Шериф Басиуни: Ако може, нека почива у миру

novilogo

novilogo

Пише: Стефан Каргановић

Пре нешто више од десетак дана (25. септембра) у пределе доњег света, резервисане за оне који су обрукали правну струку, преселио се заувек проф. Шериф Басиуни, један од утемељивача из сенке карикатуралне правосудне установе познате под називом „Хашки трибунал.“ Као што је постало ритуал у сличним ситуацијама, Басиунијев одлазак пропраћен је екстравагантним похвалама и крокодилским сузама свих које је овај осредњи професор исламског права египатског порекла, на подједнако осредњем правном факултету De Paul у Чикагу, током своје услужне каријере – не мало задужио.

Карактеристичан је излив пијетета у некрологу „Вашингтон Поста,“ где за преминулог дословце стоји да је, ни мање ни више, био „отац међународног кривичног права.“[1] Када се има у виду да „Вашингтон Пост“ слови за медијску платформу исте агенције којој је по свој прилици и покојник био близак, овако великодушни хвалоспеви и не делују претерано зачуђујуће. Али можда су колеге из „Њујорк Тајмса“ – макар се радило о фројдовском лапсусу – ипак ненамерно духовито и боље погодили суштину када су уваженог покојника назвали „кумом“ (godfather)[2] области права за које је његово име било медијски везано, али којом се он уствари није, осим одкада је био регрутован и у завршној фази своје каријере, стручно и систематски бавио.

Ваља ипак нагласити да је Шериф Басиуни био професор исламског, а не неког другог права. То је часна област научног истраживања али га не квалификује да буде ни „отац“ ни „кум“ неке друге гране правне науке. Али, наравно, у глобалном друштву где Мадона и сестре Кардашијан бивају проглашене за уметнице, зашто и Шериф Басиуни не би могао бити промовисан у научника џиновског формата из области међународног кривичног права?

Већ по меланхоличном тону вести на интернет презентацији Хашког трибунала о Басиунијевом упокојењу[3]даје се закључити о ванредном значају покојника. Басиуни је, сазнајемо тамо, одиграо „водећу улогу у оснивању Трибунала,“ између осталог тако што је председавао комисији која је 1992 – 1994. израдила извештај Савету безбедности о кршењу људских права на територији бивше Југославије, чему је непосредно уследило усвајање Резолуције 827 захваљујући којој је Трибунал био основан. У саопштењу Трибунала се не наводи, али вреди додати, и то да је Басиуни био главни чинилац и у састављању статута Хашког трибунала. У том погледу, право „очинства“ му се ни у ком случају не би могло оспорити. Пракса у чијем успостављању је проф. Басиуни непосредно учествовао условила је низ правних исхода за које би многи рекли да су бизарни, или у најмању руку удаљени од уобичајеног концепта праведности, као што је 2008.  године, пред Хашким трибуналом, била ослобађајућа пресуда изречена Насеру Орићу. 

Подсећамо да се реприза те хашке фарсе одиграла у Сарајеву управо ових дана, када је Орић поново ослобођен, овог пута пред Судом за ратне злочине БиХ, клонираном по узору на Хашки трибунал, коме је покојник, као што смо видели, својевремено кумовао.

Од како се на сукобу на простору бивше Југославије деведесетих година доказао и стекао признање и славу, проф. Басиуни је, као што је у тим круговима уобичајено, постао стални играч, permanent asset, те је био употребљен као оперативац и „ауторитет“ и у другим кризним ситуацијама, као што су Либија[4] и Бахраин[5]. Али Басиунијева методологија примењивана у тим случајевима, у поређењу са начином како је приступио састављању извештаја и приписивању одговорности за  дешавања у бившој Југославији 1992 – 1994, што је кључно утицало на одлуку да се формира Хашки трибунал и све што је из тога уследило, тешко да би се могли драстичније разликовати.

Проф. Едвард Херман и његова истраживачка група то овако описују у својој студији „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика,“[6] која је у издању Историјског пројекта Сребреница била преведена и објављена на српском 2011. године:

„Шериф Басиуни, вођа експертске комисије УН, египатски стручњак за исламско право који је предавао на правном факултету универзитета ДеПол у Чикагу, у завршном извештају експертске комисије није ни поменуо Орићеве убилачке нападе на околну популацију, иако је на располагању имао форензичке доказе из обимних извештаја др Станковића.

„Ћутање Басиунијеве комисије о Орићу и шаблон оптужби пред Трибуналом одсликавају политичке циљеве Америке, која је доминирала у Савету безбедности када се радило о Босни и која је Трибунал сматрала још једним оружјем које се може мобилисати у корист босанске владе, а не непристрасним судским телом. Пошто су САД и друге сталне чланице Савета безбедности имале право вета, рад Трибунала је био инхерентно политички, па су чак и најбесрамнији злочини муслиманских јединица имали низак приоритет. Званичници Трибунала дозволили су да се истраге против босанског председника Изетбеговића и хрватског председника Фрање Туђмана развлаче годинама све до њихове природне смрти. 

