1944: Ослобођење или окупација?

Фотографија равногорског одбора у ослобођеном Крушевцу, 14. октобра 1944, која је исечена и искоришћена за ''октобарске свечаности'' у Београду

Оно што су у Пољској и Југославији учинили Немци – у пољском случају заједно са Совјетима – на почетку рата, то су у тим земљама учинили Совјети, њихови сателити и агенти, на крају рата

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Фотографија равногорског одбора у ослобођеном Крушевцу, 14. октобра 1944, која је исечена и искоришћена за ''октобарске свечаности'' у Београду

Фотографија равногорског одбора у ослобођеном Крушевцу, 14. октобра 1944, која је исечена и искоришћена за “октобарске свечаности“ у Београду

Србија у октобру – добро место за тренирање живаца. И сваке године све боље. Што кажу комунисти – црвени октобар. Црвени се половина Србије од њихове пропаганде, а половина од срамоте што и даље мора да слуша толико лажи и превара.

“Октобарске свечаности“ најављене су на сајту Града Београда уз слику четничког ослобођења Крушевца. Серија фотографија из ослобођеног Крушевца, 14. октобра 1944. године, давно је опште позната и ово не може бити грешка. Мора бити да су је београдски (нео)комунисти узели јер је на њој равногорски одбор за дочек Кесеровићевих четника усликан са заставом Совјетског Савеза. По свој прилици, то је једина застава раздраганих грађана те јесени у Србији са заставом Совјетског Савеза. Тај факат говори колико су комунисти онда били слаби, а с друге стране колико су (и) данас безобзирни: Крушевац или Београд, 14-ти или 20-ти октобар, свеједно, само нека се рекламирају Тито и партија. Ионако мало ко зна да је централна личност на слици, Миодраг Миљковић, винар из Ратаја, касније свирепо убијен. Још мање се зна да су комунисти убили и његову жену, којој су претходно ишчупали језик, јер није хтела да ода мужа.

За сваки случај, слика је исечена с десна, да се не би видела још једна застава – барјак Краљевине Југославије. И наравно, нису приказане остале слике из ове серије, на којима се види америчка застава.

Свака од три заставе имала је своју улогу. Совјетска, јер се знало да су они ту и да се не могу игнорисати. Америчка, због покушаја да се држава њоме заштити од бољшевизације (са четницима се налазио и члан америчке војне мисије). Али, као што и приличи, главна је била државна застава. Она је, како рече Берислав Станојловић “Мајор“, поручивала Совјетима: “Ми смо суверене земља, а вас нико није звао“.

У ударном Дневнику Радио телевизије Србије од 20. октобра спикер рече како се знало да је Београд ослобођен – мислећи на 20. октобар 1944. године – тек када је на Палати “Албанија“ била истакнута југословенска застава. У том тренутку на екрану се приказивао архивски филм постављања заставе на Палату “Албанија“. Лепо се видело да се на највишу зграду престонице у ствари не поставља југословенска, већ комунистичка застава, тробојка са црвеном звездом петокраком у средини. Та застава ће касније заиста постати државна, али у том тренутку важећа је била само она која је дочекивала ослободиоце у Крушевцу, и која је, дакле, на поменутој слици исечена.

Берислав Станојловић се 20. октобра 1944. године налазио у Београду. У документарној ТВ серији “Краљевина Југославија у Другом светском рату“ уверљиво је описао очај који је захватио грађане када су видели да не долазе “наши“, под којима је подразумевао Западне савезнике и Југословенску војску – четнике, већ Совјети. Али, у једноме је погрешио: није тачно да Совјете нико није звао. Звали су их њихови агенти у Југославији, комунисти. Позив је, наравно, био неважећи, јер једна илегална организација, забрањена управо због тероризма, нема право никога да позива. То је знао и Совјетски Савез, али је ипак плански инсталирао своје агенте у Југославији, као и у другим земљама, ради њихове бољшевизације (“светска револуција“). Тако, Радио Москва 28. септембра 1944. мање-више отворено објављује како је циљ инвазије Југославије завођење комунистичког режима. То је речено у следећој форми: “Совјетска страна примила је услов који је постављен с југословенске стране: да ће на територији Југославије, у областима где ће се налазити јединице совјетске армије, деловати администрација Националног комитета ослобођења Југославије“.

