О књигама Дража 1-5

О књигама Дража 1-5

ПИШЕ:  Александар ДИНЧИЋ

Свој дугогодишњи научни рад под насловом “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, Милослав Самарџић је започео давне 1996. године, када се појавила прва књига под тим насловом. Последња књига из серије, пети том, нашла се пред читаоцима јесени Господње 2010. године. За четрнаест година активног рада, Самарџић је на 3.500 страница испричао причу о генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, Војно-четничким одредима Југословенске војске, Југословенској војсци и четничком, а од 1944. године и равногорском покрету.
Ово је данас најобимније дело на тему генерала Михаиловића и његове војске. Познато је да се велика дела никада не пишу лако. Довољно је поменути да ових пет књига скупа имају око 8.000 фуснота. Свака од њих по научној тежини више вреди од стотину књига из партизанског доба, писаних по сећањима и како је партија диктирала у ондашње време.
Аутор нам је у једном тому сликовито показао да су партизански извештаји из рата били монтирани, прехиберболисани и да се не могу сматрати изворима првога реда, већ да је то пропаганда једне тоталитарне странке. Ако побројимо партизанске губитке против свих зараћених страна, па их упоредимо са послератним званичним пописима, онда видимо да се у ратним извештајима и комуникејима много измишљало, да се губици и борбе нису верно приказивали и да су се партизани такмичили ко ће да пошаље лепши извештај. Значи, ни историја се није тачно писала.
Хиљаде цитираних докумената из Војног архива у Београду, те Зборника докумената и већ објављених књига, открили су дуго скривану мистерију. Њих је писац погледао, сравнио и написао причу.
Последња књига највише прати најжалоснију годину у историјату четничког (равногорског) покрета за време Другог светског рата – хиљаду деветсто четрдесет и пету. У читавој Европи рат је окончан 9. маја, а у Југославији је завршен седам дана касније. Четнички покрет, издан од савезника, напуштен од светских моћника, био је осуђен на пропаст. Из те пропасти требало је сачувати она најважније – образ. Ако српска краљевска војска 1915. није дефинитивно капитулирала, то се не би могло рећи за период од три деценије касније. То је био заиста њен крај и одлазак у прошлост. Уништена је вољом моћника, а никако снагом противника. Краљ Петар Први се после свих недаћа као победник вратио у напуштену отаџбину, а његов унук је остао заувек далеко од ње, без круне и народа који га је толико чекао. Умро је у туђини.
Тамо где је започела историја четничког покрета – ту се и завршила. У Босни, где је генералштабни пуковник Дража Михаиловић први започео покрет отпора у поробљеној Европи, рекавши историјско “Не“, четири године касније нестале су последње формације Југословенске војске и остала је, како рече песник, безгробна војска.
Без улепшавања и навијања, аутор хронолошки приказује догађаје како су се одвијали током Босанске голготе. Дневник потпоручника Милетића, командира у Горској гарди, омогућује нам да се у великој мери унесемо у трагедију. Тај дневник је од велике историјске вредности. Приказује нам односе четника и муслимана за време Босанске голготе, обарајући произвољне и паушалне закључке да је према муслиманима спроводен геноцид и етничко чишћење.
У историји српског народа имали смо Албанску голготу, а имали смо и Босанску. Догодило се – не поновило се!
На крају је остала реч победника проглашених за зеленим столом, али и хрпа пожутелих папира, која је после рата сколоњена да се не види и не прочита. Када су се државне архиве делимично отвориле, ови папири су дали сасвим другачију слику догађаја. Зато су се Титови комунисти бојали и папира, као опасних сведока.
Наша читалачка јавност до појаве књига Милослава Самарџића није имала тачних знања о Југословенској војсци у Другом светском рату. Пре изласка ових књига испреплетале су се две струје по питању оцене Дражине борбе: комунистичка-екстремна, која је писала по законима партије, држећи се по сваку цену “братства и јединства“, и неокомунистичка, која и данас жели да покаже како су и партизани и четници били борци за слободу, да оправда закон о изједначавању једних и других, али и да констатује како су их идеологије поделиле и довеле до разлаза.
Међутим, у рату партије не воде борбу, већ је за то задужена војска, а она може бити само једна, као што нема ни два министра у једном ресору. Једна држава, а две војске, никада није било нити ће бити – каже генерал Михаиловић у једном радиограму. Да су тако партије, наводно у име ослободилачких традиција, водиле борбу и у Првом светском рату, краљу Петру не би остало ништа друго него да потпише капитулацију и пре одсудне навале Централних сила.
Генерал Михаиловић је априла 1941. године ушао у свој шести – последњи рат. Једини рат из кога неће изаћи као победник. Пресудили су велики, који су подржали мале, а који су силом прилика постали велики. Историја ће се, на жалост, много година касније поновити, и то поново на штету српског народа.