Гласноговорници Трибунала су једноставно обзнанили да се никакве информације о истрагама и оптужбама против њих неће обелодањивати јер они нису у прилици да се бране.“

Уколико би поредили анализе и закључке овог реномираног јуристе и (судећи по нештедимичним похвалама) заслужног научног радника тешко да би открили доследност или траг од објективности. Једина доследна нит која спаја јавну делатност проф. Шерифа Басиунија је бескомпромисна посвећеност агенди новог светског поретка, у свакој кризној ситуацији где је добио задатак да се умеша.

За сагледавање карактера и домета Басиунијевог главног достигнућа – Међународног Кривичног Трибунала за Бившу Југославију – па самим тим и за оцену професионалне делатности самог Шерифа Басиунија, умесно би било поставити следећа питања. У односу на ситуације које су настале као последица сукоба у БиХ, да ли  Хашки трибунал и локални судови  формирани по угледу на њега реагују принципијелно? Да ли се руководе политички  неутралном применом начела за која се декларативно залажу и која су уграђена у њихов статут и пресуде? Или пред собом имамо још једну потврду оцене професора Косте Чавошког, да је то „суд којем политика диктира право и правду“ и да је у његовом начину рада „хипокризија … доведена скоро до савршенства.“[7]

У настојању да одговоримо на та важна питања, без чега би било тешко растати се достојно од проф. Шерифа Басиунија, стављамо пред читаоца неке речите податке из теорије и праксе Хашког трибунала, установе чији је он „отац“ или „кум,“ како ко жели. Прво, у Коначном извештају поднетом Савету безбедности 24. маја 1992. Комисија УН под руководством професора Шерифа Басиунија[8] која је била задужена да истражи ратне злочине и преступе против човечности на подручју бивше Југославијe[9]  проширује се правно схватање појма „геноцид“ тако што се уводи концепт „локалног геноцида“. Телеолошка природа комисијиних разматрања испољила се, према томе, од самог почетка.

„Питање геноцида је нешто сложеније услед тога што је  Конвенција [о геноциду – наша примедба] написана тако да се у вези са начином извршења очекује да се докаже специфична намера, а поред тога поставља се и питање да ли Конвенцију треба тумачити као да се односи на групу у целини.“[10]

Затим, сходно томе, Басиунијева Комисија се посветила уклањању тих „сметњи“ у  изворној формулацији Конвенције о геноциду како би пројектованом међународном ad hoc Трибуналу, који је на темељу њеног извештаја требало да настане, био олакшан посао и да би му се створио теоријски маневарски простор за утврђивање геноцида и тамо где по дотадашњим мерилима то не би било изводљиво. „Ми, чланови Комисије“, наставља професор Басиуни, „то смо размотрили из једног напреднијег угла и сложили смо се да геноцид не треба тумачити у оквиру групе као целине, што је био случај са тумачењем холокауста пошто је то био образац којег су се држали нацисти, већ да то треба сагледавати у оквиру неког специфичнијег контекста.“[11]

Када се има у виду стварни задатак Комисије, а то је полагање темеља за рад Међународног трибунала за бившу Југославију, разлози за овакав „напреднији приступ“ постају разумљиви. Политичка и пропагандна клима у периоду када је Извештај био писан и када је Трибунал био осниван захтевали су пресуду за геноцид, и зна се против кога. Ако у светлу дотадашњих критеријума врста и обим злочина који су били почињени током сукоба у бившој Југославији нису били довољни да се оправда процесуирање и осуђујућа пресуда за геноцид, онда се креативним и напредним новим тумачењем теоријски апарат имао прилагодити политичким потребама.

Један од резултата ове креативности била је Басиунијева теза о могућности „локалног геноцида“. У првостепеној пресуди у предмету Крстић, Веће ту тезу усваја и са благонаклоношћу примећује постојање „више извора који потврђују став да би се утврђивање намере да се група уништи на ограниченом географском простору, као што је подручје неке земље, па чак и општина, могло окарактерисати као геноцид“.[12]Непосредно затим Веће своју анализу заокружује следећим закључком: „…убиство свих припадника дела групе који се налазе на неком малом географском простору, чак и када су жртве малобројне,[13] може се сматрати геноцидом ако је то било извршено са намером уништења дела групе као такве на том малом географском простору“.[14]

