Србија у раљама комунистичке партије (3)

97898998989

97898998989

9. Уставни амандмани из 1971. год.
Битне промене у структури федерације почеле су Уставним амандманима 1967. и 1968, а целовит облик попримиле 1971. год. Амандмани су означили почетак краја Југославије . Фактички је отворен процес мењања односа између савезне државе и република који је довео до темељног преображаја федерације. Републике су дефинисане као државе. Републичке елите сепаратистичких република почеле су размишљати о Југославији као о „транзитној“ творевини. Административне границе република (некадашње „жилице у мермеру“) постајале су границе самосталних држава. Југословенска држава све више је тонула према дефинитивном укидању. У том периоду у врху комунистичке номенклатуре из редова српског народа били су Коча Поповић, Милош Минић, Марко Никезћ, Латинка Перовић, Мијалко Тодоровић, као и на десетине генерала и сличних функционера
Садржина ових уставних амандмана није остављала никакву дилему. Њиховим предлагањем и усвајањем Ј.Б. Тито и Е. Кардељ су српској политичкој гарнитури ( пре свега ) јасно рекли да Југославија, а самим тим и српски народ крећу према растурању. Док се предходиим српским политчким гарнитурама, у погледу њихове одговорности може прогледати кроз прсте, јер су им очи замазиване „жилицама у мермеру“, за руководиоце с краја шездесетих и почетка седамдесетих година нема никаког изговора. Смерно су аминовали уставне амандмане, без иједног знака било каквог противљења. Напротив, хапсили су људе по Београду који су износили став да је ово увод у разбијање Југославије и крвавог грађанског рата.
10. Устав СФРЈ ИЗ 1974.
Уставом из 1974. год. коначно су остварени циљеви КПЈ утврђени документима Дрезденског конгреса. Југославија је фактичкуи растурена а, Срби су подељени у неколико држава и две полудржаве тј. АП Косово и АП Војводину.
Уставом Југославије из 1974. републике које су чиниле Југославију дефинисане су као државе ( чл. 3. Устава). Тиме је у потпуности заокружено разбијење Југославије као државе. Републике, које су Уставом постале државе, добиле су све надлежности државе. Тако су добиле своје Уставе, што је основно обележје једне државе. Свака република ( држава) је добила своје законодавно тело ( Скупштину ), Владу, Врховни суд, полицију. Уставом је такође предвиђено да се територија република не може мењати без пристанка републике и друге одредбе које заокружују суверенитет република. Југославија је постала географски појам.
Аутономне покрајине Косово и Војводина су дефинисане као некакве полудржаве, при чему су такође имале доста атрибута државности (Устав, Скупштину, Владу, Врховни суд, полицију ). Заправо, приликом писања Устава из 1974. год., комунисти су велику пажњу посветили потпуном изједначавању покрајина са републикама, у чему су, у великој мери и успели. Србија је сведена на тзв. “Ужу Србију” у границама врло сличним, оним које су нацртали Немци, након окупације 1941. год. Тако су све одлуке Дрезденског конгреса остварене.
Устав из 1974. год. садржао је један трик који се је састојао у следећем: Југославију су 1918. год. створили њени народи ( Срби, Хрвати и Словенци ). Нису постојале никакве републике. У Уставу је постојала уопштена фраза “о народима који имају право на самоопредељење до отцепљења“ али нигде није било прописано како да ти народи то своје право и остваре. На пример, како да српски народ у Хрватској оствари “право на самоопредељење до отцепљења“. Са друге стране у чл. 5. Устава било је прописано да се – „граница измедју република мозе мењати само на основу њихове сагласности“. Само се по себи разуме да, уколико се границе република не могу мењати, да је флоскула о “праву народима који имају право на самоопредељење до отцепљења” пуко трућање. У члану 3. било је прописано да је „социјалистицка република држава заснована на суверености народа“. Тај члан био је од стране југо-сецесиониста цитиран и наводјен као потврда права република на отцепљење.

