Субвенције страним инвеститорима – ко заправо инвестира у Србију? Они у Србију или Србија у њих?

csm_jura-jt_0ea7c19025

csm_jura-jt_0ea7c19025ДАНИЈЕЛА РУЖИЧИЋ

Економска политика која се огледа у давању субвенција страним инвеститорима за нова радна места подразумева да Влада Републике Србије упорно даје новац од својих пореских обвезника у џепове пребогатих страних фирми. Логично питање је, ко заправо инвестира у Србију? Они у Србију или Србија у њих?

Ниједна држава у свету не даје оволике подстицаје када су у питању страни инвеститори. Међутим, истина је заправо да држава на овај начин плаћа цену због јако лошег пословног амбијента, неефикасног правног система, неефикасног јавног сектора. Тај новац треба усмерити у подстицање домаћих инвеститора.

У 2015. години, држава је дала субвенције за 23 компаније у износу од 117,775,636 евра. Велика већина ових компанија није ни почела са радом, а мали део запошљава тек око 200-300 радника.

Subvencije za radna mesta od države 2015. godina (evro)
Trendtex 776,239
Delphi Packard 18,3 miliona
Hutchinson 2,2 miliona
NCR 14 miliona
Falke Serbia 853,497
Yura, Leskovac 951,506
MEI TA Europe 22,7 miliona
Contitech Fluid Serbia 3 miliona
MDG 960,000
Swiss Parier 234,000
Aster Tekstil 1,6 miliona
Leoni WCS 677,216
IGB Automotive Comp 1,4 miliona
Weibo-Grouup 12 miliona
Banja Komerc Bekament 500,000
SR Technics Services 420,000
LEAR Corporation 9,5 miliona
Teklas Automotive 4,7 miliona
Measterplast YU 2 miliona
Streit Nova 4,2 miliona
Johnson electric 19,2 miliona
Real Knitting 750,000
VNB Knitting 303,178
UKUPNO 117,775,636 evra

Ево како то изгледа кад страни инвеститор дође у Србију: страна компанија дође у неки град у Србији и пожали се да нема квалитетан пут, прилаз, да нема канализациону мрежу, да има проблема са напајањем струје и да би требало да се подигну трансформатори, јер машине траже озбиљно снабдевање електричном енергијом. Низ инфраструктурних ставки обично недостаје. Различита министарства и различити министри онда кажу – дођите и инвестирајте, а пошто ћете ви то брже саградити сами, нека вам неко обави те радове, а онда пошаљите рачуне министарству и ми ћемо све да платимо из буџета. Наравно, без тендера. Такав начин давања новца без јавних набавки доводи у питање поштовање закона. Колико је заправо новца дато и где је све отишло, јер све то спада у субвенцију. Новац је дат инвеститору, на овај или на онај начин, а резултата нема.

Чак ни нови Закон о улагањима није решио тај основни проблем, не зна се који су то типови инвеститора и у којим гранама. Тако на пример, у последњих неколико година долазе компаније које су везане за производњу текстила или неке текстилне производе за аутомобилску индустрију. Чак 60 одсто инвестиција биле су такве. Дакле, реч је о нископрофитним инвестицијама, из сектора где не постоје вискотехнолошки производи и где инвеститор долази у неку земљу јер ту има јефтину радну снагу. Код нас у последњих пар година, рецимо, нема немачких улагача већ је највише италијанских фирми које се селе из Румуније или других земаља где је цена рада постала већа.

Проблем је у томе што, када они добију високу субвенцију (и по 20 милиона евра) и запосле одређен број људи, практично у првој години или две – добијају бесплатно радну снагу. У текстилној индустрији радна снага у калкулацији финалног производа чини 65 до 80 одсто велепродајне цене. То значи да, ако не улажете ништа у раднике, у првих годину-две рада можете да спустите цене производа за 20, 40 и 50 одсто и убијете конкуренцију на тржишту. Зато се последњих година у Србији десио масовни дампинг где су, и поред тога што су те компаније примљене овде да би извозиле производе, оне производиле огромну количину робе коју су пласирале на домаће тржиште и убиле су цене других произвођача. Тако смо можда добили 4.000 или 5.000 радних места које су те компаније отвориле, али смо их изгубили 5.000 до 10.000 у нашим предузећима. И за коју годину ће те компаније мало по мало одлазити у неке друге земље, које имају повољније услове, а Србија ће остати са мањком хиљада радних места.

Не треба давати субвенције по основу запошљавања!

Рачуница је проста: субвенција износи 10.000 евра по радном месту, а нето зарада у тим компанијама једва прелази 200 евра месечно. Порези и доприноси износе око 140-150 евра месечно по запосленом те држава приходује од 1.600 до 2.000 евра годишње на основу свих пореза и доприноса на зараде у фабрикама. У најбољем случају, држава преко пореза и доприноса може да покрије улагање тек после пет до шест година.

У суштини, привлачење страних инвеститора у Србији изгледа овако: доведемо га, дамо му земљиште, укинемо таксе (наше фирме плаћају све то), дамо му субвенцију за запошљавање и он добије бесплатну радну снагу у првих пар година. Онда се углавном испостави да нема ниједног домаћег добављача, то јест да готово сву сировину и репроматеријал увози. Једина корист од њега је то што се локалној самоуправи враћа 10 одсто пореза на зараде. Када се израчуна шта смо му дали, колико је та компанија извезла и платила пореза на добит, колико је дала за зараде након пар година када искористи новац за субвенције… у већини случајева држава трошак не може да врати не за пет, већ ни за 20 година, а странци се код нас не задржавају толико.

Неопходно је што пре напустити овакву праксу и средства из буџета улагати у покретање домаће производње.

Данијела

 

Затворено за коментаре.