“Српске новине“ о ТВ серији “Сенке над Балканом“ (2)

glava novine2 NET

glava novine2 NET

Крађа и кривотворење српске историје у домаћој историографији није ништа ново. Већина Срба сведочи, из генерације у генерацију, да је тешко сачекати домаћи филм или тв серију која ће о српској историји говорити истину
ПИШЕ: Ана ФИЛИПОВИЋ, историчар

Атрофију читаве структуре друштва у Краљевини СХС, ДБ доказује још једним од народних елемената који је водио ка пропадању  тог система. То су насилници који самопозвани бране државу од јеретика, на исти начин на који је ови нападају. А коме доделити улогу насилника, него дежурним кривцима, а то су, наравно, четници. Они су се удружили у једини прави криминални ганг, који држи под контолом комплетни криминал ниског интезитета и, у ствари, служе за легализацију свих туђих криминала.

Четници су, уопштено гледано, како то види ДБ, центар криминала. Њима је то дозвољено, јер на тај начин наплаћују своје услуге режиму, који нема, нити жели да изгради државне установе, које би требало да саме себе бране, а поготову да то ураде и за народ којим управљају. Народ је, дакако, највећа жртва, јер их ганг бивших четника држи у беди, ултимативном сиромаштву и залеђеном стању пропадања. Дакле, закључак је да тај лед може да отопи само жар светске револуције, који ће омогућити да се народ ослободи и крене у бољу будућност.

ДБ одлази чак и корак даље, од званичне титоистичке историографије; он успева да војводу Воју Танкосића представи као неког Станета Доланца, а четника под надимком Кројач као оличење Аркана и само смо још чекали када ће се у кафани „Код Нишлију“ појавити „српска мајка“ и запевати ‘’Кукавицу’’. Поврх свега Кројач је по својој природи ледени зликовац, јер је и надимак добио по свом умећу „да одере живог човека, а да кожа остане цела – да се од ње одело може начинити“.

Нешто овако монструозно за четнике нисмо до сада чули ни у комунистичкој историографији. Кројач се, да слика о њему буде потпуна, док напада сироте јеретичке „Македонце“, ни једног тренутка не либи да предложи паљење православног манастира. Ова реченица је један од низа омажа комунистичким редитељима, који су имали обичај да четнике из Другог светског рата стављају у контекст антиправославне конотације. Сетимо се само како, у Ужичкој републици, пуковник Михаиловић пали цигарету на црквеном кандилу.

Уистину било је овако: остаци остатака четника који су преживели предбалканске сукобе, Балканске ратове и Први светски рат, у међуратној држави, били су запослени у војсци, ако су били официри, а чешће полицијски писари, неки баш оно што се данас назива инспектори, затим, трговци, мајстори у привреди, универзитетски и гимназијски наставници, школски настојници, а најчешће обични сељаци и добри домаћини.

Главни проблем за титоистичку историографију, а везано за међуратну активност четника, је што ни тада нису дозвољавали да се уруше резултати њиховог рада и да се баци љага на небројене четничке јунаке који су несебично дали живот у борби за ослобођење и уједињење српског народа. У том њиховом науму и делу, посебан је нагласак био на Старој Србији, где нису дозвољавали да Бугари обнове своју акцију у Вардарској бановини, где је најмање две трећине становника себе сматрало Србима. То се не уклапа у структуре комунистичке приче, јер су они главни архитекти фатаморгане по питању Македоније.

Доста времена су потрошили на то, а ни данас не губе интезитет свог погубног рада по том питању. Колико су у томе успели, показује и следећи пример: историчари и истраживачи разних профила годинама покушавају да попишу и реконструишу списак српских жртава из Другог светског рата у Краљевини Југославији. Никако им не улази у видно поље где фали пола милиона Срба из предратне државе. Нико од њих не гледа према Вардарској бановини. Над тим народом извршен је класичан етноцид и ти људи су преко ноћи проглашени припадницима нове нације – Македонцима. Пристанак на ту врсту злочина, показује ниво на ком се налази српска култура. По ДБ, чак ни то није довољно, па по наруџбини из Скопља, сматра да је и 35 хиљада Срба у данашњој БЈРМ превелик број. Зато су предратни четници приказани као насилици унапред пропале државе.