Они који су писали Устав су се и ту потрудили да све замрсе и не кажу експлицитно да ли те „дрзаве“ имају право да изадју из СФРЈ или не. Такодје не објасњавају о суверености којег се народа ту ради. Босна је званично била држава три народа а Хрватска два. Такође нису предвиђени никакви механизми који би могли да спрече отцепљење република. Креатори Устава као да су намерно зелели да све буде нејасно и препустено произвољним интерпретацијама не би ли се братство-јединствени Југословени што висе поклали.
Иако су Југославију створили њени народи, Уставом из 1974. год. се је дошло до тога да су републике уствари те у којима се суверенитет народа остварује. У потоњим размирицама и сукобима српска страна је тврдила да право на издвајање имају само народи ( јер су они створили Југославију) док су сецесининистичке републике тврдиле да то право имају републике. То право је, додуше било нејасно и замршено, али свакако у потпуној супротности са чињеницом да су Југославију створили њени народи, а не републике. Иако се је јасно видело да се ради о превари српског народа, српски комунистички руководиоци су смерно прогутали ову превару и тако, још једном, доказали верност другу Титу и светом реду комунистичких витезова.
Да би се српском народу замазале очи у уставима неких република било је записано да су Срби конститутивни народ ( Р. Хрватске ). Наравно, у првој згодној прилици, хрватски парламент је изгласо да Срби више нису констутивни народ, што је био почетак краја српског народа у Хрватској.
Такође, овим Уставом одредјено да свака република постаје одговорна за сопствени привредни развој и начин задуживања и враћања кредита. Тада свака република почиње да заокружује своју привредну структури, па долази до дуплирања многих профитабилних делатности, иако је дотле све то било прилично добро распоредјено по читавој територији. Сви су хтели да што више новца извуку из савезне касе и пренесу на свој републички ниво. И логично је да се са таквом политиком долази до потпуног слабљења привреде и државе. Те 1974. се практично већ могао видети крај Југославије.
Усвајањем овог Устава српски народ је дефинитивно подељен у неколико држава, без могућности да остварује своју суверену вољу. Овакво државно устројство није имала ни једна држава на свету ( да у једној држави буде шест скоро сасвим независних држава ). Овакво решење ( запрво превару српског народа ) тадашњи властодршци су правдали ступидностима попут “динамичног социјалистичког развоја” и сл. Овде се свакако мора рећи и то – да нити један од српских комунистичких руководилаца ( који су тада били на власти ) није рекао ни једну реч у одбрану српског народа. Напротив, на тв снимцима из тог периода види се да на седници Скупштине Југославије на којој се је Устав усвајао, френетично аплаудирају, устају са својих седишта и тд.
Границе република, запрво новостворених држава, су биле тако скројене да су у њима били и крајеви са апсолутном српском већином. Пошто су руководства тих република знали да им се таква прилика више никада неће пружити ( да присвоје и територије на којима су Срби били већина ) једва су чекали да се деси неки лом у свету како би се приступило тзв. другој фази растурања Југославије, односно да се Југославија и формално растури, обзиром да је суштински растурена 1974. год.
У том периоду (1972 -1974. год ) у врху комунистичке номенклатуре из редова српског народа били су Дража Марковић, Петар Стамболић, Тихомир Влашкалић, Милош Минић, Мијалко Тодоровић, као и на десетине генерала и сличних функционера. Нико од њих, као и дестине других високих руковориоца није имала ништа против да се донесе устав којим је српски народ потпуно разбијен, а Југославија практично престала да постоји.
Српски народ ван Србије препуштен на милост и немилост већинских народа у другим државама (републикама ) углавном нахушканих против Срба и без могућности да извражава своју вољу.
Да је разбијање српског народа било планско, системско и намерно у то нема никакве сумње. У вези са тим наводимо само истраживање хрватског историчара Д. Биланџића.
Према истраживањима Д. Биланџића, Тито ј још 1962. год. почео директно да усмерава Југославију према распаду. Ова идеја ( запрво ради се о континуитету одлука КПЈ са Дрзденског конгреаса ) преточена је у Устав СФРЈ из 1974. год., који је омогућио сепаратистичким републикама да се отцепе од Југославије. Право на отцепљење у Уставу је било мутно и нејасно, али у Уставу није постојао никакв механизам да спречу сепаратизам. Бадинтерова комисија је, почетком деведестих година, на основу тог устава утврдила ја Југословенске републике имају право на међународно признање – без промена Авнојевских граница.
