Преминуо Мане Срдић

Мане Срдић, стоји први с лева, у Дербију, Енглеска, 1952. године

Јутрос, 18. фебруара 2020, у Хамилтону, Канада, у 93-ћој години, преминуо је један од последњих четника Личкокордунашког корпуса војводе Јевђевића – Манојло Мане Срдић.

Мане је био традиционални Србин – старог кова, каквих је одавно све ређе. Један од прве двојице четника који су из емиграције дошли овде код нас, у марту 1990, када је било много оптимизма у вези нестанка црвене идеологије, због које је Мане и оставио своју родну Лику.

Од тада, па до последњег даха, био је прави пријатељ и саборац, на, како су он и његови исписници говорили, српском путу.

Радио интервју са Манетом, снимљен приликом његове посете Србији 2008, можете чути овде, у четири наставка:

 

Интервју са Манетом, који сам објавио 2008, у 1. тому књиге “Разговори са равногорцима“:

Манојло Мане Срдић је рођен 15. децембра 1927. године, од оца Дејана и мајке Јуле, девојачко Хинић, у селу Залужнице у Гацкој долини, односно у Горњој Лици. Основну школу је завршио у родном селу, а школовање је наставио у Енглеској, после рата.
Манета сам упознао при његовом првом доласку у Београд, крајем марта или почетком априла 1990. године. Остали смо у редовном контакту до данас, као блиски сарадници на заједничком послу. У пракси, тај посао се пре свега односи на издавање књига. “Речи ветар носи, остаје само записано“ – то је стара мудрост коју Мане Срдић цени као ретко ко. Мада су и други заслужни, највише захваљујући њему “Погледи“ су објавили и тако капитална дела као што су “Споменица организације српских четника `Равна Гора` – најбољи записи четничке емиграције“ и мемоари војводе Доброслава Јевђевића “У служби српском народу“.
За почетак интервјуа, Манета питам о пописима становништва села Залужнице, а он одговара:

