Сећање на Смиљу Аврамов

555

555

Касније Смиља је, као зрео научни радник, строгим научним методама установила да су њени први утисци о Титу били тачни. Њена истраживања чије ћемо резултате сасвим сажето приказати а понешто цитирати, су показала, да се Тито уз подршку Енглеза 08.09.1944 сусрео са римским папом, и сво време током рата одржавао везе с католичким клером и усташким поглавником Антом Павелићем. Управо због тога је стравични логор смрти Јасеновац током читавог рата «радио» спокојно и у пуном замаху, без икаквог партизанског ометања

Пише: Драгомир M.  Давидовић

Није више са нама Смиља Аврамов (+ 2.10.2018.). Право је речено: „Оно што је Исидора Секулић у књижевној есејистици и оно што је Десанка Максимовић у српском лирском песништву, то је – усудио бих се да кажем – Смиља Аврамов у нашој правној науци“ (Драган Недељковић). И више од тога, Смиља Аврамов је један од водећих стручњака за Међународно јавно право не само у Србији, него и у целом свету.

Рођена у Пакрацу пре сто година, 15. фебруара 1918, на Сретење, завршила је гимназију у Сушаку 1936, студирала права на универзитетима у Бечу и Загребу, докторат правних наука стекла је на Правном факултету у Београду 1950. Започела је правничку каријеру у Јавном тужилаштву у Новом Саду и Београду (1946-49). Потом се посветила изучавању Међународног јавног права. На Правном факултету у Београду запослила се као асистент 1949, прошла кроз сва звања, да би на том факултету завршила универзитетску каријеру као редовни професор, шеф катедре за Међународно право и Међународне односе и директор Института за међународно право. Била је на стручном усавршавању у Лондону и на америчким универзитетима Харвард и Колумбија.

Била је председник Светског удружења за међународно право, председник Светске конференције за мир и разоружање са седиштем у Лондону (ICDP), члан Извршног одбора Удружења правника света за борбу против нуклеарног наоружања, члан Одбора за истраживање ратних злочина почињених од стане САД у Вијетнаму. Изабрана је 1996. за члана Сената Републике Српске. Оснивач је Одбора за заштиту српског народа од Хашког трибунала (1995). Била је сведок одбране у Хашком трибуналу у  поступку вођеном против бившег председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића.

Професорка Аврамов је у домаћој јавности постала посебно позната по својим радовима о злочинима геноцида над српским народом у 20. веку.  У време Титове диктатуре то је била табу тема у Југославији, било је опасно озбиљно и искрено се бавити њоме, јер је званична пропаганда оптуживала баш Србе за све злочине почињене  на подручјима бивше Југославије у Другом светском рату, укључујући и геноцид почињен над њима самима. Званично се то објашњавало и подразумевало, да је то заслужена освета за злочине које је српска буржоазија починила у Краљевини Југославији над несрпским живљем, мада су тада и хрватска и словеначка буржоазија биле кудикамо јаче од српске. Последице тога геноцида она је осетила и најнепосредније и лично, кроз трагичну судбину најближе породице, јер су јој хрватске усташе убиле и оца и деду и побиле и још 11 чланова породице, само зато што су били православни Срби. Побијени су у концентрационом логору Јасеновац, једном од најстрашнијих логора Другог светског рата. Под Титовом влашћу истина о томе логору је брижљиво скривана како не би штетила послератном „братству и јединству“.

Професорка Аврамов је објавила велики бројчланака и књига. Најважије књиге су:  Међународно јавно право (1977); Геноцид у Југославији у светлу међународног права (1992); Постхеројски рат Запада против Југославије (1997); Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија, (1998); Opus Dei, Нови крсташки поход Ватикана, (2000);Геноцид у Југославији од 1941-1945. и 1991. године  (2008).

Смиља Аврамов одликована је Орденом Светог Саве и Сретењским орденом. Овај орден  повезан је са празником Сретење, на који је после ослобођења од турског ропства био донет први српски устав. Тај дан поклапа се и са Смиљиним рођенданом. Сав свој дуги и плодни живот  Смиља Аврамов  била је на страни свете тријаде: Истине, Добра и Лепоте.

Имао сам среће да дуго година познајем Професорку Смиљу Аврамов, да с њоме разговарам и о прошлости и садашњости и ономе што нас чека, да пажљиво читам њене књиге иако нисам правник, да сагледавам њене визије. Понешто од тога, сасвим сажето, приказано је у тексту који следи; можда може бити интересантно њеним поштоваоцима.