Д. Биланџић је објавио и тајне записнике са седнице Извршног комитета од 15. до 17 марта 1962. год. Тито је на овој седници поставио питање одрживости Југославије (14.)
Усвајањам Устава из 1974. год. Југославија је практично постала географски појам. Од надлежности које су остале Југославији била је војска, новац и спољна политика. Невоља са војском је била та – што војска практично није имала своју државу, била је прегломазна и коштала је изузетно много. У новац ( динар ) нико у Југославији није имао поверења због перманентне инфлације ( тзв. пузајуће ) тако да је служио само за обрачун трошкова у самопослузи. Вредност свих вреднијих ствари (аутомобил, стан и тд. ) обрачунаване су у немачким маркама.
11. Наводни кривци за катастрофу српског народа у XX веку
За катастрофу у коју се је нашао српски народ почетком деведестих година, многи ( углавном они који би скрену кривицу са КПЈ ) оптужују за ту ситуацију Краља Алексндра. Замерају му што није одабрао неку другу опцију у стварању дражаве након првог светског рата. Краљ Александар, међутим, није могао да претпостави – да ће поново избити рат, да ће у НДХ бити спроведен геноцид над српским народом, и напослетку – да ће у Југославији доћи на власт партија чији ће основни задатак бити разбијање српског народа.
Разбијењем Југославије српски народ је ( заједно са Мађарима ) постао најбројнији народ у Европи који живи ван своје матице. Треба рећи и то – да када су у питању Мађари, ни један Мађар дије добринео томе – да велики број Мађара живи ван своје матице. Када је у питању српски народ, у његовом разбијању су учествовали многи српски комунистички руководиоци.
12. Михајло Ђурић
Крајем 2016. год. РТС је у Другом дневнику објавио да је једна од београдских улица добила назив “Михајло Ђурић”. При том није речена ни једна реч о томе – ко је тај човек, какве су његове заслуге да би једна улица понела његово име и сл. Само кратка вест да је једна од београдских улица названа по Михајлу Ђурићу.
За оне који не знају о коме је реч – др. Михајло Ђурић је шездесетих и седамдесетих година прошлог века био професор Правног факултета у Београду. Након доношења Уставних амандмана 1971. год. изјављивао је да је Југославија већ практично разбијена амандманима, да је национализам увелико захватио земљу и да Срби овим разбијањем имају да изгубе нарочито много због свог присуства у другим републикама. Истичући да Југославија постаје само географски појам, на чијем се тлу, успоставља неколико независних, чак међусобно супростављених националних држава. У јавној дискусији организованој пре усвајања устава ( 1974. ) др. Михајло Ђурић је рекао да уколико се овакав Устав усвоји, да ће то довести до распада Југославије и до рата међу њеним народима. Како је истицао, др. М. Ђурић, уколико се окакве уставне промене усвоје, у првој згодној прилици републике које желе да изађу из Југославије, тражиле би разлог за приступање “такозваној другој фази промена, односно да се Југославија приводи крају”
Окружни суд у Београду 1972. год. осудио је Ђурића као српског националисту због “непријатељске пропаганде” на две године стогог затвора. Касније му је казна ублажена. М. Ђурић је дакле, осуђен због онога што је рекао у јавној дебати организованој поводом текста устава. То ће, можда, данас некоме изгледати чудно, али то је било уобичајено у толико љубљеном социјализму. На страну то, што је М. Ђурић изванредно тачно предвидео будуће догађаје. Обзиром да је такав расплет догађаја, односно ће усвајање овог Устава довести до распада Југославије и крвави рат, сигурно сагледало много људи, српски комунисти су брже – боље стрпали М. Ђурића у затвор како би застрашили друге, који су, такође, видели да је неминован расплет “уставних реформи”, рат и распад државе.