У пресуди генералу Толимиру, семе „напредног тумачења“ које је посадио проф. Басиуни донело је неслућене плодове у облику закључка који је ретроградне колеге, склоне традиционалном правном размишљању, оставио без текста. У тој пресуди, надахнутој Басиунијевим својствено флексибилним приступом чињеницама и теоретским појмовима, констатује се да се у Жепи догодио „геноцид“ на основу материјалног налаза Већа да су српске снаге погубиле три кључна члана руководства иначе у пуном саставу преживеле локалне муслиманске заједнице, и на такав начин је лишиле „средстава за даљњи опстанак“.[15]

У својим опсежним студијама о начину рада и механизмима контроле глобалистичког система проф. Ентони Сутон је издвојио  једну посебну сарадничку групу која га опслужује. То је корпус интелектуалних измећара. Опис њиховог посла је да у прихватљиву академску обланду упакују и рационализују намере и нечасна средства својих господара. Међу високо котираним интелектуалним проституткама на том неславном списку истичу се „звезде“ калибра Кисинџера, Брежинског и Жака Аталија. Шериф Басиуни свакако да није припадао тим „вишим“ слојевима света у који је био кооптиран и у коме се кретао, мада је имао своје скромно место и улогу, и био је несумњиво користан. Његови шефови оправдано жале његов одлазак. Али његовим нестанком научна  област међународног кривичног  права не остаје сиромашнија.

Упутнице:

[1] Washington Post, 26. септембар 2017.

[2] New York Times, 4. октобар 2017.

[3] www.icty.org/en/press/icty-mourns-the-loss-of-professor-m-cherif-bassiouni

[4] По обрасцу установљеном за бившу Југославију, као тада већ признати стручњак за кршење људских права, проф. Басиуни је 2011. био укључен у рад комисије за испитивање наводних  злочина Гадафијевог режима у Либији. У резултату извештаја његове либијске комисије, Савет безбедности УН је донео резолуцију која је утрла пут интервенцији западних земаља којом је Либија као држава уништена, њени државни ресурси опљачкани, а сва социјална достигнућа поништена:

[5] Басиуни је 2014. године прихватио да предводи комисију коју је формирао краљ Бахраина да „објективно“ размотри оптужбе за кршење људских права које су биле подигнуте против његовог режима. Краљ није могао да изабере бољу особу од Басиунија да обави тај деликатан посао уз минималну штету по његов ретроградни режим. Басиуни је саставио извештај по мери свог краљевског мецене. У изјави арапском порталу „Ал-Монитор“ Басиуни је нетрепнувши рекао „There have been a number of recommendations made, and the government has consistently carried out the implementation of the recommendations“ (www.al-monitor.com/pulse/originals/2014/06/cherif-bassiouni-bici-bahrain-uprising-violations.html#ixzz4v2qySm3e ) Амерички дневник „Хасфингтон Пост“ примећује да Басиунијев извештај не садржи никакве препоруке за политичку реформу или увођење основних елемената демократског система,  www.huffingtonpost.com/brian-dooley/bassiouni-report-takes-ba_b_1112991.html Ко плаћа, наручује музику.

[6] www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/03/Edvard-S.-Herman-i-Filip-Korvin-Masakr-u-Srebrenici-dokazi-kontekst-politika.pdf

[7] Марко Сладојевић, Хашки триптих (Београд, 2011.), предговор Косте Чавошког, стр. 3

[8] Да поновимо, Басиуни је био професор исламског права на De Paul универзитету у Чикагу 1992. године када је ангажован да формира комисију која ће истражити извештаје о злочинима почињеним у бившој Југославији и поднети препоруке Савету безбедности у вези са тиме.

[9] Final Report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to Security Council resolution 780 (1992). www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/REPORT_TOC.HTM

[10] Bassiouni, M. Cherif. 1995. ”Genocide in Bosnia-Herzegovina”.

[11] Ibid.

[12] Првостепена пресуда, Тужилац против Крстића, пар. 589.

[13] Без даљње анализе или коментара, скрећемо пажњу на очигледан софизам ових правних иноватора: побијени „део групе“ може бити свака скупина коју они својевољно прогласе као такву. У некој скупини од 10.000, они могу да извоје 50 побијених и да констатују „убиство свих припадника дела групе“. Да ли то аутоматски постаје геноцид? Или сврставање у категорију геноцида зависи од политичких потреба „господара дефиниције“ у сваком случају посебно? Теорија дефиниционизма Владимира Умељића могла би бити од користи за правилно сагледавање овог питања. (Подробније на сајту „Фонда Слободана Јовановића“, www.slobodanjovanovic.org/2011/12/22/razgovor-sa-vladimirom-umeljicem/ )

[14] Ibid., пар. 590.

[15] www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212_summary.pdf, стр. 7

Затворено за коментаре.