 Праву меру неискрених вредности једног друштва дају урођени лажљивци. Највећи лажљивци су они који су симбол те државе, а то је династија. То нам ДБ показује кроз тужну судбину принца Ђорђа Карађорђевића. У лику који је он створио, ДБ први пут у овој серији, бар наизглед, успева да повеже радњу, време и историјске факте и да их усклади. Принца Ђорђа видимо у једној вили у оквиру психијатријске болнице Топоница, осим у две сцене. Те две сцене су: када се бори у Првом светском рату и када га, после рата, из Белог двора одводе на психијатријско лечење. Управо на том лечењу, у тој „уклетој“ вили, доктор Авакумовић који је задужен за његово лечење, користи принца Ђорђа као медијум своје сатанистичке организације Тула и тако настаје слика Црно Сунце, из које ће настати Свастика, која је била симбол национал-социјализма. Када се отресао тог дрогирања, принц Ђорђе је показан као човек који све разуме и који говори како у Београду седе „сви ти немачки фашисти“. Док се све то одвија, на зиду изнад његових леђа, налази се слика коџе Милоша. У стварности краљевић Ђорђе је био престолонаследник трона по праву примогенитуре у периоду између 1904-1909. године. То је била и лична жеља краља Петра Првог, који је имао обичај да каже да Ђорђе личи на њега и Карађорђевиће, а да други, млађи син Александар личи на мајчину породицу, династију Петровић. Међутим, у низу инцидената које је учинио принц Ђорђе тих година, а који су кулминирали убиством његовог ордонанса Колаковића, краљ Петар мења своју одлуку и у породичном-династичком правилнику поставља Александра као наследника. Још је важније рећи да је принц Ђорђе, пред више сведока из Крунског савета, а који су чинили и председник владе и председник скупштине, својом руком написао и потписао одлуку да се одриче права престола. Његова улога у Првом светском рату је мала, иако је његова лична храброст неупитна. Он јесте учествовао у бици на Мачковом камену, као командант батаљона у Петом прекобројном пуку, а не како је приказан у серији у Трећем батаљону Првог пука. Због великог изгибенија војника из његовог батаљона, виша команда га је тада сменила. Касније, био је рањен и на Кајмакчалану. После рата, принц Ђорђе је наставио са низом инцидената, који су били у складу са његовом личношћу и незадовољством што му у протеклим ослободилачким ратовима није припала улога коју је он сматрао да је требао да има. Највећи кривац по њему, био је његов рођени брат, али и генерал Петар Живковић, и сва та „дворска уолумента и издајници“. Тако је он, неправедно по ДБ, допао луднице, која је, у суштини, био кућни затвор. Колико ДБ познаје историју наше монархије, показује и тиме што краљевића Ђорђе сво време ословљава са Ваше Височанство. Како онда може да разуме да вера у краља Александра код Срба ниједног тренутка није била подједнака-ни за време рата, ни приликом преласка Албаније, а поготову није после рата, када се остварила вишевековна српска жеља за уједињењем. Александар је више пута ћутке истрпео хирове свога брата, али када је пресекао шта треба урадити, више се није враћао на то питање. Једном речју, никакав лажљивац није седео на престолу Краљевине СХС и Југославије. Парабола коју је употребио још Александар Дима Отац у роману Човек са  гвозденом маском, није успела у ДБ конструкцији. Иначе, још су комуноисторичари одустали од ове инсконструисане приче о крађи краљевског идентитета, али ево, неотитоисти су покушали да је врате у ток српске „интелектуалне“ мисли.