Мане Срдић, стоји први с лева, у Дербију, Енглеска, 1952. године

Мане Срдић, стоји први с лева, у Дербију, Енглеска, 1952. године

– Према службеним подацима из 1800. године, Залужнице су имале 120 кућа у којима је живело 1.925 душа. Пред почетак Другог светског рата, село је имало 210 кућа са око 1.800 становника. Други светски рат донео је страховита страдања. У нови рат, 1991. године, село је ушло са свега 444 становника. Данас је број мештана симболичан.
– Како се одвијао устанак 1941?
– Ми смо заиста били изненађени, нисмо знали шта нам комшије Хрвати спремају. Када су људи видели о чему се ради, почели су се договарати како да се спречи насиље. Тако се у Залужници српски четнички устанак диже већ крајем маја 1941. године. Тада су се организовали четници у селу, али без оружја, које је требало набављати и отимати како било и откуд било. Од бројних покретача устанка поменућу само неколико одважних: Младен Хинић, Милош Поповић, Стево Боровац и други подофицири. Крајем јуна и почетком јула село је имало око 200 људи под оружјем. Од тада усташе нису смеле залазити у српска села Гацке долине. После пуча пролећа 1942. године и протеривања комуниста, у Гацкој долини је било око 2.500 четника под оружјем.
Кад смо протерали комунисте, у целој Гацкој долини било је дивно – мирно и весело. Нисмо дирали Италијане, нити они нас. У ствари, ми смо њих искоришћавали у многим стварима. Само да није било бедних Срба партизана и њихових старешина усташа, ми би дочекали крај рата врло лепо.
– Колико људи су убиле усташе у Залужници? Колико партизани, Италијани, четници…
– Залужнице су током Другог светског рата имале 232 жртве: 121 особа је страдала од усташа, 75 од партизана, 2 од Италијана, а 34 их је погинуло у партизанима (већином су насилно мобилисани).
Колико се сећам, четници су убили двојицу, једног свог, због недисциплине, и једног мештанина, због шпијунаже у корист комуниста.
Залужничани који су погинули од партизана већином су стрељани, а падали су и у борби, као четници. Највише Залужничана партизани су убили на острву Лошињ, септембра 1943, укупно 45. Међу њима је било петоро деце од по 15 и петоро од по 16 година.
Од 121 особе, усташе су 103 убиле 1944. и 1945. године, дакле, тек пошто су поражени четници Гацке долине.
– Како су се одвијали догађаји после јесени 1943. године?
– За четнике је то била трагична година. Пошто су добили италијанско наоружање, као и савезничко, и наоружање од пребега из формација НДХ, комунисти су све своје снаге сконцентрисали на четнике Гацке долине и околине. У четири најкрвавије борбе, у Личкој Јасеници, на Црној Власти, у Брлогу и на Лошињу, четници су били разбијени. Неколико стотина четника, који су се предали на комунистичку часну реч, стрељано је. Бачени су у море или у бездане јаме, исто као што су радиле усташе. Један део четника је остао по шумама. Покушали су да се боре, али били су у мањини, и мање-више сви су изгинули.
Током 1944. године преживели четници поново се враћају у Гацку долину. Поново се диже устанак против комуниста, народ је опет био охрабрен и весео. Први устаници у Залужници тада су били Милош Поповић, Ђуро Поповић, Милош Бракус и други преживели четници. Онда смо и ми млађи пришли као добровољци. Мало касније, од војводе Ђујића су стигли Илија Влашић, Раде Ћурчић и Јово Рапајић.
– Пролећа 1944. известан број партизана је пребегао у четнике. Шта су говорили о мотивима бекства, у ситуацији када су и они морали видети да четници губе рат?
– Маја 1944. године дошао нам је партизански командант Јоцо Еремић са групом официра и око 150 бораца. Имали су намеру да све партизане из тог краја преведу у четнике, али њихов план је откривен и морали су да пребегну само са том малом групом. На тај корак одлучили су се кад су видели шта “поглавник“ Андрија Хебранг спрема Србима. (Хебранг је био хрватски комунистички лидер, а сви партизани на територији Бановине Хрватске, као и нових, прикључених територија, били су под хрватском командом и називани су хрватском војском – прим. М.С.) После овог случаја, комунисти су на Кордуну стрељали или послали на робију масу родољуба.
– Докле је трајао нови успон четника у Гацкој долини?
– До септембра 1944. године. Тада смо основали Личко-кордунашки корпус. Војвода Јевђевић је за команданта корпуса поставио капетана Милета Маријана. Кад је корпус основан ми смо већ имали две бригаде са око 1.000 бораца.
Личко-кордунашки корпус се 26. децембра 1944. заједно са Динарском четничком дивизијом повукао према Словенији, где нас је чекао војвода Јевђевић. Из Словеније смо 6. маја 1945, преко рече Соче, прешли у Италију, у састав Савезника. На њихов захтев смо одложили оружје.
– Уследио је живот по логорима…
– Најпре смо пребачени у логор Ћезена, а онда у Јужну Италију, у логор Еболи. Ту смо остали до 1947. године. У Еболију смо били слободни, путовали смо по целој Италији. Неки су се бавили трговином, тј. шверцом. Варали смо Италијане, а и они нас, још више и боље. На пример, један наш из 2. личког пука ишао је у Напуљ, на највећу пијацу, где је било свега и свачега. Купио је материјал за одело, који су му лепо спаковали, у мало куферче. Док су му наплаћивали, док су бројали лире, мангупи замене куферчиће. Овај наш сео је у воз, сав весео, и онда је хтео да добро погледа материјал. Отворио је куферче, али у њему је, уместо материјала за одело, видео само две главице купуса.
– А логор Мунстер у Немачкој?
– То је сасвим друга прича. Сваког јутра у шест сати морали смо бити у строју за пребројавање. Храна је била тако лоша, да су нас заправо само држали да не поумиремо од глади. Ујутру једно парченце хлеба и неког чаја или умућеног млека од прашка, а увече вода у којој је пливало по неко зрнце сувог грожђа. Тако су нас држали сто дана. Људи кад изађу на сунце, исцрпљени глађу, падају у несвест. Када су Енглези видели да смо заиста изнемогли, мислили су да су нам убили морал и да смо се поколебали. Онда је дошла Титова и Маклинова комисија. Испитивали су нас појединачно и наговарали да се вратимо. Срећом, није било присилног враћања, тако да се само педесетак старих и болесних људи изјаснило за повратак у Југославију.
После испитивања пуштени смо на слободу. Већином смо радили за Енглезе, али комунисти нас нису остављали на миру. Долазили су у наше кампове, и даље су покушавали да нас врбују. Долазили су са енглеском пратњом, али свугде су дочекивани са камењем, јајима и уопште ма чим што нам је дошло под руку.
– Из Немачке сте отишли у Енглеску, као политички емигрант. Зашто баш у Енглеску?
– Енглези су први отворили врата емигрантима, 1948. године, и наравно ми смо једва дочекали да се негде макнемо из Немачке. У Енглеску сам стигао маја 1948. Одлично смо дочекани. После пар недеља сместили су нас у један мало бољи камп, који је имао све удобности. Ту смо ишли у школу и учили енглески језик. После неколико месеци почели су да нас шаљу на посао. Добио сам добар посао у једној малој фабрици која је правила делове за авионе. Кад сам савладао основе енглеског језика, пријавио сам се за вечерње часове, да научим још боље. После две године, кад сам осетио да сам прилично добро разумео језик, решио сам да се упишем на колеџ. На предлог једног професора, почео сам да студирам бизнис и администрацију. Дипломирао сам за три године, са врло добрим резултатом.
– Да ли је у Енглеској до тада било емиграната?
– Први емигранти у Енглеској после Другог свтеског рата били су Пољаци, и то они који су били у енглеској војсци. Дивизије генерала Андерса, које су пробиле немачки фронт у Италији, на Монте Касину. Срби и остали стигли су после Пољака. Као политичка емиграција, по мом мишљењу, Срби су били најбројнији. Али, већ око 1950. почели смо да се исељавамо у Канаду и Америку.
– Оженили сте се Енглескињом. Како сте се упознали? Како су реаговали њени родитељи?
- Са Енглескињом, младом учитељицом, упознао сам се на колеџу. Ступили смо у брак после годину дана. Није имала оца, отац јој је умро млад. Имала је само мајку и једну сестру. Мајка није била задовољна што јој се ћерка удаје за странца који нема нигде ништа, али после се сложила.
– Зашто сте се преселили у Канаду?
– Хтели смо да емигрирамо у САД или Канаду. Пријавили смо се за обе земље, али Канада нас је прва позвала. Тако смо 1957. дошли у Канаду. ?ена је добила свој учитељски посао, а ја сам добио посао у тешкој индустрији, у администрацији. То су били добри послови, имали смо добре плате. Одмах смо купили кућу и тако смо отпочели диван живот. Касније сам почео да се бавим купопродајом некретнина – пре свега кућа и фарми. Такође, зидам по неку кућу.
Мени је и у Енглеској било добро, али почеле су да ми долазе под руку српске новине из Америке и Канаде. Видео сам да тамо има доста Срба, да имају цркве, забаве, састанке, јаке четничке организације. То ме је повукло да напустим Енглеску. Овде сам одмах постао члан цркве, као и Организације српских четника “Равна Гора“, где сам и данас активан, као председник Месног одбора у Хамилтону.

Милослав Самарџић

Затворено за коментаре.