СКАНУ: Видовданско признање Мајклу Раденковићу за књигу “Стрељање историје“

Са прославе у Градској кући у Новом Саду
Са прославе у Градској кући у Новом Саду

Са прославе у Градској кући у Новом Саду

На врло достојанствен начин како то и доликује Српској Kраљевској Академији научника и уметника, она је ове године Видовдан, своју традиционалну манифестацију, обележила у Новом Саду. Свечана седница је одржана у Градској кући, а њој су, поред чланова Академије, присуствовале многе званице, новосађани, представници градских власти, културни и научни посленици.

Након интонирања химне Боже правде у извођењу дечјег хора Саборне цркве, присутне на свечаној седници поздравио је господин Здравко Јелушић, Председник Скупштине града Новог Сада.

Седници је присуствовао и Велимир Милић, министар у техничкој Влади Републике Србије, као и други угледни гости.

Потом се пригодном беседом академицима и осталима обратио председавајући Савеза Српских Краљевских академија Србије, Драган Дамјановић,

На седници су по традицији додељена „Видовданска признања“ овога пута у три категорије:

Признања колективима и угледним појединцима уручио је академик Мирко Керкез, председник Научног савета Српске Краљевске Академије научника и уметника.

Матици Српској додељено је признање „Видовданска хрисовуља“.

У образложењу награде „Видовданско срце“ манастиру Света Петка Изворска, код Параћина и поред њега Дому „Света Петка“ за тешко ометена женска лица у развоју, речено је да је ово јединствена установа социјалне заштите не само код нас, у којој монахиње из овог манастира, које припадају сестринству манастира Раванице у којем су и мошти Светог Кнеза Лазара, заједно са запосленима из Центра за социјални рад, већ седму деценију чине све да тешко болесна женска лица молитвом, радом, трудом, свакоминутно помажу.

Игуманија манастира „Монахиња дража од мајке“ Гликерија, примила је награду.

Затим је „Видовдански завет“ и „Орден Светог кнеза Лазара“ додељен је Гарди Војске Србије, која наставља традицију дугу скоро два века. Како је речено, у Првом светском рату припадници Гарде прошли су и битке и недаће српске војске, њеној победи допринели и јуришу од Солунског фронта до своје слободне отаџбине Србије. Забележно је и за памћење: припадници гарде су у најхладнијим зимским данима, приликом повлачења према Грчкој, свог остарелог и оболелог краља Петра, на рукама пренели преко залеђених албанских планина. Гарда је обновљена у Другом светском рату, 1. новембра 1944. године, од Пратећег батаљона Врховног штаба Војске Југославије, а садашња Гарда настала је преформирањем Гардијске бригаде у Гарду 30 новембра, пре равно деценију.

Ова висока признања примио је Генерал мајор Миломир Тодоровић, командант гарде.

Награда „Видовданско срце“ додељена је и школи за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ из Земуна, која идуће године обележава 130 година постојања. Почела је са радом од солунских ослепелих бораца, у њој је учила и чувена бугарска пророчица Ванга, исту похађали наши познати интерпретатори музике браћа Матић, па тако успех ових ђака и даље задивљује. Награду је примила директорка школе, госпођа Рада Лабан, у знак захвалности за свеукупан труд овог веома важног колектива.

Због изненадне одсустности награду „Видовданска писменица“ није примио наш познати редитељ Здравко Шотра, док је награда ,,Видовдански слог,, припала Градској библиотеци Новог Сада, а „Писмо Видовдана“ уручено је овдашњој школи за Основно и средње образовање „Милан Петровић“ .

Затим је прочитано поздравно писмо Њ.К.В Принца Владимира Карађорђевића, које су присутни поздравили бурним аплаузом, захваљујући се и њему и његовој супрузи и свим Карађорђевићима на свему што си чинили и чине за свој српски народ.

Као најуспешнијем колективу у оквиру своје делатности у Србији, у пласирању штампаних медија, публицистике, књига из разних области и свега осталог у земљи и ван ње „Писменицом Видовдана“ награђена је компанија „Мој киоск – штампа“. Ово високо признање примила је директорка Оливера Папић.

Из Москве је, да с нама обележи Водовдан, долетео господин Сергеј Бабурин. Српска Краљевска Академија научника и уметника је господину Бабурину, председнику Све Словенске академије, уручила медаљу „Свети Кнез“.

Такође, скуп је поздравио Војни ваздухопловни аташе амбасаде Руске Федерације у Србији, господин Владимир Корњејенков, а затим је представник Високе школе „Примус“ из Градишке, Ранко Бакић, примио „Видовдански слог“, признање за подстицај образовања

Отац и син, Миленко и Бранко Топаловић, из Трстеника, добротвори о којима казују и у Хиландару и у манастиру Светог Василија Острошког, својим рукама за ове светиње сачинили су воденице од дрвета трешње, које по старом и знаном принципу покреће мотор и оне брашно мељу и за монашке заједнице и за ходочаснике. А Миленко Мића и син му Бранко не престају да овако важним и вредим даровима захваљују манастирима у којима монаси молитве за нас непрестано узносе Господу. Академија добро добрих људи не заборавља и овог Видовдана Миленку је уручена награда ,,Свети вид“ а млађаном Бранку Топаловићу Богомајка Тројеручица, усликана на медаљи.