       Асоцијација свих ових групација које су уништили међуратну државу, завршавају се са главним кривцима, а то су издајници. По ДБ, ова ставка је кључ који отвара браву истине. Главни издајници су војска и политичари, носиоци традиције ратова 1912-1920. ДБ читаву ту издајничку дружину представља кроз лик једне историјске личности, генерала Петра Живковића.  Живковић је за ДБ неупитни хомосексуалац, развратник, шеф обавештајне службе и власник свих тајни те државе, од Двора до трговине опијумом. Он сво време сплеткари од Козака до четника, од жандарма до елите, све зна и све контролише. За њега је зато и везана главна сцена у серији, а то је разговор који води са тајкуном Мирићем, припадником издајничке клике, када Живковић одлучује да промени правац политике државе, и елиминише Беле Русе, а направи пакт са самим ђаволом, а то је Тула. Дакле, овом сценом ДБ нас упозорава да су издајници тековина ратова 1912-1920. довели до окупације 1941-1945. На унутрашње политичком плану, он одлучује да се елимише Радић и ХСС и да Хрвате представља Анте Павелић. Тако се проширује иста реминисценција и на питање Јасеновца. У завршним сценама, када Тане хапси Мирића, „дуга рука“ генерала Живковића га вади из затвора и шаље у врх српске политике. Све је ово, свакако, ДБ фантазмагорија. Ђенерал Петар Живковић је 1928. године био командант Краљеве Гарде, а по војној номенклатури су изнад њега били: министар војни ђенерал Стеван Хаџић, начелник Ђенералштаба ђенерал Петар Пешић, шеф војне обавештајне службе ђенерал Живан Станисављевић, затим ђенерал Тодор Милићевић, који је дуже време руководио обавештајним радом у војсци, сви команданти армијских области итд. Фасцинација биографијом генерала Петра Живковића, сеже још у време када су се Јосиф Костић, Милан Дуњић, Петар Живковић и још неки завереници одвојили од својих другова из Црне руке, удружили са неким другим вишим официрима попут Павла Јуришића Штурма, и основали супарничку организацију Бела рука. Тада је још војно обавештајна служба, која је била под контролом њеног команданта и вође Црне руке пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, у јавност пустила трач о педерастији Петра Живковића. Ту причу су, после Другог светског рата, титоистички историчари, без икаквог критичког апарата, користили да би описали режим међуратне државе. Живковић је, у ствари, био један војни каријериста, који је потекао из релативно сиромашне породице и који је кроз војну каријеру видео шансу за своју животну афирмацију. Није се прославио великим војним знањем, али то се може рећи само ако се пореди са сопственом генерацијом која је изнедрила низ великих јунака. Треба рећи да је Живковић имао таленат за политичке игре и умео да се снађе, а нарочито у каснијем периоду, када се успешно позиционирао у међустраначком трвењу. Далеко је то од тога да је он одлучивао о стварима које су крунски одликовале спољну и унутрашњу политику Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Оно што је Петра Живковића, пре свега, карактерисало је његова оданост Круни, а њу је оличавао човек који је из низа сукоба ратних, обавештајних и политичких, заредом успевао да изађе као победник. Верност успешном владару била је главна одлика историјске личности генерала Петра Живковића. Наравно, не постоји никакав његов утицај у убиству Павла Радића и осталих ХСС-оваца у скупштини, исто као што нема никакве његове улоге у уметању некаквих тајкуна у вечито динамичне политичке игре између радикала, демократа и земљорадника. Иначе, то је било немирно међустраначко време, још пре убиства у скупштини, јер се међу радикалима водио рат за политичко и парламетарно наслеђе полувековне каријере Николе Пашића, а сви други су ту ситуацију користили за себе. На жалост по ДБ, ни Живковић, ни војска, ни измишљени тајкун, ни српски политичари нису били издајници своје земље.

 Резиме

Крађа и кривотворење српске историје у домаћој историографији није ништа ново. Већина Срба сведочи, из генерације у генерацију, да је тешко сачекати домаћи филм или тв серију која ће о српској историји говорити истину. Најчешће је то праћено савременим уметничким речником, који покушава да буде у складу са кретањима у светском филму, али и амбицију да уметнички израз подржи и изнесе ову идеолошку ноту, рашири је и популаризује међу новим и младим генерацијама.

