Сребреница 2019: где су нестала тела?

LogoNew (2)

LogoNew (2)

Овогодишње обележавање годишњице Сребренице одвија се у знаку несвакидашњих претњи и уцена. Док члан председништва Босне и Херцеговине Жељко Комшић сикће да „власт у Србији слави ‘геноцид’ у Сребреници“ и „прижељкује његово понављање“ – типична хипербола балканских политичара васпитаних у „култури лупетања“ – дотле инфамозни провокатор Ненад Чанак захтева да Србија званично усвоји 11. јули као дан сећања на оно што Чанак зове „геноцид у Сребреници.“ Истовремено, високи званичник ЕУ за проширење, Јоханес Хан, припретио је Србији да за њу неће бити места у ЕУ уколико не призна „сребренички геноцид“.

Док се етар пуни претњама и уценама, у Меморијалном центру у Поточарима ове године захрањено je цигло 33 жртве „геноцида,“ далеко испод просечних цифара у протеклим годинама, које су понекад достизале и до неколико стотина.

Разлог за квантитативно све скромнија обележавања није тешко докучити, и он је искључиво политичке природе, са једном израженом математичком компонентом. Званична цифра жртава геноцида је 8,000, на подручју где се у јулу 1995. налазило највише око 40,000 потенцијалних жртава. Мада је на Зиду сећања у Поточарима уклесан број „8,372,“ чему знаковито следе три тачке и изричита опомена гледаоцима да број жртава „није коначан,“ математика као егзактна наука ипак поставља границе докле би се у развлачењу цифара могло ићи, а да се не стигне до очигледног апсурда.

Политички императив је да се спектакл у Поточарима одржава сваке године, и да то траје што дуже. Међутим, цифра од око 6,500 до сада укопаних опасно се приближава освештаном броју од око 8,000 жртава, без обзира на три тачке на Зиду сећања које сугеришу да би се количина жртава теоретски могла увећавати у недоглед.

Зато је прихваћено соломонско решење, да се од сада годишњи биланс укопаваних жртава сведе на минимум како би се годишње церемоније са политичким ефектима који се из тога црпу, могле одвијати, макар и у скромнијем количинском обиму, што дуже.

Проучавајући и документујући Сребреницу, што у првом  реду сасвим природно подразумева догађаје који су се одиграли у јулу 1995,  идентификовали смо два статистички значајна узрока људских губитака на бошњачкој страни. Први је масовно погубљење ратних заробљеника; други је масовна погибија, као последица легитимних борбених дејстава, у колони која је вршила оружани пробој из енклаве Сребреница ка Тузли.

При том смо истакли и у бројним књигама и текстовима документовали да је по форензичким подацима доказиво стрељано око 1,000 (што не искључује могућност да је било и незнатно више), а да је у борбама које је водила колона погинуло неколико хиљада, приближно најмање око 3,000 до 4,000.

Међутим, постоји још једна важна категорија губитака у енклави, а то је од 1992. до 1995. међу избеглим становништвом и у редовима јединица АБиХ које су се тамо налазиле. Ова категорија је по свој прилици такође статистички значајна, али не припада ни једној од две напред поменуте. То се односи на особе у енклави које су на разне начине, током три године пре јула 1995, умрле или изгубиле живот. У  популацији која се у појединим деловима тог периода пењала и до 60,000 (пролеће 1993. када је на хиљаде избеглица под окриљем УН напустило енклаву, док Алија Изетбеговић није наредио да се процес исељавања обустави да би се Сребреница могла и даље политички користити као кризно жариште), услед неповољних услова живота и честих борбених дејстава, природно је претпоставити да је знатан број и пре јула 1995. морао страдати од разних природних или насилних узрока. Постављају се логична питања: имамо ли начина да проценимо опсег смртности у сребреничкој енклави у периоду пре јула 1995? Затим, колико год да су износили, где се налазе посмртни остаци тих особа и да ли се у форензичке сврхе воде одвојено од страдалих у јулу 1995?

Пошто званичних статистика за период од маја 1992. када су бошњачке снаге заузеле Сребреницу до јула 1995. када су је српске снаге освојиле – нема, а места где су те особе могле бити укопане нису позната нити као таква обележена, најрелевантнији извори података којима располажемо налазе се у двема књигама које је објавила бошњачка страна. Прва је објављена под именом Насера Орића, „Сребреница свједочи и оптужује“ (1994.) а аутор друге, „Насер, од Газиместана до Хага и назад“ (2013), је Авдо Хусеиновић. Подаци из ових књига о смртности, које ћемо укратко приказати, са правног  становишта крајње су релевантни и могу имати снагу доказа зато што представљају сведочење против интереса. Насер Орић, или аутор који се иза његовог имена крије, 1994. није био обавештен о томе шта је било испланирано за следећу годину и да ће сви дотадашњи људски посмртни остаци бити мобилисани у прилог наративу о геноциду. Пропагандни наратив до тада односио се на мучеништво сребреничке енклаве, чије су становнике Срби убијали где год су стигли. Пошто се до јула 1995. енклава није налазила под српском контролом, превремено наглашавање геноцида у том периоду деловало би нереално.

