Историјски пројекат Сребреница: Морална агонија хашког судије Флигеа

777

777

Флигеово преваспитавање на Голом отоку за непоуздане судије из система „међународног правосуђа“ изгледа да се завршило успешно и да је прогледао

 

Недавно је пукла вест да „судија једнога од судова УН у Хагу подноси оставку услед ‘шокирајућег’ мешања политичких фактора у лицу Беле куће и Турске.“ Херој ове моралистичке представе је немачки судија Кристоф Флиге. Позорница за његов наступ је Међународни кривични суд за бившу Југославију, познат такође и по скраћеници МКТБЈ. На основу ове вести, могло би се претпоставити да је у систему међународног правосуђа ипак све уредно, јер може да се рачуна на храбре судије спремне, кад устреба, да и каријеру ставе на коцку да би се заштитило драгоцено начело судске независности.

Али пре него што судију Флигеа и његову установу поздравимо овацијама, било би добро потсетити се да на позорници где они глуме привид најчешће не одражава суштинску стварност.

Судије Флиге је упамћен и по неким давнашњим изјавама, на самом почетку каријере у хашком Трибуналу, које су се такође могле протумачити као покушај одбране судијског интегритета, па изгледа да нешто слично чини и сада, када му се хашка каријера приближава крају. У интервјуу недељнику „Шпигл“ 2009. године, он је одважно сугерисао да „геноцид“ није најприкладнији опис дешавања у Сребреници. За ту јерес Флиге је сместа био кажњен и најурен из Караџићевог предпретресног већа. Током наредних неколико година изгубио му се сваки траг.

Флигеово преваспитавање на Голом отоку за непоуздане судије из система „међународног правосуђа“ изгледа да се завршило успешно и да је прогледао. Већ 2011, било му је условно опроштено и поново је стекао довољно поверења да буде постављен за председавајућег већа које је судило генералу Ратку Младићу, мада мрља на репутацији коју је добио за довођење у питање сребреничке догме никада није потпуно избрисана. Такву мрљу увек је добро држати у резерви за повремено шибање, у случају да Флиге опет падне у искушење да подлегне утицају неодобрених идеја.

Флигеов „шок“ на начин како је МКТБЈ од самог зачетка функционисао делује невешто и производи утисак да је задњих десет година  свога живота у Хагу провео у паралелној стварности, под неким стакленим звоном. Ствари које су тек однедавно почеле да му сметају у установи којој већ деценију верно служи, својствене су Трибуналу од самог оснивања, а можда и од пре тога.

Нови докази непрестано испливавају о неправним околностима под којима је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију зачет, а то грешно зачеће односи се на много више од упитног начина – када се имају у виду одредбе Повеље УН – како је званично био саздан. Један делић те слагалице пронађен је у недавно обелодањеном обавештајном меморандуму, под датумом од 1. фебруара 1993, који је припремио Данијел Вагнер (Daniel Wagner), шеф међуагенцијске радне групе за Балкан. Меморандум је упућен в. д. директора ЦИА, Џону Вулслију. Анализирајући политичке опције на Балкану, Вагнер свом шефу излаже неколико предлога.

Затурена на страни 7. Вагнеровог меморандума, у тачки 11, налази се препорука да се „оснује трибунал за ратне злочине.“ Колико је познато, то је прво званично помињање пројекта који је кулминирао оснивањем хашког Трибунала. Узгред, аутор меморандума је био изузетно далековид и када је приметио да би „једнак однос према злочинима у Босни деловао као стављање на страну Београда.“ Ускоро затим, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, установа где је Флиге донедавно био запослен, заиста је успостављен резолуцијом Савета безбедности УН од 25. марта исте године. А то се догодило на иницијативу једине тадашње суперсиле, чијој је обавештајној служби Вагнеров меморандум од 1. фебруара те године и био упућен. Пука подударност, у то нема никакве сумње.

Како се накнадно показало, и по питању „непристрасности“ пројектованог трибунала Вагнер је погодио право у мету. Током целокупне делатности хашког Трибунала, заиста је било предузето све да би се избегао не само привид непристрасности у његовом раду, већ и сама суштина.

Ако је  судска независност нешто до чега судија Флиге толико држи, биће му корисно да сазна да је историјат МКТБЈ препун доказа о њеном непостојању.