У уметничком смислу, ДБ је у серији Сенке над Балканом, показао значајно већу амбицију, него у свом првенцу, филму и серији Монтевидео – Бог те видео. Тада је ДБ имао жељу да реафирмише једну заборављену тему у српској културној јавности. И ту је показао склоност ка уклапању историје у идеолошке стеге. Циљ је био унутаркултурни дијалог са садашњим временом и националним простором. Зато су и уметнички узори и пажња на разне филмске изразе сведени на минимум.

У Сенкама над Балканом, пак, ДБ шаље причу у свет онако како он мисли да би свет желео да је види. Зато је било потребно да значајније обрати пажњу на филмски израз. Желећи да изгради сопствени стил ДБ је пратио шта ради и конкуренција и покушао да јој парира. Конкуренција су разне тв серије које на кабловским телевизијама трају савремено са Сенкама над Балканом. Због тога имамо утисак да гледамо Бакингемску клику и сличне серије. Са друге стране, он у филмски израз убацује све чиме је био фасциниран у свету кинематографије. У његовом стилу видимо и Кјубрика и његов филм Широм затворених очију, па Серђеа Леонеа (који је, изгледа, вечита инспирација српским филмским редитељима), као и Сема Пекинпоа, чије сцене готово дословно плагира.

Највише, ипак, има омажа Клинту Иствуду, што кроз паралелу Прљави Хари – инспектор Танасијевић, а што кроз опонашање редитељских израза овог изузетног филског ствараоца.

На крају, главни узор остаје Хајрудин Крвавац и његов начин реафирмације партизанштине у филмографији кроз модерни филмски израз.

ДБ има жељу да реинтерпретира титоистичку мантру о историји Краљевине СХС. Зато је било потребно да се уз лик наратора и главног јунака серијала, инспектора Танасијевића, антијунака иствудовог типа, постави концепт на основи главног позитивца и главног негативца. У тој тачки је и почео овај фалсификат, јер ДБ измишља два лика и умеће их у историјске личности принца Ђорђа и генерала Петра Живковића. Зато те две улоге и даје двојици најбољих глумаца Жарку Лаушевићу и Небојши Дугалићу. Ова двојица искусних  глумаца, препознају шансу и праве две изузетне роле, две најбоље улоге у серији. На жалост, они не играју историјске личности него, измишљене ликове које ДБ конструише по раније задатој мантри.

Поред њих, треба похвалити одличног Ненада Јездића у улози Кројача, као и неколико епизода: Милицу Гојковић у улози проститутке, покојног Тому Курузовића као сељака, Тонија Михајловског као Дамјана Хаџи Арсова и Петра Арсовског као газда Кира, трговца опијумом. И то би на жалост, било све од квалитетне глуме у овом серијалу који је био препун ликова и улога. Једном речју, у филмском изразу, ДБ није отишао даље од балканске папазјаније, која се послужује трећег дана Ивкове славе. То показује провинцијализам, који је карактеристичан за културе оних друштава која не познају значај сопствених вредности, а ни главне карактеристике туђих култура на које тако упорно желе да личе. Али, пре свега, показује унутрашњу окупацију којом је изложена српска култура, а српска кинематографија поготово. Зато је и читава драмска структура овог дела неодољиво подсећа на еп Дантеа Алигерија, Божанствена комедија, који у једном тешком тренутку кризе Запада, налази разне кривце, па проналази и краља Милутина, јер на његову и несрећу наручилаца његовог дела, тада постоји једна хришћанска земља која кује новац у злату и прави златне ореоле на чувеним фрескама у задужбинама Светог краља Милутина. ДБ се као провинцијалац додворава општем мишљењу на атеизираним историјским катедрама о савременом хришћанском краљу, тлачитељу народа и његовим отуђеним сарадницима, који, гле чуда, такође успевају да створе динар са златном подлогом. Цео филмски стил ДБ био је у служби ове драмске структуре.