На странама 211 – 244 Орићеве књиге налази се списак „погинулих грађана у току рата према евиденцији комисије за праћење ратних страдања.“ За питање које ми постављамо битна је чињеница да се на списку налазе имена и презимена 1,333 лица, углавном мушкараца али и жена, са датумом и местом рођења и датумом и местом погибије. С обзиром на то да су се на подручју Сребренице непрекидно одвијала ратна дејства, наведена цифра погинулих је реална. Небитно је што се погинули приказују као „грађани“ а не, као што је вероватније, припадници војне формације у енклави. Језгро истине у књизи Насера Орича је то да је број, који он наводи, позамашан а то сугерише да би се негде на територији тадашње сребреничке енклаве морала налазити и њихова гробна места. Где су та места? Шта је било са њиховим посмртним остацима? Да ли су екхумирани и покопани у Меморијалном центру као жртве „геноцида“ у јулу 1995? Ово је легитимно питање на које српска страна и међународна јавност имају пуно право да захтевају задовољавајући одговор.

Други извор података је Хусеиновићева књига, објављена 2013. Не морамо се упуштати претерано у мотив који књигу инспирише, а то је  на првом месту изградња Орићевог култа. Довољно је да у свом настојању да Орића прикаже као легендарну личност аутор (или приређивач, пошто се у тексту екстенсивно наводе Орићеве белешке) очигледно није водио рачуна о импликацијама података које износи по ширу слику о сребреничким догађајима, нити о могућности да би се тиме могла отворити и нека незгодна питања.

Да видимо шта Хусеиновић износи о људским губицима у енклави отприлике између маја 1992. и јула 1995, дакле пре званично проглашеног „геноцида.“

Страна 59: 17. април до 8. маја 1992, 30 убијених муслимана

Страна 59: у селу Хранча, 17  убијених муслимана

Страна 61: 9. мај 1992, 68  убијених муслимана

Страна 63: 10. мај 1992, 350 убијених муслимана

Страна 64: 10 мај 1992, Суха, 38 убијених муслимана

Страна 65: од маја до јула 1992, побијено 60 цивила муслимана

Страна 66: 20 маја 1992, 32  убијена муслимана

Страна 66: 20 мај 1992, 8  убијених муслимана

Страна 68: удружење „Породице жртава Власенице 1992 – 1995“ тврди да је у логору Сушица убијено 1,600 муслимана

Страна 75: 1993 српски авиони убили 18 цивила

Страна 77: почетак 1993, „цивили масовно гинули“

Страна 104: 16. јануара 1993, Муслимани војници и цивили приликом заузимања Језера претрпели „страшне“ губитке

Страна 104: 9. децембра 1992 страдало 66 муслиманских војника

Стране 108-109: 17. фебруара 1995, Подрињски муслимански одред претрпео „велике губитке“

Страна 116: велики губици међу цивилима због болести и глади

Страна 120: 13.марта 1993. у Церској убијено 849 муслимана

Страна 122: умирање од глади у потрази за храном

Страна 125: 12. априла 1993. на игралишту у Сребреници убијено око 80 цивила

Страна 133: између 1992. и 1993. „погинуло је више од 2,000 људи, највећим дијелом војника“

И овај кратак извод из књиге довољан је за закључак да се без поузданог механизма за  разликовање између смртних исхода који су настали пре и после 11. јула 1995. године, стичу сви услови за лажно приказивање особа које су раније погинуле у ратним дејствима или преминуле на неки други начин, а које се сада званично воде као заробљеници погубљени после заузимања Сребренице, па према томе као „жртве геноцида.“

Међутим, такав механизам уопште не постоји.

Ипак, утврдили смо, користећи податке стране којој не одговара да их износи и признаје, да је пре јула 1995. на територији енклаве Сребреница морало бити на хиљаде мртвих који се не могу сврстати међу жртве наводног „геноцида,“ после заузимања енклаве од стране српских снага.

Да ли њихови посмртни остаци представљају језгро такозваних „секундарних гробница“ у које су јесени 1995. српске снаге наводно изместиле лешеве стрељаних заробљеника да би, како се у званичној верзији тврди, „прикрили трагове злочина“? Како можемо бити сигурни да остаци тих раније погинулих особа (као ни погинулих из колоне у пробоју) нису завршили у Меморијалном центру у Поточарима и да тамо нису укопани са лажним предзанком жртава геноцидног стрељања?

Значајно је да од када је крајем 1995. била лансирана друга, геноцидна сребреничка прича, овој првој, која се односи смртност пре јула 1995, губи се сваки траг. Нико је више (осим фрагментарно и без фокусиране анализе) и не помиње, нити се ико бави постављањем очигледних и логичних питања која из ње проистичу. Али проблем јесте баш у томе што евидентне импликације прве приче, барем све док не будемо добили задовољавајуће одговоре, најозбиљније доводе у питање кредибилитет оне друге.

Postbus 90471, 

2509LL 

Den Haag, The Netherlands 

+381 64 403 3612  (Serbia) 

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com 

Web site:  http://srebrenica-project.org

Затворено за коментаре.