Рестауриран српски барјак под којим је 1918. ослобођено Требиње

Милан Путица поред рестауриране заставе српских ослободилаца која сад краси Музеј Херцеговине
Милан Путица поред рестауриране заставе српских ослободилаца која сад краси Музеј Херцеговине

Милан Путица поред рестауриране заставе српских ослободилаца која сад краси Музеј Херцеговине

Требиње је 13. новембра 2018. године прославИЛО 100. година ослобођења од аустро–угарског окупатора, и 100. година од велике побједе Српске војске у Првом свјетском рату

Пише: Милан Путица
Тог 13. новембра 1918. Требиње је ослобођено не само од 40. година аустро–угарске, већ и од вишевјековне турске окупације. 13. новембра у Требиње улази славом овјенчана Српска војска, носећи предуго жељену слободу. Слобода је и једина ријеч којом се најбоље може представити и описати значај и величина овог великог јубилеја. Иако је данас слобода некако подразумијевана и свакодневна, ипак, на њу се не скреће довољно пажње. Она није само нешто узвишено, већ и страшно, свето. За њу су у великом страдању дали животе најбољи од нас. Мир, слобода, живот који данас живимо, у су ствари њихове жртве, које би требало да су светиња. Нажалост, жртве палих за отаџбину и слободу, недовољно се истичу и погрешно представљају, свакако не како заслужују, па чак и у школама се само успут и недовољно помињу.
На стогодишњицу побједе Српске војске и ослобођења Требиња 1918. године, посебан значај овом великом јубилеју дала је једна застава из тог периода, која је пронађена и обновљена. Тачно на овај велики празник, она је предата у Музеј Херцеговина, гдје ће се убудуће налазити у сталној поставци, као експонат из Првог свјетског рата.
Он се са великим бројем Херцеговаца пријављује у српске добровољце и долази на Солунски фронт, да учествује у борбама за ослобођење своје отаџбине. Велики број херцеговачких добровољаца био је у чувеном Добровољачком одреду пуковника Војина Поповића – Војводе Вука, и учествовао је у најкрвавијим борбама и најтежим мјестима на фронтовима гдје је била Српска војска.
Са својом заставом, он учествује у бројним биткама за ослобођење Србије и српских земаља. На крилима слободе, долази у своју Херцеговину и своје родно Требиње. По ослобођењу, као угледан домаћин, скрасио се са својом породицом у свом селу Загора. Тако је било све до краја Другог свјетског рата, када га партизани одводе на мост у мјесту Дражин до, и убијају. Његово тијело бацају у ријеку Требишњицу, и ту му се губи сваки траг, све до данас…
Исту судбину доживио је још један барјактар Српске војске са Солунског фронта, који је као Вуковић, дошао из Америке да се бори за слободу отаџбине.
Био је то Марко Поповић из Гацка, кога су крајем 1944. године партизани објесили у Гацку. Марко Поповић први је унио српску заставу у ослобођени Београд 1918. Солунци су за комунисте, изгледа, били дефинисан непријатељ и препрека остварењу револуционарних циљева и освајања власти, јер су били носиоци државотворне идеје Краљевине (СХС – Југославије) и неко ко, по њима, неће подржати рушење државе и успостављања новог поретка, супротног ономе за који су они гинули у крвавим биткама Првог свјетског рата.
Зато су се солунци нашли на удару прво усташа, а касније комуниста, и били немилосрдно убијани.
Мој први сусрет са заставом десио се прије неколико година. Судбина је хтјела да и ја постанем дио приче о њој. За њу сам први пут чуо од требињског свештеника и мог пароха прота Арсенија Ћоровића, средином 80. тих година 20. вијека. Причао је тада о овој застави, рекавши да је због лошег стања донио у Саборни храм у Требињу. На сваком одласку у цркву, ова застава је плијенила моју пажњу. Ту је застава била изложена годинама, све до реконструкције унутрашњости Саборног храма. У тим реконструкцијама цркве, застава је склоњена…