Није тешко дешифровати овај комунистички речник: “Југословенска страна“ била је КПЈ, а “Национални комитет ослобођења“ комунистичка влада, тзв. Авној. У стварности, југословенску страну представљале су друге партије и институције, док је КПЈ представљала Совјетски Савез.

Браћа Живан и Радоје Кнежевић пишу: “Главни разлог упада совјетских снага био је да се униште снаге генерала Михаиловића у Србији, да се иза трупа совјетске војске и Бугара заведе власт комуниста и да се изврши физичко уништење свих потенцијалних непријатеља бољшевизације Југославије – да се изврши револуција као она 1917. у Совјетском Савезу, тако да Тито може да се одржи на власти и без присуства совјетске војске и Бугара.“

Бугари су сада потпуно искључени из “октобарских свечаности“. Док су партизани и Совјети оживели кроз глумце у тзв. перформансу на улицама Београда, искључење Бугара је још један у низу фалсификата. Јер, они су јесени 1944. били веома бројни у Србији, пошто су биле ангажоване све три њихове нацистичке армије (које су у међувремену промениле ознаке, тј. пришиле петокраке). Исто тако, из “свечаности“ су искључени и Албанци из Албаније, који су били позвани на Титов захтев (две дивизије). Све у свему, бројно стање партизана било је веома мало. Они су у време доласка Стаљинове војске у Србији имали свега нешто преко 40.000 бораца – рачунајући и доведене из западних крајева – док је Совјета било 414.000, Бугара неколико стотина хиљада и Албанаца вероватно око 20.000.

У страху од побуне Срба, када је дошао у Београд – односно на његову периферију, Бањицу, пошто се дуго није усуђивао да дође у центар града – Тито је молио Совјете да још неко време оставе у граду довољно својих јединица. То време комунистима је било потребно за масовне ликвидације грађана. Према извештају Централног комитета КПЈ од 11. новембра 1944, управо је Београд био “духовни и материјални ослонац“ покрета генерала Драже Михаиловића. То исто раније су тврдили Немци и зато су половини логора на Бањици коју су они држали дали назив “ДМ логор“. Најбројније жртве на Бањици и у Јајинцима под Немцима биле су “присталице Драже Михаиловића“, а то се поновило и под комунистима, од октобра 1944. године, с тим што они нису убијали на Јајинцима, већ на другим локацијама, док су логор на Бањици задржали.

Оцена Централног комитета КПЈ била је тачна, из простог разлога што је Београд био престоница и највећи град, али у овој причи пресудан је правни моменат, јер нам он казује да ли су Београд и Србија у јесен 1944. године били ослобођени или окупирани, тј. да ли је једна окупација само замењена другом?

За комунисте, наравно, нема дилеме. Они се управо спремају да врате Титову бисту у Ужице, уз слављење “Ужичке републике“ 1941. године, као “прве слободне територије у окупираној Европи“. Опет, мање је важно што ово фактички није тачно (прва слободна територија била је у области Равне Горе, а први ослобођени град била је Лозница). И овде је важнији правни моменат, јер се територија под контролом једне илегалне терористичке групе не може називати ослобођеном. Тако се може назвати само територија на којој је пободен државни барјак.

Укратко, на крају Другог светског рата ослобођене су, на пример, Холандија или Норвешка, од стране Западних савезника, а окупиране су, на пример, Пољска и Југославија, од стране Совјетског Савеза и његових сателита и агената. Разлика је у томе што су се у Холандију и Норвешку вратили њихови суверени и владе из Лондона, док је у Пољској и Југославији дошло до насилне промене власти. Другим речима, оно што су у Пољској и Југославији учинили Немци – у пољском случају заједно са Совјетима – на почетку рата, то су у тим земљама учинили Совјети, њихови сателити и агенти на крају рата.

А Немци?

Да Стаљинова војска није долазила, они би се повукли из Југославије и са целог Балкана још раније. Наиме, Стаљинова војска је у почетку ишла право на Берлин – као и Западни савезници са друге стране – али је онда променила курс и скренула на југ, ради бољшевизације балканских држава. Са војне тачке гледишта, то скретање представљало је губљење времена и утицало је на продужетак рата.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 25. октобар 2016)