Признање „Пупинов Идвор“ уручено је дипломати и добротвору, господину Милошу Прици, који је за ову прилику долетео из Сарајева. Господин Прица је човек који на глобалном плану улаже себе за народ српски, и преко Дрине и Саве, Дунава и Ибра, Лаба и Ситнице. Човек међу три наша највећа добротвора храма Светог Саве у Њујорку, чији су родитељи сахрањени у Либертвилу, где је и наш Теолошки факултет и храм Светог Саве, не престаје да чини хумана дела. Господин Прица је и један од дипломатских координатора за одржавање изложбе слика нашег члана и знаног уметника Милана Мига Самарџића, чију изложбу у Њујорку очекујемо на рођендан Николе Тесле, почасног грађанина и Новог Сада, највероватније на јесен. А прикупљена средства намењена су обнови ове наше недавно спаљене светиње.

Као што је и најављено, уз прочитано писмо нашег почасног члана господина Мајкл Мића Раденковића, коме је припало признање „Историјско памћење“, речено је да је господин Раденковић припремом и издавањем књиге „Стрељање историје“ чије штампање је својевремено било забрањено у Америци, расветлио бројне догађаје из Другог светског рата. Нама непознате, иако су се на нашим територијама збивале. И самим тим допринео рехабилитацији команданта краљевске војске ђенерала Драже Михаиловића и оних који су, због оданости Краљу и отаџбини, доживљавли све оно што се идеолошки збивало и братске односе реметило. Награда господину Раденковићу биће уручена накнадно, и то у Америци.

После првог дела доделе награда чујмо Антониа Мират, оперску дива из Трогира, која је долетела са турнеје у Лондону, да би својим предивним гласом и људским присуством учинила још незаборавним овај наш свети дан, поздравила је скуп и у име захвалности Академија јој је уручила награду „Књегиња Оливера“.

Академик Милка Ђукић, генерални секретар, прочитала је предлог угледног академика, који је прихватило веће Академије, да се иницира додела Нобелове награде за мир, премијеру Србије Алаксандру Вучићу. Уз образложење, да је ово иницијатива, која треба да доживи јавну расправу. Предлагачи могу бити све друге институције, а с обзиром да је време за доделу ових награда веома близу, предлагачи могу своје предлоге да упуте за доделу наредне године.

Песму „Видовдан,, казивао је писац, члан Академије, Благоја Рогач.

У другом кругу доделе награда, ван конкуренције, високо признање „Кондир Мајке Југовића“ припало је породици Гордане и Зорана Ђурића, која има једанесторо деце и четворо унучади. Овом свечаном чину присуствовали су сви чланови фамилије Ђурић, а награду је уручила прошлогодишња добитница Маја Ковачевић, из Краљева, мајка деветоро деце. Академија се захвалила и колективу „Путоказ Црвенка,, који је породицу Ђурић довезла у Нови Сад. Деци породице Ђурић Академија је уручила пригодне поклоне које је поделио Мирољуб Несторовић, први човек Секретаријата Академије.

Награде „Видовдански виртуоз“ и „Видовдански обелиск“ за златни допринос нашем спорту у свету, примили су: Наташа Ковачевић, Дејан Томашевић, Ивана Шпановић, Александар Ђорђевић, представници Дејвис купа репрезентације Србије, Ватерполо савеза Србије – Дарко Удовичић, затим и они који су у својим сферама рада дали велики допринос: Татјана Калезић, Драгана Ковачевић, Драгутин Савић, Светлана Вујчић, Станко Стојиљковић, Кристина Оксенберг Карађорђевић ,Татјана Пушкар, Наталија Остојић.

Награда „Данило Лазовић“ за глумачко остварење додељена је Марку Бачевићу и њу је примио сестрић Данилов, господин Михаило Лаптошевић. Иста награда додељена је глумици Биљани Ђуровић, која је водила програм ове манифестације.

Затим су „Бахов корал“ у „Г“ дуру, извели студенти друге године Академије уметности Каја Мандић Плавшић, у класи Рите Кинке и Стефана Јанчића у класи Дориана Лељака

Високо Видовданско признање Академије примио је и наш члан Зафир Хаџиманов, као и Милана Арњаш, Татјана Пушкар, Митар Лутовац, Срето Ного, Станко Стојиљковић, Кристина Оксенберг Карађорђевић, Светлана Вујчић, Сокол Соколовић, представник фирме „Ворекс интернационал“, Јованка Шарановић, Милка Ђукић, Љупка Катана, Милан Јовичић и Мирољуб Несторовић, за успешну организацију манифестације.

