta Müller стаје у хор оних, међу којима су били и неки од предводника политичке опозиције у Србији са почетка деведесетих година прошлог века, који су били за бомбардовање сопственог народа, у функцији средства за освајање власти.

Културна јавност примила је њене ставове са запрепашћењем, с обзиром да долазе од лауреата Нобелове награде, а још више из света који би требало да има дугу демократску традицију, који негује хуманизам. Уједно та јавност је исказала и своје згражање пред изостанком увиђавности и увредљивим поступком госта према домаћину. Политичари су том приликом изабрали ћутање за свој одговор. Неки кажу да је ћутање знак одобравања.

Друго, убрзо после овога испада уследио је нови хладан туш на узаврелу главу оних у Србији, обневиделих демократском традицијом Запада и предностима законодавства правниh држава. Једна друга трибина искоришћена је од стране државног службеника шестог разреда USA господина Yee Hoyt Brian, да пренесе поруку свог послодавца и савет пријатељима у Србији. Његова порука била је сажета и директна: ако Србија заиста жели у Европу, она не може да седи на две столице. Нешто даље,  за сваки случај,  појашњен је смисао ове поруке. Жели ли у Европу, Србија мора да себе дистанцира од Русије.

Иступање господина Yee није ништа друго до давање лекције, са положаја тутора, политички малолетном субјекту. Овај став подразумева да Србија никако није у стању да себи обезбеди и располаже са  легитимитетом државног субјекта, те да јој стога неко други одређује како да поступа. Дипломатска служба и државни врх нису никако могли да преко овг увреде пређу ћутке. Како је изабрани начин преношења дипломатске поруке, прешао линију уобичајене праксе и говора, званична Србија, по свему судећи, није се баш најбоље у томе снашла. Њени одговори одражавају сву грозничавост безнадежног положаја. Уместо да погледају како други поступају у сличним приликама, на пример Језуити, па да уз осмех умање значај оптужбе а уједно и нанесене увреде, и да пробраним речима огласе своје негодовање, изражавајући повређени понос. При томе неки чак одговарају у својству приватних лица. Стиче се утисак да су заборавили на тренутну специфичну политичку тежину Србије. Шта више, као да су заборавили и на ону народну да није мудро уједати руку која храни. Или можда, званична Србија има два одговора на једно питање, један за домаћу употребу и други за оне преко.

 

Док је у првом случају све јасно, јер народ са улогом жртве не може истовремено да буде и кривац, те је свестан своје жртве, дотле је са другим ствар нешто сложенија. Ту сат званичној Србији убрзано откуцава, приближавајући тренутак кад ће она морати рећи ”или џа или бу”.

 

 

Александар Дмитријевић ©, октобар 2017.

Затворено за коментаре.