Русија у српским медијима – између српских митова и западне пропаганде

Никола Танасић
Никола Танасић

Никола Танасић

Југославија је била отворена за америчку популарну културу – ми смо гледали америчке филмове, акционе филмове у којима су негативци увек били Руси. У питању је била директна, груба пропаганда против руског народа, која је у многим земљама света довела до формирања негативне слике о Русији. А шта се догодило у Србији? Срби су у тим холивудским негативцима препознали себе. Они су се и иначе понашали више налик на Србе него на Русе – били су бучни, непосредни, увек спремни за тучу. Ова слика је била веома привлачна за српски менталитет, и Србима су се ти негативци допадали, што је довело до нарочитог механизма неутрализације америчке антируске пропаганде у Србији. Ако је неки део те пропаганде био превише „тврд“ да би се на овај начин инхибирао, он би се просто игнорисао, па су Срби узимали у обзир само оне аспекте слике о Русији која је одговарала њиховим, и иначе нереалним и митологизованим очекивањима. Ако је ове елементе пропаганде било немогуће игнорисати, они би се дисквалификовали: „све лажу Амери, то не може бити истина“. А ако је пропагандна слика одговарала српским очекивањима, они би је усвајали као додатну потврду своје (позитивне) слике о Русији, „јер ето, и Амери признају да је тако“. Самим тим, слика Руса у очима обичног Србина данас веома подсећа на слику Руса коју нам дају холивудски филмови. И иако је та слика у основи изграђена као негативна, Срби је усвајају у непромењеном облику као потврду својих позитивних представа о Русији.

Ово је довело до занимљивих последица по српску медијску сферу – испоставило се, наиме, да је у Србији немогуће успешно водити антируску пропаганду. Потпуно немогуће. Ако дајете негативну слику Русије, Срби вас или неће слушати и читати, или ће a prioriпретпоставити да лажете, или ће вашу слику прихватити као позитивну, и рећи да то „баш тако и треба да буде“. То је натерало прозападне медије у Србији да мењају стратегију. И иако је реч о оним истим западним, либералним медијима као и у другим деловима Европе, иако они наступају са истих позиција и из истих вредности, они су принуђени да наступају са проруским материјалима, или бар са материјалима које ће српско становништво третирати као да су проруски. Они су принуђени да тако раде, јер их иначе једноставно нико не би читао. И заиста, ако погледате како српски медији пишу о Сиријској кризи, како пишу о Украјини, видећете да су то најобјективнији и најбалансиранији текстови које можете пронаћи у иностраној штампи. То је делимично последица чињенице да српски грађани прате ове догађаје и да су о њима прилично солидно информисани, и да су несклони да слушају једнострану пропаганду, али да би прозападни медији уопште дошли у прилику да Србима изнесу неки став против Русије, какви су уобичајени у медијима у Бугарској, Чешкој, Словачкој или Француској, они морају пре тога избацити довољну количину проруских материјала, како би на тај начин задобили поверење и стрпљење публике.

Даћу вам само један пример – на насловној страни нашег најпрозападнијег медијског портала Б92 пре неколико дана појавио се текст чији је наслов гласио „Пет руских ракета може у потпуности да уништи Источну обалу САД“. Да се то појавило у неким новинама у Америци, читаоци би то без сумње доживели као претњу. Али типична српска реакција је „који су ти Руси краљеви, како добре ракете имају!“. Јер тако Срби реагују. А то је оно што зовемо – мека сила. Ја често од Руса слушам о томе како је Русији потребна мека сила. Али схватите – мека сила није пропаганда. Ако сте потрошили милионе да би неке тамо новине понављале за вама све што говорите, то није мека сила – то је класична сила, то је насиље. И сваки човек који то слуша или чита осети то насиље. Мека сила је када ви гледате филм о неком америчком сиротану који спава у камп-приколици негде код Лос Анђелеса, вози се у џиновском аутомобилу од пре тридесет година и игра баскет на бетонском игралишту, и помислите „о, како се добро живи у Америци, која је то слобода“. То је мека сила, и управо таква мека сила стоји на располагању Русији у Србији – шта год Русија да уради, и колико год да је нападају, српска јавност увек реагује тако да се сви напади неутралишу, а ситуација представи у светлу које је најповољније по Русију. А Русија у тај свој положај у српском јавном мњењу није уложила ни рубље, док га је Америка нехотице потпомогла са милионима долара. У том смислу однос српске јавности према Русији је јединствен, јер Русија толико „кредита“ нема ни у једној другој земљи. А та чињеница се у Русији занемарује и њој се не удељује ни близу онолико пажње колико би требало, иако је реч о изузетно занимљивом феномену, који може да послужи као образац за разумевање и постепену изградњу позиција руске меке силе у другим земљама Европе. Хвала вам!

(Руска реч)

Затворено за коментаре.