Знајући шта ова застава представља за Требиње, и кроз шта је прошла заједно са својима заставником и другим српским војницима у Првом свјетском рату, кроз велике борбе и страдања, покренуо сам иницијативу да се она пронађе и спаси, јер јој је у таквој ситуацији пријетио нестанак и уништење. Трагање за заставом се трајало је дуго, пар година…
Било је разних непровјерених информација, које су ме скретале са правог пута. На крају, све је изгледало безизлазно, и да се застава неће никада пронаћи. Ипак, Божија воља то није дозволила. На крају тражења замолио сам пријатеља Боба Радановића, који ради у Саборном храму у Требињу да води рачуна ако некада наиђе на нешто што сличи на заставу, и да ме обавезно позове. Послије пар година, он ме је назвао и рекао да дођем.
У помоћним просторијама, пронашли смо заставу. У дугом разговору са свештеником Николом Јанковићем и Бобом Радановићем, објаснио сам значај ове заставе за Требиње, као и да треба све учинити да се она спаси од пропадања, коме је изложена деценијама. Рекао сам тада, да је најбоље мјесто гдје би се она чувала и сачувала Музеј Херцеговине. Сложили су се, и уз благослов оца Николе, замољен сам да покушам све, да се ова застава спаси.
Нашој цркви, и њима двојици посебно, дугујем велику захвалност, због разумијевања, које није било тако често на путу спашавања ове заставе. Због стања у коме се застава налазила, било је потребно извршити њену потпуну рестаурацију и конзервацију, бар онога што је од ње остало. Требало је пронаћи средства. И око тога било је доста неразумијевања, понуда које се нису могле прихватити, али и људи који су хтјели дати средства и остати анонимни. Било је предлога да се рестаурација уради и у неким градовима из држава у окружењу. Одбио сам те приједлоге и мој став је био да то може бити само Београд и Србија, за чије су се ослобођење наши преци и борили.
Због значаја заставе за наш град, инсистирао сам на томе, да Град Требиње или Удружење 1912 – 1918 треба да буду носиоци финансирања цијелог пројекта. Они су и на крају, и били носиоци трошкова око рестаурације и свега потребног за презентацију у Музеју Херцеговине.
У међувремену, ступио сам у контакт са Војним музејом у Београду, гдје сам добио препоруку за стручно лице које би најбоље урадило посао конзервације и рестаурације. Морам истаћи, да су сви људи од струке које сам по овом питању упознао или контактирао у Београду, врло професионални и били вишеструко спремни да помогну. Изнад свега то су добри људи, каквих је било мало на овом вишегодишњем послу.
Истакао бих посебно Анђелију Радовић из Војног музеја у Београду и Наташу Скрињик – Цветковић, која је и урадила стручне интервенције на застави.
Трошкове око овог посла, она је свела на минимум, и учинила све да се од једног скоро уништеног комада тканине, поново види застава, под којом је, са сигурношћу можемо рећи, ослобођено Требиње у Првом свјетском рату, 1918. године. То је, свакако, једна од „застава побједе и слободе“ које често у својим пјесмама помиње требињски пјесник Јован Дучић, јер застава једног народа најбоље осликава и представља националне и духовне вриједности и најбоље традиције једног народа.
Посебно ми је задовољство да се успјело све урадити и припремити за овај велики јубилеј – 100 година побједе и слободе у Великом рату. Сав вишегодишњи труд посветио бих требињским Србима – добровољцима у Српској војсци, којих је из моје породице било тројица, двојица су погинула, један је преживио рат, и посебно жртви заставника ове заставе Сава Вуковића, као и жртви око 80 требињских Срба – цивила које је аустро – угарски окупатор, без икакве кривице, вјешао по граду Требињу 1914 -1918.
Посебну захвалност дугујем мојој породици и пријатељима у Требињу и Београду, који су помогли да се све уради на најбољи начин. Надам се, да ће ова застава будућим генерацијама служити као путоказ и трајна веза са својим прецима – добровољцима из Великог рата, као и трајно свједочанство на једно вријеме великог страдања, али и васкрсења Српског народа.

Затворено за коментаре.