Говорила ми је: «Колега, независно од професије, најбоље године за озбиљно друштвено ангажовање су од шездесете до осамдесет пете. После – мало попусте ноге.» Смиља је започела студије права у Бечу, кад је тамо почео да буја фашизам прешла је на студије на Универзитет у Загребу. Тамо се упознала са својим будућим мужем, који је дошао са Београдског Универзитета да студира у Загребу. «Тамо се они у Београду нешто бунили, па их истерали… Заљубимо се нас двоје, он типични пролетер, син ковача, ја из типично буржоаске породице. Моји – ни да чују! После су попустили.» Живели су у срећном браку.

На самом почетку Другог светског рата када је Немачка без објаве рата напала Краљевину Југославију, а у ствари само Србе, Смиља је, као млада девојка као добровољац ступила у армију и као болничарка учествовала у Априлском рату, на југу државе, у армији којом је командовао генерал Недић. Насупрот слици коју је стварала послератна титоистичка пропаганда, та армија се борила врло успешно, али су после априлског слома њени борци допали немачког ропства и заточени у немачке концентрационе логоре. Смиљу није задесила та судбина јер су је Немци, као студенткињу Бечког универзитета, пустили на слободу.

На слободи, Смиља се прикључила партизанском покрету, којим је командовао Тито. Али је она била личност која је «имала храбрости да зна», и после рата брзо је схватила да су српски партизани, како је сама говорила, упали у клопку «једног, слободно могу да се изразим, белосветског хохштаплера Броза» заносећи се утопијским комунистичким идејама. За Србе је то имало трагичне последице.

Смиља је имала прилике да гледа Тита и изблиза на званичним пријемима на које је после рата ишла у пратњи свога мужа, који је тада био министар у влади Југославије. Причала ми је да јој је тамо Тито, са свом оном његовом склоношћу за кинђурење и раскош, више личио на кловна него на «најбољег сина наших народа и народности»  и легендарног вођу пролетаријата. Да би се на тим пријемима украсиле жене комунистичких руководилаца имале су право да на реверс узимају из музеја накит. «Мој муж је у том друштву увек био некако с краја. …  Једном са сред сале иде према нама жена једног крупног руководиоца са испруженом руком и показујући брош на мојој блузи и, не здравећи се, говори: «Реци одакле си га узела, на следећем пријему је мој!» Ја јој одговорим – То је брош моје бабе, а ставила сам га као знак мога буржоаског порекла. »

Касније Смиља је, као зрео научни радник, строгим научним методама установила да су њени први утисци о Титу били тачни. Њена истраживања чије ћемо резултате сасвим сажето приказати а понешто цитирати, су показала, да се Тито уз подршку Енглеза 08.09.1944 сусрео са римским папом, и сво време током рата одржавао везе с католичким клером и усташким поглавником Антом Павелићем. Управо због тога је стравични логор смрти Јасеновац током читавог рата «радио» спокојно и у пуном замаху, без икаквог партизанског ометања.

Али за комунисте то није било ништа ново. У односу на религију Лењинов период остаће забележен по томе што су побијене хиљаде православних свештеника и монаха, мноштво цркава и манастира уништено и позатварано, а истовремено дате су посебне бенефиције Римокатоличкој цркви. Те бенефиције су на иницијативу Стаљина укинуте 1929 али ни тада Ватикан није дигао руке од СССР-а. Исте године у Риму је основан институт «Russicum» са задатком да образује свештенике за  “специфичне“ мисије у СССР-у и да их тамо упути кад за то дође време. То време је дошло доласком на власт Горбачова и мисионари из  «Russicumа» јурнули су у енергичну акцију.

Сам Горбачов је изјавио «Све што се догодило у Источној Европи последњих година, не би било могуће без учешћа папе Јована Павла II.» (3 марта 1992.)

На те речи Горбачева Смиља је обраћала посебну пажњу. Она је са великом тугом гледала, како ни руска елита не схвата, да је тај процес антируски, и да подцењује опасности које он носи. Не схвата, да то није корак „на путу у Европу“, него корак на путу самоуништења. На примеру Срба она је показала и документовала антиправославну суштину деловања Ватикана. Тако се, на пример, за врема Другог светског рата, Ватикан својски трудио да спасе усташе који су као фашисти заробљени под Стаљинградом. Труд је уродио плодом и те усташе су се од фашиста „преобразиле“ у Титове партизане и после у Србији допринеле успостављању његове диктатуре. А српске четнике, који су увек били антифашисти, али су и поштовали српске вредности и српску историју, Црвена армија разоружавала и предавала их Титовим партизанима, који су их бездушно убијали.