      Афирмишући такав стил, ДБ је, у оквиру филмског наратива, учинио још неколико неопростивих грешака. Првенствено је обратио пажњу на језик, да би се додворио и подилазио најширој публици и добио што већу популарност овог телевизијског остварења. ДБ је изабрао један српски постмодерни језик данашњице, али не онај који се, још увек понегде, користи и крије у запустелим кабинетима понеког факултета, полумртве САНУ или музејима и архивима, па чак ни онај који се макар некад чује у некој од расправа у Народној скупштини. Он бира жанровски београдски језик, гарниран гомилом псовки, које се бацају немилице, бесмислених и бесловесних досетки, које се ојачавају простаклуком и бестидношћу, а који, такав-какав је у његовој серији, не обитава ни у најгорим ноћним морама последњих убица и монструма у данашњој Србији.

Увођењем оваквог несрећног језика у филмски израз ДБ покушава да код гледалаца изазове осећај да је у Краљевини СХС културни ниво, како у обичном народу, тако и у вишим слојевима друштва, испод мере цивилизованих људи. Не треба наглашавати о каквом се фалсификату ради, јер ДБ брише уобичајене поздраве тога времена, како цивила, тако и државних службеника, који су користили традиционалне српске поздраве: Помоз Бог! Бог ти помого! или Христос је међу нама! Јесте и биће!; већ ставља свој поздрав: Молим – Опалим те голим.

Читавим овим фалсификованим језиком, ствара се општа атмосфера која приказује неминовност пропасти те и такве творевине, што је и основна идеолошка мантра које се ДБ држи као пијан плота.

Али, то није једини гаф у вези језика којима се говори у овој серији. Постоји случај драмског лика Мустафе Голубића, а који се сво време представља Херцеговцем. У овој старој српској покрајини, говори се најчистијим српским језиком, а нарочито је то важило за време у коме се радња серије одвија. Насупрот томе, Голубић као да се малочас одвојио од шибица и куглице негде крај Башчаршије. Требала се створити перцепција да је сваки део данашње Босне и Херцеговине аутентично власништво највећег народа ове нове државе и да је језик којим они данас говоре једини национални језик те земље. При том ни они чак не знају како се тај језик зове. Наравно, не пролази ништа без Хрвата. Фамозни ратни злочинац др Анте Павелић, у време серије посланик у Скупштини Краљевине СХС, приказан је као симпатични адвокат који са обичним српским народом нема никакав проблем, па му чак даје и милостињу, а једини његов сукоб је са државним апаратом, који се, без разлога, острвио на њега. У стварности, Павелић је у Скупштини тражио преводиоца да би на хрватском језику разумео шта причају други посланици. То саветници историчари ДБ наводно не знају, па је Павелићев хрватски свима разумљив, као што и он у серији све разуме.

 Ова играрија са језиком је већини образованих Срба одмах била евидентна. Али, ово није главна неподовштина везана за језике којим се служе јунаци Сенке над Балканом. ДБ нам у овој серији намеће фантазмагорични „македонски језик“ који користе чланови ВМРО. Македонски књижевни језик је најбољи од најсавременијих примера како се вештачки, политичком одлуком, ствара језик једне нације, која је, такође, измишљена. Македонски књижевни језик је настао уредбом владе ФНРЈ крајем 40-тих и почетком 50-тих година 20 века. Они су, да би појачали утисак, за ту потребу ангажовали двојицу совјетских лингвиста. Та два универзитетска професора из Совјетског Савеза дошли су у Југославију и провели неко време у Македонији. Од више врста дијалеката и разних наречја, који су се вековима кристалисали на том терену, совјетски лингвисти су се одлучили за само једно наречје и нормирали и предложили као готов македонски књижевни и национални језик. Негде у исто време 1952. године, догодио се чувени Новосадски договор између хрватских и српских лингвиста. Ради се о једној од највећих  националних издаја у историји српског народа, а коју су починили највећи српски лингвисти, на челу са председником СКА, а касније САНУ, чувеним српским лингвистом проф др Александром Белићем. Поред многих несрећа које су они тад потписали, потпуно је заборављено да је прећутано питање српског језика на територији тадашње СР, а данашње БЈР Македоније. Тако је комплетиран етноцид над српским народом у Јужној Србији, на подручју Вардарске Македоније. Дакле, ДБ је језик који је вештачки настао  и прописан 25 година касније, а који је радикално другачији,  на  силу  угурао у уста својих ликова, који „ослобађају Македонију“. Поред ових фалсификата језика, у серији се говоре још два језика, а то су немачки и руски. Као прави провинцијалац, ДБ није смео ни да дирне у ове светске језике, па су то код њега језици који се у серији говоре како треба.

