Титови људи

large

 

 

Некада је све било много боље, сви су имали посао, сви су ишли на море… Зашто и данас велики број грађана понавља ове речи?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Још док је трајао Други светски рат, пролећа 1945, америчка војска је основала комисију за истраживање узрока подршке већине Немаца Хитлеру. Користећи резултате те истраге, као и најновија открића историчара, ТВ канал “Вајасат хистори“ направио је сјајан документарац “Хитлерови људи“, који су недавно имали прилике да виде и гледаоци у Србији.

Овај документарни филм је веома важан за нас, пошто су узроци подршке Хитлеру у Немачкој исти као и узроци подршке Титу у Југославији. Наравно, то је јасно већ из теорије, јер су сви тоталитарни системи у основи исти. Специјално, у овом случају реч је о два истородна – социјалистичка система, тј. о екстремно десном и екстремно левом социјализму. Међутим, истоветност режима види се у пуном светлу тек када се један од њих детаљно анализира, као што је то учињено у поменутом документарцу.

Основ Хитлерове популарности међу Немцима чинио је злочин, односно страх грађана да у сваком тренутку могу бити убијени или мучени ако и помисле да се супротставе фиреру.  Хитлер је одмах по доласку на власт основао низ концентрационих логора, међу којима ће најпознатији остати Дахау. Ти логори су основани за Немце и у њима су најпре били само Немци, њих преко 100.000. Убијено је на стотине Немаца, а сви логораши су тако свирепо мучени да нису смели ни да причају о мукама кроз које су прошли.

И основ Титове популарности у Југославији чинио је злочин. Разлика је у томе што је у првој фази Титов режим убио и мучио много више својих грађана него Хитлеров. До данас је сачињен списак од близу 200.000 жртава комуниста на територији Југославије током и непосредно по окончању Другог светског рата. То није коначна цифра убијених, док је број ухапшених и мучених далеко већи. Све до краја Титове владавине, па и деценију касније, изнад глава грађана висио је мач ужасног терора, који би их погодио у случају ма какве опозиционе делатности.

После масовног убијања и пребијања неистомишљеника, Хитлер је забранио све партије у Немачкој, тако да је власт остала само у рукама његове Националсоцијалистичке радничке партије. Ефекат терора био је такав да нису забележене ни једне демонстрације против укидања вишестраначја.

Исто то десило се и у Југославији.

После прве лекције, уследило је прављење тзв. полицијске државе. “Свуда се много људи одазвало позиву полиције, која је поново показала љубав према народу“, гласи једна реченица из филмског журнала из 1930-тих година. Створена је широка мрежа денунцијаната, због којих су ћутали и многи Немци који се нису слагали са Хитлеровом политиком.

Исти случај био је и у Титовој Југославији.

Уз стварање полицијске, паралелно је текло стварање тзв. партијске државе. Националсоцијалистичка радничка партија је контролисала грађане преко огранака у свим професијама, од удружења возача до удружења адвоката. Удружења која су на тај начин контролисана имала су 69 милиона чланова, што значи да је било обухваћено готово сво становништво Немачке. При томе је коришћен темин “Фолксгенанштаф“ – “Народна заједница“. “Мали људи“ почели су да добијају велику моћ, као надзорници блокова, смена у фабрикама, итд, а у основи као чланови партије. Дошло је до ситуације да један лекар страхује од портира у болници. Преко милион нацистичких функционера надзирало је некога испод и подносило извештаје некима изнад. Занимљиво је, при томе, да је 1932. године у Рајхстагу било 100 посланика Комунистичке партије Немачке. Њихови гласачи су масовно подржали Хитлера због сличног програма, боље рећи демагогије, о борби за радничка права.

И овај процес се одигравао у Југославији. Комунистичка партија је имала огранке у сваком предузећу, уметничком или спортском удружењу, у болницама, наставним установама, итд. Такође су коришћени слични термини, од “Народног фронта“ па до “Савеза радног народа“.

У Хитлеровој Немачкој коришћен је и термин “Раднички фронт“, за неку врсту квази синдикалне организације. Ова организација и државни туристички сервис “Снага кроз радост“, награђивали су лојалност радника и сиромашних грађана, организовањем бесплатног летовање за десет милиона особа годишње. У високом проценту то су била летовања  на мору у пријатељским фашистичким земљама, Шпанији и Италији. Многима су то била прва путовања у животу. За њих су успомене са летовања биле незаборавне и на тај начин су заувек купљени.

И ово је био случај у Титовој Југославији. Чак и данас Титови људи говоре како су “онда сви ишли на море“. Наравно, ни у Немачкој ни у Југославији на море нису ишли сви, а о очајном квалитету тог масовног туризма да се и не говори. Ствар је у томе да су на бесплатно – или јефтино – летовање ишли многи који то нису заслужили, а управо такви се најлакше придобијају на овај начин.