Деведесетих година прошлог века папа Јован Павле II увео је појам «хуманитарне интервенције», који је само обновљена варијанта старе језуитске поставке о «кажњавању у име милосрђа». Поводом «српске агресије» у Босни папа је изјавио: «Уколико видим да је мој сусед прогоњен, ја морам да га браним. То је акт милосрђа. Међународна заједница има иста права и обавезе према било којој нацији која је нападнута – и у крајњој линији има право да брани недужни народ снагом оружја».

У време хрватске агресије на западну Славонију, 2 маја 1995, у којој је убијено више од 2000 цивила и извршено комплетно етничко чишћење ове територије настањене Србима, папа није нашао ни једне једине речи саучешћа за страдање српског народа, нити је ишта учинио да се насиље спречи. Уместо тога са крајњим цинизмом у апостолском писму «Orientalelumen» (Светлост Истока) позвао је католике и православце да убрзају процес сједињавања и скину са себе грех «тисућљетне шизме» између двеју грана хришћанства. (Сва ова питања била су подробно изучена у радовима проф. Смиље Аврамов како са правне и филозофске, тако и са историјске тачке гледишта.)

Наш садашњи тренутак и непосредну прошлост описала је јасно и тачно: «Народ је фрустриран и нема одговора зашто је понашање власти толико снисходљиво у односу на све ултиматуме. … Словенци су стрељали јадне српске младиће метком у чело на граници и никада за то их Србија није позвала на одговорност. Паравојне формације Словеније извршиле су најтежи ратни злочин, а никада нисмо поставили питање одговорности Словеније, која је данас члан ЕУ. Демократска Словенија је почела злочином.  … Можда су интелектуалци позвани данас да дају свој глас и укажу на грешке данашње власти. Као народ смо разбијени, немамо конституисан ни један друштвени слој. Изгубили смо елиту, не мислим на академску, него на сеоску елиту. Зна се ко је био домаћин у селу, чији се глас поштовао. Неорганизовани интелектуалци су се повукли у мишје рупе.»

Смиља је увек имала истанчан осећај за суштину друштвених појава. Тако, када је Тито отворио границе, и реке људи потекле из Југославије на Запад, званична пропаганда је ликовала да то представља остварење великих слобода, да је у Титовој Југославији остварен социјализам с «људским лицем», да ће тамо сви ти људи остварити све могуће успехе и постати срећни и богати. И многи су стварно у то поверовали. Али је Смиља добро схватила суштину тога процеса, она га је називала новим «етнораспадом» јер је преко милион Срба отишло у иностранство. А да би објаснила шта их тамо чека, указала је на једно мало познато писмо генијалног српског научника Николе Тесле, који је радио у САД, и који је био Смиљин земљак. У том писму од 18.11.1891 он својој на смрт болесној мајци пише:

«Мајко… волео бих да сам крај тебе, сад, и да ти принесем воде. …Све ове године моје службе човечанству нису ми донеле ништа до увреда и понижења“.

Смиља је увек била убеђени антифашиста и, говорећи у Хашком трибуналу, на свеопште чуђење изјавила, да се она од својих студентских дана сећа времена настанка и ширења фашизма у Европи, али да је ово, што се сад у Европи дешава у виду глобализације, много горе и далеко превазилази стари фашизам.

Кад смо јој честитали стоти рођендан казала је мом руском пријатељу: «Нама Србима не треба ни један литар руске нафте нити гаса. Али нам треба моћна руска држава, снажна и споља и изнутра, и то би за нас била велика срећа и радост».

Проф. Смиља Аврамов преминула је 2. октобра 2018. године у 101 години живота, а сахрањена је 6. октобра 2018. у присуству најближе родбине, пријатеља и поштоваоца, на београдском Новом гробљу. После опела прочитана је порука Његове Светости Патријарха српског. У кратком и топлом говору од мајке се опростила и најстарија кћерка истакавши да их је мама, и то не само њих две кћерке, него и унуке и праунуке, учила да стичу знање, јер је то једина вредност коју им нико не може отети. А сви ми, њени поштоваоци, морали бисмо да усвојимо бар трунку Смиљиног знања, како бисмо мање лутали.Ево неких, посебно актуелних, њених мисли.