Поред М. Ђурића страдали су и други професори и асистенати Правног факултета у Београду који су делили ставове М. Ђурића. Бранислава Јојић је морала да се одсели за Мостар, А. Гамс је превремено пензионисан, К. Чавошки је дуго био без посла, а успут и осуђен на казну од шест месеци условно, А. Стојановић је 1973. истеран са посла и све до 1990. год. живео од накнаде за незапослене и тд.
Потпуно је разумљиво да сви властодшци, од 2000. до 2016. год. из пијетета према светом реду комунистичких витезова нису ни спомињали име човека који се је супроставио комунистичким руководиоцима Србије, који су без икакве нелагодности “испуњавајући партијске задатке“ потпуно разбили српски народ. Ови последњи ( СНС ) су му бар дали улицу, наравно, строго пазећи да не спомињу да се ради о човеку који се супроставио друговима комунистичким руководиоцима, и који је одлично предвидео догађаје који ће уследити усвајањем Устава из 1974. год.
13. Привреда Југославије
Велика већина српског народа, васпитаваних у доба социјализма ( комунизма ) је потпуно убеђена да би Југославија, да овде није устоличен комунизам, у привредном и економском погледу била потпуно заостала земља, односно да би остала залеђена у 1939. год. Потпуно су сигурни да у Југославију, без комунизма не би дошло до индустријализације земље, да не би стигла модерна станоградња ( и даље би становали по кућама склепаним од дрвета и непечене цигле, нити би било модерне путоградње, модерне медицине, модернизације пољопривреде и тд. Потпуно су убеђени да је све то десило у Југославију само захваљујући Централном комитету и Другу Титу.
Наравно да нико не може рећи каква би били привреда и економија Југославије у неким другим околностима, односно да у Југославији није устоличена комунистичка партија, већ да је владала нека друга политичка опција. Међутим, нема никакве сумње да је до напретка, који се је десио у Југославији (у свим областима живота ) дошло искључиво због општесветског прогреса и напретка и тај напредак нема никакве везе са социјализмом.
Ради разумевања наше привредне и економске ситуације мора се знати да је Европа ( и САД ) после другог светског рата доживела невероватан технолошки и технички напредак, незабележен у људској историји. Масовна производња аутомобила, телевизора, фижидера, трактора, појава хибрида пшенице и кукуруза ( које су утростручили производњу ових култура ) проналазак пеницилина и других медицински средстава, која су драстично смањили смртност, модерна станоградња, путоградња и тд., су карактеристични за период после другог светског рата. Јављају се потпуно нове гране привреде ( масовни туризам ). То је све довело до напертка и незамисливог преокрета у начину живота људи широм Европе и Сједињених Америчких држава. Отварано је на хиљаде фабрика, разних погона, дошло је масовног запошљавања нових радника, проширења индустријских центара, миграције ( село – град ) милиони људи са села постају индустијски радници и тд.
Обзиром да се налази у Европи, а поготову након раскида се Русима ( почетком педесетих година прошлог века ), Југославија је почела да сарађује и тргује са Европом. Из те сарадње никле су на стотине фабрика, модернизовани су путеви, пољопривредна производња је унапређена, огроман број људи су постали индустијски радници, отпочела је масовна станоградња, болнице су опремљене модерном медицинском опремом и тд. Треба имати у виду да је сигнал Европи за појачану сарадњу са Југославије било приступање Југославије ( мало изокола ) НАТО пакту. Наиме, у страху од напада Совјетског савеза Југославија је 1951. год., најпре, закључила споразум о војној помоћи са САД. Према овом споразуму Југославија укључена у програм помоћи за заједничку одбрану. Помоћ је требало да стиже из три земље – САД, В. Британије и Француске. Јуна 1954. Југославија потписује са Грчком и Турском споразум о војно-одбрамбеном савезу. Августа 1954. са овим земљама је потписан Балкански пакт. Грчка и Турска су у то време биле чланице НАТО пакта. Потписивањем војно одбрамбеног споразума са чланицама НАТО пакта Југославија је де фацто постала чланица НАТО пакта, обзиром да је НАТО пакт имао војну обавезу према својим члланицама ( Грчкој и Турској ) а ове су се, Балканским пактом, обавезале да пруже војну помоћ Југославији. Приступањем ( изокола ) НАТО пакту био је појачан сигнал Европи да се привредна сарадња са Југославијом прошири и унапреди. Једноставно, Југославија је требала да буде излог за остале земље источне Европе, којима би се показало да је западни систем бољи ( већи стандард и сл. ). Уследила је огромна помоћ западних земаља у новцу, прехрамбеним произвосима, војној опреми. Такође је убрзана индустијска сарадња. У Југославији своје погоне отварају ФИАТ, АЕГ ( Обод Цетиње ), Филипс ( ЕИ Ниш ) и тд.