 Банде трговаца опијумом су мизансцен којим је ДБ добио на криминализацији радње из које је градио и мистификацију драме. За то је искористио два класична историјска фалсификата. Први је сам појам опијума и начин његове дистрибуције. Опијум је, у то време, био легална роба у Краљевини СХС и у већини земаља Европе. Прва држава која је забранила трговину опијума била је САД још 1911. године. Опијум се, тада, а и сада, користио у фармакологији, углавном као састојак у лековима који се користе против болова, а који су се давали пацијентима оболелим од најтежих повреда и болести. Међутим, чим је једно велико тржиште какво је било САД, забранило његову трговину, настала је помама за овом робом. У Краљевини СХС опијум се производио, али се трговало и са оним који није био произведен на њеној територији. Да би се контролисало ово тржиште, држава је монополизовала трговину опијума. То је довело до двоструког добитка; са једне стране, Краљевина СХС је била највећи извозник опијума у Европи и ту је одлично зарађивала, а са друге стране, сузбила је злоупотребу ове робе у целој земљи. Други фалсификат је везан за „ослободилачки“ отргнути ВМРО. Бугарски терористи из Пиринске Македоније у Бугарској, покушавали су да се убаце у трговину опијумом да би на тај начин финансирали своје терористичке акције. У ту сврху примали су помоћ од Совјета, који су им преко Коминтерне, дотурали опијум из јужних крајева СССР-а. Козаци у пограничним службама војске СХС и Југославије су им тај опијум одузимали, чим би доспео на територију наше државе. Дакле, „македонски“ опијум је држава користила у оквиру својих фармацеутских и медицинских установа, а вишак је продавала другим земљама. Страни опијум, са подручја СССР-а, користили су терористи ВМРО. У серији Сенке над Балканом све је приказано обрнуто, да би се тиме поткрепио поменути идеолошки образац коме тежи ДБ. Рекосмо већ да симболом „Македонаца“ ДБ покрива више „племена са југа“. Овде је био циљ да се замаскира прича о правој и великој трговини дрогом. Она је почела са тајним војним уговором који је Јосип Броз потписао са Грчком и Турском, почетком 50- их година 20 века. Тада је настала главна база за трговину хероином, а коју је Броз сместио нигде другде него на свету српску Метохију. Наравно, контролу над овом трговином хероином вршила је Удба, а оперативно су за њу били задужени Арнаути. Новац остварен овом трговином се користио за разне потребе Броза и његове тајне службе, а добар проценат је остајао Арнаутима да операционализују отимање Косова и Метохије из састава Србије. То је доба великог успона незваничног комунистичког лидера Арнаута у СФРЈ, Фадиља Хоџе до места потпредседника савезне државе. У исто време, власници неколико бродића на Егејском мору, постају моћни мултимилионери и главни акционари транснационалних бродских компанија. Можда је ДБ о овоме требао нешто да нам каже, јер је ова пошаст однела многе младиће и девојке управо из његове генерације. Или, да буде још храбрији, па нам објасни како је трговина хероином, у савременом добу, прерасла у трансатланску трговину кокаином, која се одвија преко друге државе која сведочи о етноциду над српским народом. Док су били Срби, преко Херцег-Новог су стизале хришћанске светиње и руске избеглице, а данас имају неке друге приоритете.