Да поновимо, да је наш садашњи тренутак и непосредну прошлост описала јасно и тачно: «Народ је фрустриран и нема одговора зашто је понашање власти толико снисходљиво у односу на све ултиматуме. …».

 

А у садашњем мрачном времену наше историје и идејне смутње, као сигуран и трајан путоказ могу нам послужити њене речи:

«Идеја југословенства дефинитивно је сахрањена. Иницијатор за коначно решавање проблема Југославије мора бити Србија, јер само она са својим историјским и правним легитимитетом има на то право, и само она може отворити простор за нову фазу односа на Балкану, и њених односа са Истоком и Западом. … Србија мора поставити своје карте на сто победничких сила у Првом и Другом светском рату, којима историјски припада. Ма каква ограничења да су јој данас наметнута, Србија их се мора ослободити мирољубивим путем и успоставити контролу над својом егзистенцијом, држећи се чврсто правног легитимитета, одбацујући одлучно револуционарно идеолошки или АВНОЈ-евски легитимитет. То мора бити изражено јасним речником. … Десет година стајао је српски народ нем и збуњен пред катастрофом која се на њега сручила, посматрајући дробљење своје државе без политичког програма, без адекватних симбола. Неочекивано извојевао је своју прву победу – победу над страхом, не предајући се пред ваздушним дивљањем НАТО-а пуних 78 дана. Том победом успоставио је везу са својом славном прошлошћу. Да би избегао замке на свом даљем путу, потребно је да пронађе одговор на два фундаментална питања:

После трагичног искуства са идејом југословенства, које су претпоставке друштвене кохезије?

После скупо плаћених револуционарних, утопијаских снова и обмана, које су претпоставке друштвеног прогреса?»

И даље, а с тим у вези, морамо се ослободити «вируса брозовштине» и схватити како и због чега је «Унајтежем тренутку историје1941 спасавање отаџбине поверено човеку без отаџбине, Јосипу Брозу, луталици који ће прећи пут од аустроугарског подофицира 1914 који се борио на тлу Србије, у саставу јединица које су извршиле, данас већ познате, ратне злочине, па до Сибира и Москве где ће отпочети метаморфоза личности; коначно ће се 1941 наћи на тлу земље коју није познавао, нити је за њу био везан психолошки и емотивно. Та земља стављена је великодушно у његове прљаве руке.»

 

Као што је већ речено, Смиља Аврамов одликована је Орденом Светог Саве 2014. године. Мислим да је овде умесно рећи да су свечаној додели признања присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије, зворничко-тузлански Хризостом и рашко-призренски Теодосије, као и протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Синода. Обраћајући се др Смиљи Аврамов, Патријарх је, између осталог, рекао: “ Имамо част и задовољство да Вам доделимо највише одликовање Српске Православне Цркве као знак наше захвалности за сва добра која сте учинили нашој Цркви. Када је Свети Синод доносио ову одлуку, водио се Вашим великим делом: Ви сте успели да на светло дана изнесете велику истину о страдању нашег народа. Ви сте то радили и у временима када је било веома опасно говорити истину.

Како је у одлуци Светог Архијерејског Синода образложено, орден Светог Саве додељује се др Смиљи Аврамов, редовном професору Правног факултета Универзитета у Београду, за делатну љубав према Светој Мајци Цркви и српском роду, нарочито показану истрајним сведочењем Христа Васкрслог и научним  доприносом на откривању истине о страдању нашег народа.

Проф. Смиља Аврамов се потресним речима захвалила за високо признање наше Свете Цркве сећајући се свих пострадалих чланова своје породице (Соларовић и Благојевић), која је од 1620. до 1941. године давала свештенике Српској Цркви, а што је прекинуто стравичним геноцидом над српским народом у тзв. Независној Држави Хрватској. Она је изразила захвалност Његовј Светости и члановима Светог Синода и позвала их да усмере све своје снаге на очувању Српске Православне Цркве као хомогенизујућег чиниоца српског народа, завршивши беседу својевремено добро познатом крилатицом: Вера нас је одржала, њојзи хвала

 

 

Драгомир M.  Давидовић,

 

Београд 7.10.2018. 

 

 

 

Затворено за коментаре.