Комунистички пропагандисти су, међутим, наметнули мишљење да је до модернизације земље и преокрета у животу људу дошло захваљујући другу Тити и ЦК, и притом су правили поређења са стањем у Југославији пре рата, са периодом од пре 30 или 40 година. Упоређивали смо се сами са собом, као да је огроман светски технолошки и технички напредак рођен у Југославији. На пример – пре другог светског рата ретко ко је имао аутомобил а сада ( седамдесетих и осамдесетих ) многи га људи имају. Или, пре другог светског рата није било довољно хлеба, а сада га има колико хоћеш. Као да су комунистички руководиоци измислили хибридну пшеници, вештачка ђубрива и друге агротехничке мера. Али зачудо, многи Срби васпитавани у социјалиизму су убеђени да за друштвени напредак, и преокрет који се је десио у животу многих људи има да захвалимо комунистичком систему. Иако је потпуно јасно да је прогрес и напредак земље има искључиво везе са општим прогресом и напретком који је захватио Европу и Америку, и да Централни комитет КПЈ и друг Тито немају никакве везе са тим.
Невоља са привредом Југославије, била је, међутим што је она била постављена на таквим основама да је њен крах био неминован. Друштвена својина и квазисамоуправљање, чинили су привреду неефикасном и неконкурентном. “Ако погледамо и анализирамо економске показатеље, морамо признати да је идеја о робусности југословенске економије била илузија и да је „благостање“ о којем многи југоносталгичари говоре било позајмљено на рачун будућих генерација“(15). Осамдесетих година прошлог века први пут се дешава да Југославија не може да враћа дугове. Ово из простог разлога што привреда Југославије није производила ништа ( мање – више ) што би могло да се прода тржишту на западу ( сем сировина, руда и сл. ). Због недостатка девиза, а самим тим, и немогућност Југославије да враћа иностране дугове, страни повериоци су претили да ће пленити имовину Југославије у иностранству ( авионе, бродове и сл.). Због немогућности да купује нафту и нафтне деривате у потребним количинама, уведена је рестрикција у вожњи аутомобила ( пар – непар ). Слично је било са кафом, детерџентима и тд. Уведена су разна ограничења у повлачењу девизних средстава из НБЈ и њиховом располагању. Инфлација се је у другој половини осамдесетих захуктавала. Приведа је убрзано тонула према потпуној пропасти. Привреда Југославије је у овакву ситуацију дошла, јер је неколико деценија изградње економије, чија је структура била таква да јој је опстанак зависио од сталног повећања спољнег дуга – економије зависника . “По тренду задуживања, дуг Југославије се је увећавао за око 17,6% сваке године у периоду од 1961 до 1980 год. Да се тај темпо раста задуживања наставио и после 1980. год. укупан дуг, свих република које су чиниле Југославију, данас би износио око 6 хиљада милијарди долара. (…). Ово нам јасно говори да је раст дуга који се бележио између 1961. и 1980. био неодржив” ( др. Предраг Рајшић, сајт Каталаксија).