           Јединство фалсификата читаве драмске структуре се допуњује митом о Лонгиновом копљу, чиме се добија смисао злочиначког подухвата који ће довести до државне пропасти. Лонгиново копље или Копље Судбине је најважнија метафора у читавој ДБ алегорији под именом Сенке над Балканом. Зато се управо овај фалсификат појављује у уводној и завршној сцени серије. У првој сцени, Лонгиново копље, брижљиво чувано у утроби руске избегличке душе, под патосом цркве у Београду, украдено је зарад ђавоље страсти младог Козака према удатој жени. До краја серијала за Лонгиновим копљем трагају сви, а највише генерал Петар Врангел и његови Козаци и мистериозна Тула. Проблем у овој конструкцији је што се Лонгиново копље никад није налазило у Краљевини СХС. Главне три реликвије Романових, инсигније императорске моћи и заштитнице монархије царске Русије и Трећег Рима, главне силе хришћанства, биле су: Богородица Филармона, најстарији портрет мајке Божије који је по предању насликао Свети Лука, затим  Честица Часног Крста на којем је разапет господ Исус Христ и десна рука Светога Јована Крститеља, која је крстила Исуса у реци Јордану. Све ове три светиње, које су се вековима налазиле у поседу династије Романов, после револуције која је довела до хаоса у Русији, Марија Фјодоровна, Царица мајка, послала је Александру Првом Карађорђевићу краљу Краљевине СХС. Те три светиње чуване су у цркви Св. Андреја Првозваног, у оквиру дворског комплекса на Дедињу. Свети Андреј Првозвани је заштитник дома Карађорђевића, а ову славу је преузео краљ Петар Први по узору на свог деду вожда Карађорђа који је тог датума 1806. године ослободио београдску варош од Турака. Исти светац, Свети Андреј Првозвани је заштитник дома и династије Романових. Ако је ДБ желео да се бави хришћанским реликвијама највеће вредности, онда је могао да проба да одговори на питање зашто је Марија Фјодоровна ове највеће хришћанске светиње послала Краљу Александру. Зашто их није однела са собом своме братанцу Кристијану Десетом, краљу Данске, или их није послала суверену Уједињеног Краљевства Џорџу Петом или краљевима Шпаније, Алфонсу 13-ом или Италије, Виктору Емануелу Трећем? Одговор на такво питање руши све флоскуле и фразе титоистичке историографије о владавини краља Александра над Јужним Словенима. Зато је било потребно да се убаци измишљотина звана Лонгиново копље.

       Ексклузивна бајка о Лонгиновом копљу била је нужна да би покрила историјску истину и из још једног разлога. Наиме, у последњој епизоди серије, фамозни инспектор Танасијевић фалсификује Лонгиново копље у три примерка и по једно даје Белим Русима, Тули и Мустафи Голубићу. Када је увидео превару, генерал Врангел је схватио да је судбина монархије у Русији заувек запечаћена и дозволио је да буде убијен. Тула је такође открила превару, али се одлучила да се претвара да је судбина света у њиховим рукама. Исто се догађа и са совјетским комунистима. Дакле, праве судбине нису код њих. Оригинално Лонгиново копље инспектор Танасијевић вади из свог лажног гроба. Тај лажни гроб треба да нам покаже да је све добро, часно и лепо у српском народу сахрањено . Зато на крсту изнад његовог лажног гроба као година смрти стоји број 1918, што је велика грешка, јер се битка на Мачковом камену догодила 1914. године у којој је он наводно погинуо. Овом намерном омашком, ДБ жели да покаже да је највећа грешка српског народа направљена 1918. године када је створена нова држава. Или је, што би било још горе, хтео да каже да је највећи грех што су Срби уопште пробили Солунски фронт и победили у Првом светском рату. Међутим, он у тој сцени скида задња два броја, 1 и 8, јер ће изгледа по ДБ права држава, по Вољи Божијој, настати кад на тим местима буду бројеви 4 и 5. Наиме, оригинално Лонгиново копље Танасијевић дарује просјаку-војнику, инвалиду без руке и ветерану из ратова за ослобођење. Шта је заправо ДБ хтео да нам покаже овом завршном сценом, закључком свог телевизијског остварења? Многим критичарима је, случајно или намерно, промакла ова кључна сцена целог серијала. Читавом драмском конструкцијом, као што смо видели, ДБ покушава да потврди тезу о „фашистичкој творевини“ Краљевини СХС и Југославији, која је пропагирала „великосрпска хегемонистичка буржоазија“ на челу са краљем Александром. Ову главну тезу титоистичке историографије, која је основа за пропаганду комунистичке историографије, у данашње време, у поститоистичком периоду, заступа и брани група интелектуалаца која себе воли да назове неформално „Друга Србија“. Ради се о групи интелектуалаца проистеклих из титоистичке државне и универзитетске номенклатуре,  која и данас и поред минорног броја њених припадника, ведри и облачи српском културом и политиком.

