АМЕРИЧКИ МЕТОД И КИНЕСКИ МЕТОД ТОКОМ ПАНДЕМИЈЕ

Donald_Trump_taking_his_Oath_of_Office

Donald_Trump_taking_his_Oath_of_Office

Разлике између ова два метода у основи су следеће:

  • У америчком методу држава помаже онима који су изгубили јер је бизнис укочен. Сенат и Конгрес ноћас су, на Трампов предлог, одлучили да се додели помоћ у износу од три хиљаде милијарди долара, како за фирме, тако и за оне који су остали без посла.
  • У медијима постоји вишегласје и не шири се паника преко сваке мере.
  • О епидемији више говоре стручњаци него политичари.
  • Предузимају се мере уобичајене током епидемија, попут забране посета болницама и забрана масовних скупова, али, уместо забрана, доминирају савети грађанима.
  • Не уводе се полицијски час нити друге репресивне мере према грађанима.
  • Грађани се не проглашавају кривцима.
  • Ако буде потребна изолација, за то ће се употребити болнице или ће се закупити хотели.

Амерички метод примењује се у капиталистичким земљама. На пример, премијер Канаде, у једном од својих ретких обраћања јавности, током 12-так минута рекао је да ће сви који су због епидемије остали без посла добијати помоћ од државе у износу од 450 долара месечно. Такође је набројао друге мере.

  • Кинески метод је без пара за бизнисмене, који се у (нео)комунистичким земљама пежоративно називају приватницима. Такође је без пара за оне који су остали без посла.
  • Медији су мање-више једнообразни и шире велику панику.
  • Спроводе се репресивне мере према грађанима, попут полицијског часа, и уопште масовно се крше грађанска права.
  • О епидемији више говоре политичари него стручњаци, с тим што и стручњаци неретко говоре у складу са политичким директивама. Међу стручњацима се форсирају најекстремнији, у складу са трендом ширења панике.
  • Грађани се проглашавају главним кривцима и они сами у високом проценту тврде да јесу криви.
  • У случају да буде потребна изолација, спремају се шатори, сајамске хале, и сл, са нехуманим и нездравим условима.

Кинески метод се по правилу примењује у комунистичким или посткомунистичким државама.

Милослав Самарџић