Није прошло ни неколико година од отварања Трибунала, а дубоку зависност те установе од њених неправосудних покровитеља отворено је признала тадашња председница Габријела Кирк Макдоналд: „Ми смо корисници изразите подршке од стране влада које су заинтересоване за наш рад, као и посвећених појединаца као што је секретарка Олбрајт. Као стални представник при Уједињеним нацијама, она је настојала са непоколебљивом одлучношћу да се оснује Трибунал. Заиста, ми њу често помињемо као ‘мајку Трибунала.’“ После објављивања меморандума од 1. фебруара 1993, обавештајац Данијел Вагнер би можда требало да се помиње као Трибуналов „отац.“

Са дирљивом искреношћу, ове топле наклоности поновио је судија Теодор Мерон, један од наследника госпође Макдоналд на положају председника МКТБЈ. Мерон је изјавио следеће у Вашингтону, у октобру 2003. године,обраћајући се Комисији за безбедност и сарадњу у Европи: „Као што вам је познато, Сједињене државе су одиграле водећу улогу у оснивању МКТБЈ и остају и даље његов непоколебљиви поборник. Финансијски допринос САД покрива око четвртину годишњег буџета Трибунала и износи приближно 120 милиона долара.“

С обзиром на толико присне везе, зар је чудно у време бомбардовања Југославије, када је било покренуто питање судске истраге „сагрешења“ свих страна у сукобу на Косову, да се за неке актере ратних злочина у том сукобу стало на становиште да су „једнакији од других.“ НАТО представник за штампу Џејми Шиа 16. маја 1999. мирно је саопштио окупљеним новинарима да када „[тадашња главна тужитељица МКТБЈ] Луиз Арбор отвори истрагу, она ће то учинити зато што смо јој ми дозволили да то уради (…) НАТО земље су издвојиле средства да би се Трибунал могао основати, ми смо његови већински финансијери (…) према томе, могу вам слободно рећи да смо ми и Трибунал јединствени по овом питању, јер ми желимо да ратни злочинци буду изведени пред лице правде, и ја сам сигуран када тужитељица Арбор буде отишла на Косово да процени чињенично стање, да ће оптужнице која она буде подизала бити против југословенских грађана.“

Толико не само о непристрасности, него и о судској независности.

Професор Мајкл Шарф (иначе велики присталица хашког Трибунала) несумњиво је био у праву када је америчке побуде приликом оснивања те установе назвао „мање него чистим.“ У наставку исте мисли он наводи хвалисање Ричарда Холбрука да Трибунал није само добро пропагандно средство већ да такође представља и „потенцијално корисно политичко оруђе.“

Избацивање 2013. године из судијског колегијума данског судије Фредерика Хархофа, усред Флигеовог срећног службовања у МКТБЈ, зато што је Хархоф критиковао мешање страних држава у писање судских пресуда, требало је да упозори Флигеа на озбиљност ситуације на радном месту. Али изгледа да ни то није било довољно да узбурка његову професионалну савест.

Требало би додати још и то да је МКТБЈ као установа главни стуб на коме почива наратив о геноциду у Сребреници свих ових година. У светлу наведених чињеница, могло би се поставити питање, колика је веродостојност сребреничких пресуда МКТБЈ?

У неславној епизоди сведочења генерала Весли Кларка на суђењу Милошевићу, када је Веће пренебрегло сва процесна правила изричито зато да би изашло у сусрет својим главним финансијерима и ублажило њихову бригу да им се не угрози „национална безбедност,“ Трибунал је јавно и пред лицем целога света оправдао Холбрукову циничну карактеризацију свога утилитарног задатка. То је упечатљиво приказала и изванредно образложила проф. Тифејн Диксон са Правног факултета Државног универзитета у Портланду у научној расправи „The Deposition Will Not Be Televised: Wesley Clark’s Testimony in the Milosevic Trial“. Истина, ово непочинство догодило се 2003. године, пре именовања судије Флиге у МКТБЈ. Али ако је Флигеу до судске независности заиста до те мере стало, можда је требало да боље проучи професионалну културу установе која га је позвала да уђе у њен састав, пре него што је прихватио позив.

Међународни кривични правник Кристофер Блек је још 2000. године изрекао неке врло оштре судове о хашком Трибуналу. Гледајући уназад, Блекове бритке опаске делују више као чврсто утемељени закључци него превише оштре оцене. Судија Флиге мора да је обитавао у  замишљеном свету када те појаве није успео да примети нити је нашао за сходно да на њих благовремено одреагује, све до пре неколико дана. Он ће сада изванредно профитирати од жмурења. Пензионера Флигеа чека пакет примамљивих бенефита на чему би му многе колеге пензионери, чак и у Немачкој, могли позавидети. А поврх свега тога, он се са јавне сцене повлачи  носећи ореол моралног јунака зато што је обнародовао јавности – и то управо онда када је планирао да се пензионише у сваком случају – чињенице о хашком Трибуналу које су несумњиво тачне али које многи други већ годинама примећују и истичу.

Флигеово закаснело откривање топле воде зато делује крајње морално неубедљиво. Да употребимо једну од омиљених флоскула суда где је Флиге десет година кротко седео и мирно другима изрицао пресуде, то су чињенице које је судија Кристоф Флиге „знао или је требало да зна“ –  све време док је тамо био.

Стефан Каргановић

Област са прилозима

Затворено за коментаре.