Невоље привреде Југославије почеле су, заправо, много раније, већ шездесетих година. Накарадно самуправљање укоренило је нерад и бескрајно расправљање зашто је неко неког месеца добио неки динар више, а неко мање. Нерад је створио читаву филозофију. “Радио не радио, свира ти радио”. “Ала волем овај режим, плата иде а ја лежим” (на делу су била масовна боловања ). Многа трговинска предузећа су била легло крађе и пљачке. Покушај привредне реформе, под притиском нараслих социјалних превирња, брзо пада у воду. Прво суочавање са логиком тржишног привређивања било је шокантно. У Југославији за целе три године , од 1964 до 1967. год. број запослених се смањује(16)
Дефинитивно разарање и упропашћавање привреде Југославије учињено је усвајањем Закона о удруженом раду. Радило се о потпуно антицивилизацијском закону којим је привреда уситњена до бесмисла. Тзв. ООУР су биле јако мале привредне једнице, без могућности да учествују у било каквој конкурентској утакмици. Ретко који ООУР је производио нешто што би се могло продати западном тржишту. Као такви, ситни и слаби морали су имали своје заштитнике, било у виду општине или републике, које су им обезбеђивале тржиште и кредите, одобравале повећање цена и тд. Наравно, ово није био једини антицивилизацијски закон који је у то време донет. Али је свакако један од најбесмисленијих.
Политичко руководство Југославије је одбијало сваку помисао на реформу привредног система и по цену прпасти комлетне привреде. Предузимане су само мере које су одлагале неминован крах привреде. Они су, наравно, одлично знали да реформа привредног система нужно изискује и реформу политичког система, а самим тим и њихов одлазак са власти. Пропаст привреде је значајно утицала на распад Југославије, али комунистичко руководство Југославије се није дало. За њих је најважније било њихов опстанак на власти, па и по цену пропасти и привреде и државе.
Стање у привреди Југославије крајем осамдесетих и почетком деведесетих најбоље је дефинисао Борисав Јовић у својој књизи “Како су Срби изгубили век”. Да није избио рат у Југославији, наводи Б. Јовић, на улицама градова у Југославији би се дешавала невиђена социјална драма.

Потоњи ембарго је привредду Србије потпуно руинирао. Пошто невоља никада не долази сама, почетком деведесетих на далеком истоку су почеле да се уздижу привреде Јужне Кореје, Малезије, Тајвана а нарочито Кине. Појавом кинеске робе, скоро све српске фирме које су производиле текстил, одећу, обућу, апарате за домаћинства и тд.,( које си ионако већ биле пред гашењем ) биле су просто збрисане. Када је дошло време приватизације у многим гранама привреде због свега што је та привреда доживела и није имало шта да се приватизује. Обзиром да је било и доста случајева и „лова у мутном“ многи политичари су приватизацију прогласили пљашкашком. Гледајући, овако са стране, без позданих показатеља, заиста се је стекао утисак да се је, у поступку приватизације, мали број озбиљних фирми ( из иностранства ) јавио као купци капитала наших предузећа и која би донела нове технолигије и нова тржишта. Доста често су се као купци капитала јављала лица без икаквог искуства у тој привредној грани и са сумњивим мотивима. Међутим, овде ( запрво увек ) треба имати у виду речи Кањоша Мацедоновића ( из поеме С.М. Љубише) које је овај изговорио када се је допао венецијанског ропства, а Млечани ( Венецијаци ) се чудили како је мали и неугледан: „Бољи и виши одоше бољима и вишима, а ви какви сте, добро сам Вам се и ја запао, могао је још и неко гори”. Једноставно речено, каква је била привреда такви су били и купци капитала предузећа. Иначе политичке опције које су приватизацију прогласиле пљачкашком, када су у потоњем периоду дошле на власт, нису у Закону о приватизацији промениле ни један једини зарез.

Упоређења са привредама сличних земаља ( по величини, географском положају и сл.) такође говори да у ери социјализма нисмо сјајно прошли, управо због социјалистичког самоуправног система и накарадних антицивилизацијских закона у области економије.