Самарџићеве књиге не могу се сматрати неком тоталном ревизијом историје, писаном из угла једне зараћене стране, како о њему пише немачки непознавалац српске историје Холм Зундхаусен, већ представљају велики научни допринос у сагледавању истине о једном српском генералу и његовим борцима.
Аутор је највећи број докумената из четничке, немачке, недићевске и партизанске архиве пажљиво погледао, ископирао и написао вишетому историју Југословенске војске, односно четничког (равногорског) покрета у Другом светском рату. Од априла 1941. до маја 1945. године. Од почетка до краја. То је један велики и непоновљиви Алманах четничке борбе за време Другог светског рата, у коме се по први пут помињу потпуно непознати догађаји, који свакако привлаче пажњу читаоцима.
Личност генерала Михаиловића и његова војно-политичка организација је дуги низ година била жигосана. Зашто је ово рађено? Од монтираног судског процеса па до пада једнопартијског система, користећи се свим средствима једног тоталитарног режима, монополом државне пропаганде, штампе, радија и телевизије, као и целог школског васпитног апарата, постављана је таква теза да је генерал Михаиловић био издајник, сарадник са окупатором и ратни злочинац. Оно што је при томе значајно јесте велика доза анти-четничке хистерије, уз коју је једна те иста прича упорно понављана. А да је то заиста било тако, да је то заиста очигледно и истинито, не би ни морало да се понавља са толиком упорношћу.
Вредност Самарџићевог историографског рада за ових четрнаест година лежи у чињеници да је применио један нови, историографски најпожељнији вид писања – да документа сама говоре.
Писцу је на првом месту рат, а не мир у рату. Борбе, бројност јединица свих страна, њихове структуре, оперативна наређења, извештаји о борбама и биткама, о губицима, итд. Једном речју – права војна историја.
Многи су писали о Дражи, али ништа нису откривали. Преко његових веза са Енглезима, Немцима, па чак и Совјетима, до његове агентуре за рачун свих, уплитања у разне игре, расплињавали су се у покушају да га разоткрију и кажу нешто ново што би усталасало читалачку јавност. Када Титовим историчарима није пошло за руком да га оцрне како треба, тај посао је поверен Дражином некадашњем официру, Николи Миловановићу Грби. Ту је и некадашњи поручник Ратко Мартиновић, чија се књига “Од Равне Горе до Врховог штаба“ некритички узима као својеврсно сведочанство четничког пребега.
Милослав Самарџић Дражу прати пре свега преко ради преписке. Онако како је он тада радио и размишљао, а никако постхумно. Односно, као да је знао да је изгубио рат, што многи историчари раде.
Генерал Дража Михаиловић је остао доследан борби у коју је пошао 6. априла 1941. године. Преко Кисељака, Брчког, Равне Горе, па даље, водио је народ на путу слободе, коју није дочекао. У тој борби против комуниста и нациста исписао је славне странице српске историје, која од памтивека зна за страдања и патње.
На мегдан генералу Михаиловићу комунисти нису могли и зато су га елиминисали и пре суђења. Запад је ћутао у жељи да се не замери Титу. Спасени пилоти и савезнички официри нису имали ту снагу да утичу на своје власти да се појаве у Београду и кажу истину о Дражи и четницима. Комунистима се журило и зато су српског генерала прво мучили па убили. На тај начин он се придружио светом кнезу Лазару, који је такође на мукама отишао у вечност да би његов народ могао да живи. И поражен је победио непријатеље. Историја ће и о томе донети свој суд.
Паралелно са генералом, по стаљинистичким методама, убијани су и његови високи команданти под оптужбама да су сарађивали са окупатором и чинили ратне злочине. Само је један четнички командант корпуса који је остао у земљи преживео рат и умро природном смрћу.
Убијен је човек који је први повео народ у борбу против фашизма и нацизма, док су комунисти до 22. јуна 1941. седели по окупаторским институцијама, а после рата изигравали борце за слободу и добијали првоборачке награде, ордења и пензије. Тиме су му у потпуности дали пијетет мученика.
Последњи српски ђенерал је од почетка до краја на свом антифашистичком и народном путу, путу Светосавља, остао чист. О томе говоре на десетине хиљада стрељаних, погинулих и интернираних националних бораца од стране окупатора за време рата. То су велика стратишта националних бораца за слободу, од Косовске Митровице, преко Лесковца, Ниша, Крушевца, Краљева, Крагујевца, Чачка, Београда, Земуна, Ужица, Шапца, итд, У тим непобусаним гробљима почивају најбољи национални слободари: железничари, лекари, судије, чиновници, адвокати, учитељи, професори, официри, трговци, национални радници…
Нека крај ове дугогодишње студије буде почетак једног новог разоткривања наше затамњене прошлости, обавијене велом заборава, и наставак објективног приказивања генерала Михаиловића, Југословенске војске и равногорског покрета.
Аутор књиге, пишући општу историју четничке борбе за национално ослобођење, дао је оно што је најбоље могао. На читаоцима је да дају свој завршни суд.