 Легалност тезе се стиче, ипак, кад се добије широка популарност. Да би добио велику народну подршку у овој серији, она није смела постати ексклузивна и елитистичка, него је требало поентирати са сценом која би се свидела већини. А ако је дефиниција о „Другој Србији“ већ прошла и етаблирана, онда мора постојати и њен пандан, а то је „Прва Србија“. Ту групацију представљају људи који  својим политичким и историјским знањем потврђују заправо исте мантре као и њихови „противници“, али имају различите погледе од њих на национално питање, али само у оквиру титоистичког наслеђа. Дакле, „првосрбијанци „ су титоисти као и „другосрбијанци“, али док су једни „просовјетски“, други су „прозападни“. Управо ти „првосрбијанци“, којима се као отац србијанске нације наметнуо Добрица Ћосић, пропагирају задату мантру о победи српске војске у ослободилачким ратовима 1912-1918 и поразу и издаји у миру након рата. „Првосрбијанци“ и „другосрбијанци“ су два лица исте медаље, а то је наказна, покварена и лажна слика српског народа, односно пројекције српског националног идентитета коју у само биће српског народа, а и ван њега, шаљу да би задржали монополистичко место у српској култури. Зато нам се ДБ, овом завршном сценом са Лонгиновим копљем, претставља као наследник Ћосића и додворава  већем делу српског народа који је већ одавно васпитан и образован, боље рећи слуђен, тим лажним темељима српске националне мисли.

           Александар Карађорђевић, краљ Југославије, главна је личност серије Сенке над Балканом, иако се његово име у серији готово и не помиње, а поготову приказује. Сви његови сарадници, све установе државе којом је владао, сви државни приоритети његовог доба, приказани су као криминогени, бестидни, покварени и превазиђени. Сви узуси државе коју је симболизовао краљ Александар су, у овој серији, приказани као узрок свакојаког зла, ратних страхота, пропасти, па чак и геноцида над српским народом у Другом светском рату.

Краљ Александар је, по ДБ, таквим криминалним и непотистичким уређењем међуратне државе, довео до суноврата и пропасти свог појединачног и заједничког националног рада генерације Срба од Карађорђа и пре Карађорђа, до победе у Првом светском рату. Ова широко распрострањена мантра у свести данашњих Срба је пажљиво организована, финансијски поткована и уредно вођена из центара моћи који контролишу силе које управљају овим светом, а чији је Балкан један од најважнијих делова. Као оружје за такав циљ све се мање користи историографија као наука, а све више стара добра титоистичка кинематографија. Више филмских аутора се нуди да помогне у овом антисрпском науму. У овом случају, наметнуо се ДБ који пажљиво гаји слику о себи, као о оном насмејаном дечаку домаћег филма, како је у њега и закорачио пре готово четири деценије у улози Сирогојна. Пратећи овај проверени рецепт, ДБ је себе поставио као постулат, као угаони камен српске националне кинематографије, а преко ње и целе српске културе. То је његов избор, али са тог атеистичког пиједестала нити се види, нити ће икад бити видљива права српска историја која се налази у за њега далеким, неухватљивим и невидљивим хоризонтима на којима столује Светосавље и Косовски завет.

ПАКАО СМО ПРОШЛИ-ЧЕКА НАС ЧИСТИЛИШТЕ.

(“Српске новине“, гласило Организације српских четника “Равна Гора“, Чикаго, фебруар 2018, број 702; У “Српским новинама“ је објављена краћа верзија чланка)

Затворено за коментаре.