Тако, упоредни преглед развијености Медитеранских (Италија, Шпанија, Југославија, Португал и Грчка ) пре другог светског рата је показивао да је Југославија друга по развијености ( Иза Италије а испред Шпаније, Португала и Грчке ). Међутиим, већ у другој половини осамдесетих, престигле су нас и Шпанија и Португал и Грчка. Тако је друштвени производ по становнику 1990. год у Југославији износио 4.259 УСД, у Грчкој 6.587 УСД, а у Португалу 6.048 УСД(17). Јасно је да је наше заостајање за овим привредама након другог светског рата узроковоно пре свега, тзв. социјалистичком привредом, квази самуправљањем, доношењем бесмислених закона и сличних ствари, а све то заједно водило према дефинитивној пропасти целокупног привредног и финансијског система.
Када је о овоме реч, и данас у разним емисијама, разни аналитичари, новинри и сл., запрво људи одани Ј.Б. Титу и комунизму. – да би забашурили чињењицу нашег заостајања за привредама сличних земаља у време социјализма – протурају овакву тезу: Србија је и у XИX веку била последња по развијености ( или међу последњим ) па према томе – то што смо и данас међу последњима је сасвим природно. То су, морамо рећи обичне бесмислице, које протурају потпуно аморални људи ( највероватније за паре ).
Прво, у деветнаестом и почетком двадесетог века било је само неколико држава попут Србије ( Белгија, Холандија, Португал, Грчка, касније и Бугарска ). Остале, данас “мале земље” биле су у саставу или Аустроугарске (скоро све земље средње Европе ) или Немачке ( Пољска ) или Русије ( Финска ). При том, Србија је увек била развијенија од Португала и Грчке а иза Холандије и Белгије. Била је и иза Италије, Француске, Немачке и тд., али то, ваљда, није за упоређење.
Даље, у Грчкој је за време другог светског рата, у зму 1942/43 од глади умрло између 350.000 и 400.000 људи. И у Србији је био рат, али нико није умро од глади. Умирање од глади, био је, дакле, ниво привредне развијености и полазна тачка од које је стартовала Грчка (1943. год. ). Где је данас Грчка, а где Србија не треба говорити. Разни економски аналитичари и слични, апологети комунизма, у својим тзв. анализама и лупетењима које протурају на разним телевизијама, то, наравно, никада неће рећи.
Поготову вам неће рећи следеће: Крајем деветнаестог века и пре другог светског рата било је великог исељавања из Босне, Херцеговине, Далмације и Лике, и то, када су ови крајеви били у саставу Аустроугарске, а касније и Југославије. Такође је било великог исељавања из Македоније, из јужне Италије, Грчке, и тд. Из Србије није било исељавања. Једноставно зато, што је Србија била добро место за живот (мерено по ондашњим мерилима ). После другог светског рата (након устоличења комунистичког система ), па све до данас, из Србије траје исељавање таквих размера, да је попримило апокалиптичне размере. Најпре се је после другог светског рата бежало због терора, средином шездесетих због масовне незапослености , деведесетих због ратова, па опет због економске пропасти и тд. У сваком случају успостављање комунистичког режима је довело је до тога је након другог светско рата најмање 25% људи из Србије напусти своју земљу. Апологети комунизма ће усвојом анализама и лупетањима рећи да су ту криве историјске околности, да су криви марсовци и тд. ( као у филму “Свемирци су криви за све“ )
Апологети социјализма и социјалистичке привреде вам неће рећи ни то – да је Србије 1903. год. одобрила Норвешкој кредит од 3 милиона долара, ( у данашњем новцу око 300 милиона УСД) који су Норвежани уредно отплаћивали све до 2003. год ( рок отпате је био 100 год. ). Где је данас Србија а где Норвешка не треба ни спомињати.
Наравно да Србија није била Америка, али њен развој ( као и развој осталих делова Југославије ) није се одвијао таквим темпом као у земљама са којима се је Југославија мерила пре другог светског рата ( Медитеранске земље ). Привредни раст и модернизација која се је неминовно десила ( јер се је десила у целој Европи ), комунистички пропагандисти су приписали Комунистичкој партији Југославије, а генерације Срба, васпитаваних у социјализму су то без остатка прихватили ( као Јеванђеље ).
Драгољуб Ђорђевић

Затворено за коментаре.