Хитлер је одлазио у фабрике и говорио радницима да је био један од њих, да је радио и гладовао, али да се на крају радом пробио. Тако је говорио и Тито. Међутим, Хитлер је овде направио корак више: измислио је тзв. дан за паприкаш. То је био дан када су и газде и радници јели из истог казана, симболично демонстрирајући равноправност. У Југославији је, за разлику од Немачке, приватна својина била укинута, док је неравноправност комунистичке “нове класе“ са грађанством била толико велика, да се равноправност није ни рекламирала.

Испитаници су пред америчким комисијама говорили како је време у Хитлерово доба брзо ишло. То је рецепт за диктатуру: да се грађанима не остави време за размишљање. Зато су уведени и чести државни празници. Специјално, Хитлер 1933. године проглашава 1. мај за државни празник радничког покрета. Гламурозно славље 1. маја, уз масовне параде, “тако те прочисти“, писао је један сведок. Већ 2. маја 1933. уследила су прва масовна хапшења синдикалиста, што је остало у сенци поменутог “прочишћавања“.

Обиље празника постојало је и у Титовој Југославији, док је један од највећих био управо 1. мај.

У Вајмарској републици било је шест милиона незапослених. “Онда је дошао фирер и обећао бољи живот. Шта мислите, како их је придобијао? Не причом, већ послом и хлебом“, рекла је једна испитаница.  Ипак, придобијао их је баш причом. Јавни радови, попут градње ауто путева, били су преувеличани пропагандом. Никада више од 120.000 Немаца није било запослено преко националног програма запошљавања. Незапосленост је од времена доласка Хитлера на власт почела да опада због престанка економске кризе у целом свету, али и због спровођења, не нацистичких, већ планова из Вајмарске републике.

Оно што је за Хитлерову Немачку био крај светске економске кризе, за Титову Југославију био је крај Другог светског рата. А оно што су у Немачкој били ауто-путеви, то су у Југославији биле новоизграђене железничке пруге. Само, нико није смео да каже да је Краљевина Југославија имала 9.000 километара пруга, а да је Титова Југославија изградила свега 500 километара пруга. У послератним журналима то је изгледало сасвим другачије.

Повећана запосленост у Немачкој имала је своју цену: дуже радно време и ширење утицаја Националсоцијалистичке радничке партије. Чак су и приватне фирме почеле да добијају “мале фирере“. При томе, циљ индустријализације није био просперитет Немачке, већ величање фирера и партије.

Потпуно исти процес одигравао се и у Титовој Југославији. Осмочасовно радно време је драстично повећано, кроз пароле о тзв. ударништву. Малобројни раднички штрајкови угушени су у крви, далеко од очију јавности. Нагла и прекомерна индустријализација у Титовој Југославији имала је и један циљ више: да се уништи село, као чувар традиције (“старог поретка“) и место потенцијалних буна (скоро сви сељаци су наоружани, не зависе од партије по питању исхране и становања, а пошто су расути по пољима тешко их је контролисати и индоктринирати, за разлику од радника, сабијених у фабричке кругове).

Немци су под Хитлером зарађивали мање него пре велике светске економске кризе, која је трајала од 1929. до 1933. године, али због сећања на четири кризне године већина је веровала да живи боље.

Исто тако, у Краљевини Југославији зараде су биле веће него у Титовој Југославији, али због сећања на тешке ратне године већина је поверовала да се живи боље.

У Трећем рајху симболика је имала велику улогу, важнију од онога што се реално дешавало. Рекламирани су Хитлер и партија, али и потрошачко друштво, изобиље за све и свакога, од кока-коле и пуних излога продавница, до аута за све – “народног аута“, тј. “фолксвагена“. Уведена је и парола “народни радио“, кроз акцију “у сваком дому радио“, а опет, циљ није био стандард, већ огроман пропагандни утицај. Наравно, експанзија робе широке потрошње, по проласку кризе, дошла је због напретка технике, док су нацисти тврдили да је реч о ефикасности режима.

Пошто интернационални социјализам – комунизам, укида приватну својину, и тиме уназађује привреду, Титов режим првих деценија свог постојања није могао ни да помишља о кампањама типа “изобиље за све“. Светски напредак технике, који је тај режим споро и недовољно апсорбовао, у Југославији се најзад осетио 1970-тих година. Пре тога, постојала је само бледа кампања о “народном ауту“ – “фићи“. Од тада, а нарочито од 1974, као године огромног задуживања у иностранству, које је довело до краткотрајног побољшања стандарда, пропаганда о социјализму као друштву изобиља постаје ефикаснија. Оно што је у Хитлеровој Немачкој био радио, у Титовој Југославији постаје телевизија. А све што се могло видети на телевизији, било је супротно од оног што се у стварности дешавало.

У Хитлеровој Немачкој цркве су се измириле са режимом, у страху за опстанак. Онда су црквени обреди замењени квазирелигијским обредима и уведена је заклетва фиреру уместо заклетве Богу.