На скупу је изнет и предлог Већа академика да се до краја године удели високо признање „Витез века“ првом човеку Руске Федерације, Владимиру Путину, уз напомену да је више пута до сада Академија позивала представнике фондације „Новак Ђоковић“ коме је намењено признање Академије „Спортиста века“ и Емира Кустурицу, и да се од њих очекује потврдан одговор.

Оперска дива Агота Витка Кучера, представила се са две композиције и у знак захвалности примила признање „Књегиња Љубица“.

Видовданска седница у Новом Саду протекла је свечано као и она прошле године у Тополи. Академици су се договорили да се за наредни Видовдан она организује у у неком од знаменитих места или градова Србије или Републике Српске.

Затим је у кафеу „Њујорк“ приређен коктел, уз присутво домаћина Милана Самарџића, а пре тога закуска коју су организовали чланови Академије, Радован Пејановић и Зоран Флорић.

 

ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДАВАЈУЋЕГ САВЕЗА СРПСКИХ КРАЉЕВСКИХ АКАДЕМИЈА СРБИЈЕ

ГОСПОДИНА ДРАГАНА ДАМЈАНОВИЋА

Поштовани академици, драги гости, уважена господо

Ево нас данас на шесто двадесет седму годину Видовдана који је и од ње много старији, али за нас важан по Косовском Завету, у центру српске духовности и историје, Новом Саду, српској Атини, како овај град још пре три века прозваше. Овде у панонској равници давне 1690 године било нам је једино стециште и уточиште када су наши преци морали због зулума Османлија да се склоне преко Саве и Дунава. Овде је још тада почела да васкрсава српска духовност и држава Немањића, јер су нам ону стару, као и у наша времена, били отели. А отели су је зато што смо стали уз Хришћанску Европу која се одбранила али само до Качаничке клисуре, препустајући Србе опет немилости азијата који су се светили зато што смо ми увек преварени и прилично наивни пошли у ратовање зарад туђих интереса. А кад кренемо инат нам не да да станемо, да се вратимо…

Велики Његош је победу Хришћана под Бечом срочио у оним чувеним стиховима: „Пуче колан свеченој кобили, окренуше кола низа страну“. И он је славио Хришћанску победу али и туговао над судбином свога народа кад каже: „у кам се свијет претворио, суза моја нема родитеља“. И данас као да је нема. Иста та Европа која је пред овај Видовдан добро уздрмана а ми јој као и пре три века хрлимо у наручје, штити интегритет такозваног независног нама отетог Косова, и улаже труд да се што више обесмисли Република Српска.

Даће Бог да ћемо после овог Видовдана прогледати и схватити бесмисао онога што смо чинили, као главни јунак генијалног дела „Сеоба“ Милоша Црњанског, Вук Исакович који, када се враћа са велике војне схвата да су Срби узалудно ратовали и још се залудније надали.

И овога Видовдана српство је на великом раскршћу. Пружа му се прилика да види и прогледа, да схвати у каква смо се беспућа били запутили и коначно утре себи пут према својим исконским коренима, а они су братсво Православно, Косовски Завет на којем се темељи све што имамо, и спознаја где нам је место у овом турбулентном свету у којем су почела знатна превирања.

Бивша велика империја је баш ових дана референдумом изашла из Европске Уније. Нама је место онамо где нам је вера, где нас разумеју и за браћу држе. Нећу више о томе да не склизнем у политику, па и ово је паметнима довољно. Само да подсетим да смо овде на Фрушкој Гори и око ње, пре више од три века, опет духовно васкрсли, да смо у фрушкогорским манастирима обновили своју писменост и сведочили о историји. А историчари су доказали да је велика српска епска песма баш овде настала, да је овде овековечен мит о Милошу и Лазару. Овде недалеко од Новог Сада у Ковилову, Максим Суворов и руски учитељи успоставили су црквено словенски језик за јужне словене још давне 1726. године, а то је исти онај којим се и у наша времена служи Православна црква на којем се поје и служе литургије. Овде је велики Змај спевао ону чувену „Светли гробови“ а ми данас одавде из Новог Сада да поручимо да је српству потребна светла будућност али да њу једино кроз нашу традицију, Православну веру и Косовски Завет, можемо осмислити, сачувати национални, духовни и историјски идентитет.

Много је великих људи изњихала наша Војводина, од Стевана Сремца у књижевности, Пупина у светској науци, до Јаше Томића у политици.

Слава Господу, њима хвала, а нама само преостаје да им се дивимо и идемо путем који су они свеколиком српству трасирали.

Свечарски беседимо, али као Академија морамо и знати шта нам у временима која долазе ваља чинити!

Краљевске новине

Затворено за коментаре.