Предраг Рудовић: Прогнани хероји

mane

mane

Борили су се за слободу, част и опстанак свога народа и поробљене Европе. И у тој борби били су први. У Европи поробљеној нацизмом и фашизмом засијала је искра слободе у слободним српским планинама.
После слома крхке државе, у којој браћа по језику и пореклу одоше на другу страну и издадође их, дигли су се на устанак. Без рачунице, бес скривених идеја, без жеље за влашћу. Једина мисао била им је да спасу шта се спасти могло, а то је по најчеђце био сам голи живот, и да се ослободе црне и црвене идеологије.
Веровали су да у тој борби имају своје савезнике. У првог реду Енглеску, па онда и Америку, Француску и сав остали слободни и демократски свет. Веровали су да ће на крају своје крваве борбе стати раме уз раме са осталим нацијама демократске и слободне Европе. Склањајући се у слободне српске планине, по шумама и селима, трудили су се да сачувају свој народ како од немачких одмазди у Србији, тако и од усташког ножа у Босни и Хрватској.
Чинили су невероватне ствари. Када је Србијом завладала најбруталнија одмазда у историји, сто за једнога, прибегли су борби без жртава. Дизали су у вазух возове, саботирали локомотиве, постављали бомбе са одложеним дејством да би немачке композиције експлодирале тек када пређу бугарску или румунску границу. Спасавали су оборене савезничке пилоте који су искакали из својих оштећених авиона изнад Србије и организовали једну од најневероватнијих мисија спасавања током Другог светског рата. Имали су мреже илегалаца по Београду, чије ће подвиге доцније „победници“ приписивати себи и направити чувену серију „Отписани“.
О њиховим подвизима са дивљењем се говорило у слободном свету, а њихов командант, генерал Михаиловић, доспео је на насловне стране светских таблоида попут америчког “Тајмса“, али и на немачке потернице које су обећавале сто хиљада марака у злату ономе ко га ухвати.
Није се судбина поиграла са њима. Поиграли су се велики и моћни, они у које су се уздали и којима су веровали сво време четворогодишње крваве борбе. У игри поделе плена назови савезници Енглези одлучују да их жртвују и да њихову земљу и народ предају црвеној комунистичкој немани.
И док су амерички авиони из Барија летели према импровизованом аеродруму у Прањанима не би ли од четника преузимали спашене савезничке пилоте, успут су товаре оружја и муниције бацали партизанским снагама. Испражњени авиони покупили су своје војнике и када је и последњи пилот био спасен и одлетео у правцу Италије, остали су сами.
Издани и остављени на милост и немилост непреијатељу који је од стране савезника бивао све боље наоружан и потпомаган и од Енглеза и од Црвене армије, доживљавају војнички слом на Зеленгори. Ипак, неке јединице успевају да се спасу и пређу у Италију.
Тако је њихова плата за крв и жртву постала прогонство. Неколико година боравиће по логорима у Европи, да би на крају већина отишла у Енглеску и Америку. Многи се никада нису вратили кућама. ПРОГНАНИ ХЕРОЈИ нашли су се пред новим биткама, морали су да започну нови живот, далеко од свега што воле и што им је познато.
Они су и у иностранству настављали да се боре за свој народ. Дизали су цркве, организовали клубове, подизали предузећа, били цењени и омиљени радници, васпитавали су и школовали своју децу да постану најугледнији чланови друштва, постизали су успехе у било ком започетом послу.
И жалили што све то не раде у својој земљи.
„Победницима“ није била довољна војничка победа. Педесет година су се трудили да сакрију, искриве, прекроје и униште историју и на њих сруче гомилу љаге и лажи.
Издани и прогнани говорили су своју истину само реткима који су желели да је чују. Многи то не желе ни дан данас. Али, истина увек нађе свој пут. Напросто, лажи је много, а истина је само једна.
Уколико желите да послушате неке од прича прогнаних хероја, кликните на линк испод.

Prognani Heroji

Затворено за коментаре.