Исти процес одигравао се и у Југославији: измирење цркава са режимом, увођење квазирелигијских обреда, заклетва Титу уместо Богу, и сл.

Хитлелров режим је стално говорио о спољним непријатељима, тврдећи да он брани Немачку од њих.

И Титов режим је непрекидно ширио страх од спољних непријатеља. Специјално, у овом случају ширен је и страх од “непријатељске емиграције“, а њени истакнути представници су убијани.

Хитлерова партија стално је подсећала на стид од пораза 1918. године, тврдећи да је она победоносна.

Титова пропаганда истицала је пораз и капитулацију 1941, уз своју пресудну улогу у победи 1945. године. У ствари, 1941. није било капитулације, а 1945. није било улоге Титових партизана у победи над Силама осовине. Немци су се повлачили из Југославије према свом плану, а управо су у Југославији њихове трупе биле најдаље од граница Рајха. Са тзв. Сремског фронта Немци су се повукли зато што је тога дана Црвена армија ушла у Беч, а чак и данас у Србији се слави непостојећи пробој “Сремског фронта“.

Хитлерови људи тврдили су да су они виша раса и ширили су мржњу према другим расама.

Титови људи тврдили су да су они виша класа и ширили су мржњу према другим класама.

Хитлерови људи су бојкотовали Јевреје (пре Холокауста), а Титови “народне непријатеље“.

Један психолог у филму говорио је о тзв. теорији клизаве падине. У прво време, док су Јевреји “само“ протеривани, многи Немци су говорили или размишљали у смислу: Јеврејин је отпуштен неправедно, али ја ћу добити његов посао; нисам га ја отпустио, већ неко други; ако ја не узмем тај посао, узеће га неко други…

У релативним, а вероватно и у апсолутним бројкама, овај феномен је био израженији у Титовој Југославији, јер су комунисти отели, и према томе некоме доделили, око милион објеката.

Хитлерова Немачка извршила је геноцид над Јеврејима, а Титова Југославија над Немцима и Италијанима. Мада су Италијани, а нарочито Немци фолксдојчери, свирепо мучени у логорима и лагано убијани, Хитлерова Немачка у овом поређењу пролази много горе, због Холокауста. Она пролази горе и због агресивности према другим државама и ширења холокауста и на окупиране територије. Мада су нацисти говорили о “Новом светском поретку“, а комунисти о “светској револуцији“, ипак су се потоњи ретко одлучивали на агресије. Терор у свакој комунистичкој држави по правилу је усмерен на њене грађане. У релативним бројкама, већи злочинци су нацисти. У апсолутним – комунисти, јер су држали много више територија, у много дужем временском периоду.

Праву популарност Хитлер је стекао тек код нових генерација Немаца, оних које су стасале између 1933. и 1942. године. Немци који су 1933. већ били пунолетни и који су знали шта се дешава, нису смели да причају. Они који су од тада васпитавани, нису имали шта да причају. Њима је још у вртићима и нижим разредима школа говорено само о Хитлеру, као врсти божанства. Њихови мозгови били су потпуно испрани. Те генерације биле су најфанатичније и сматра се да су њихови припадници имали минималне шансе да икада стекну реалну слику догађаја.

Оно што је у Немачкој био “Хитлер југенд“, у Југославију су били “Титови пионири“ и “Титова омладина“. Немачке генерације 1933-1942. упоредиве су са југословенским генерацијама 1945-1965. Те, 1965. године, отворене су државне границе (до тада у Југославији нису постојали пасоши, сем, наравно, специјалних). Нешто блажа, али и даље висока индоктринација, постојала је наредних 17 година. Не Титова смрт 1980, већ прва велика криза, 1982, представља прву годину отрежњења. Те године доспели су на отплату дугови из 1974, а нису могли бити враћени, па је по светским лукама почела заплена југословенских бродова. То је у јавности скривано, али сви су видели несташицу увозне робе (кафа, бензин), па и домаће робе, која је извожена да би се дошло до девиза по сваку цену (на пример, није било јестивог уља). Углавном, генерације одрасле с Титовом сликом на првој станици буквара, уз песмице о Титу, уз Титов лик из партизанских филмова, и сл, имају мале шансе за реално сагледавање како те епохе, тако и савремених догађаја.

После пораза нацизма, сви Немци су порицали да су нацисти, тврдећи да их политика не занима, и слично, али је даље испитивање, кроз унакрсна питања, показало да су заправо сви прихватили и усвојили нацистички начин размишљања. При томе, нису сви 99 посто били нацисти. Неки су то били 60 или 70 посто, али је на крају већина прихватила макар неке делове нацистичког начина размишљања.

Исто важи и за Југославију (и Србију), с тим што је ситуација код нас много гора, пошто није било дебољшевизације, аналогне немачкој денацификацији.

(“Слобода“, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. септембар 2016.)

 

 

 

 

 

 

 

 

Затворено за коментаре.