60 ГОДИНА СВЕТОСАВСКЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Са својих 18 тачака, резолуција донета на Светосавском конгресу одржаном од 25. до 27. јануара 1944. године у селу Ба, даје релативно јасну политичку слику Равногорског покрета. Резолуцију су једногласно изгласала 294 делегата конгреса, међу којима је било представника свих политичких партија Југославије (изузев Комунистичке и Хрватске сељачке странке). Конгрес је тражио обнову Југославије, али не у предратним границама, већ са проширењем државне територије. Минимално тражено проширење односило се на неусвојени захтев о границама, који је изнела делегација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са Николом Пашићем на челу, на мировној конференцији одржаној у Паризу 1919. и 1920. године. Пашић, који је у делегацији као стручне консултанте поред осталих имао и Јована Цвијића и Слободана Јовановића, поднео је захтев да се Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца прикључе делови Албаније (Скадар), Бугарске (Ћустендил и Видин), Румуније (Темишвар), Мађарске (Печуј и Сегедин), Аустрије (Корушка) и Италије (Истра и Ријека), што због ратне одштете, што из стратешких, етничких и историјских разлога.36 (Карта овако увећане Југославије погрешно се назива "Мољевићева мапа", по једном његовом препису; заправо, реч је о Цвијићевој мапи.) Тако увећана Југославија, по Башкој резолуцији, била би парламентарна монархија састављена од три федералне јединице: Србије, Хрватске и Словеније. Српска федерална јединица "би на демократским основама окупила цео српски народ на његовој територији", с тим што "исто начело треба да важи и за Хрвате и за Словенце".37 У Резолуцији нису наведене границе српске федералне јединице. Према пројекту др Стевана Мољевића од 30. јуна 1941. године, у српску федералну јединицу ушле би и Црна Гора, Источна Херцеговина, Босна, Северна Далмација, Јужна Далмација са јадранском обалом од Плоча до испод Шибеника, српски део Лике, Баније и Кордуна, део Западне Славоније (Пакрац), део Источне Славоније (Вуковар, Осијек, Винковци) и Барања, док би Дубровник имао посебан статус.38 Померајући српске међе науштрб хрватских, Мољевић се, као и некада Пашић при одређивању спољних граница, пре свега руководио принципом да свако ко је починио ратни злочин мора да плати одштету у виду давања извесних територија. Принцип тројне федерације значио је, истовремено, супротстављање комунистичкој идеји о подели Југославије на шест федералних јединица, а Срба на три народа (Срби, Црногорци, Македонци), што је било прокламовано на њиховом конгресу у Јајцу 29. новембра 1943. године. Против такве намере комуниста листом су устали сви српски политичари, међу којима и анационални Милан Грол, председник Демократске странке. "Тито је узбунио Србе цепањем Срба на четири федералне јединице. То тај народ, који је скупо плаћао уједињење, не може да прими", рекао је он. Изразито комунистичко антисрпство осудио је чак и бан предратне хрватске Бановине, др Иван Шубашић. План о црногорској и македонској аутономији он је сматрао "препреком било којој југословенској заједници", уз напомену да су овакви елементи националног концепта Комунистичке партије Југославије "антисрпски". Због таквих реакција комунисти су говорили да се "међе међу народним републикама и не могу схватити као неке границе", односно да њихова улога није да "раздвајају", него да "спајају" народе, али су у пракси остајали доследни својој антисрпској политици.
Равногорски покрет никада званично није истакао тезу о отцепљењу Србије од Југославије, односно о успостављању Краљевине Србије у границама траженим за српску федералну јединицу у оквиру Југославије. Штавише, Слободан Јовановић је сматрао да би се у случају испостављања захтева за оснивање проширене Краљевине Србије, "наше границе довеле у питање на више страна".
Другим речима, у ситуацији када водеће светске силе угрожавају опстанак Краљевине Југославије, постављање питања Краљевине Србије било би без икаквих изгледа, мада је било жеља многих припадника Равногорског покрета. При анализи Дражиних иступа, као и уопште грађе о четничком покрету, у говорима и изјавама намењеним јавној употреби приметна је југословенска црта, коју у интерним документима замењује брига о интересима српског народа. Обнова Краљевине Србије остављена је за неко будуће време, по проласку нацистичке и комунистичке опасности. Зато је Слободан Јовановић, у депеши од 5. децембра 1942. године, упућивао савете генералу Михаиловићу о обнови југословенске државе, "у сопственом интересу". Ево те депеше:
"Влада настоји да се Југославија обнови као једна држава у својој целокупности. И поред страшних покоља над Србима, тај став морамо задржати у сопственом интересу. Чак и у случају да код Хрвата избије тежња да српско-хрватски однос поставе на међународни терен. У противном могле би у Енглеској и Америци преотети мах извесне комбинације којима би се наше границе довеле у питање на више страна...
Стога је питање обнове Југославије животни интерес за који се морамо залагати са бескомпромисном одлучношћу. Само тај став у стању је да сигурно спасе нашу територију и омете друге комбинације, од којих би свака без разлике окрњила наше националне интересе.
Унутрашње уређење Југославије неће моћи да буде, по свему судећи, засновано на централизму. Разлози су: сталне тежње Хрвата ка федерацији, као и жеља Срба да се у будућности заштите од ужасних искустава претрпљених у Павелићевој држави. Федерација, обезбеђујући јединство државе, била би најподеснија да умири српске осетљивости изазване усташким покољима. Она би водила рачуна о посебним интересима сва три дела, а обезбедила би будућност."39
Држава у којој се мисли о заштити једног народа од другог, да се не би поновила "ужасна искуства", свакако није жељена, већ наметнута. Чак је и др Стеван Мољевић, један од најпознатијих поборника Велике Србије, морао да се прилагоди суровим околностима. На конгресу равногорске штампе, одржаном од 20. до 23. августа 1944. године, он је на следећи начин покушавао да спута своје српство:
"Дража Михаиловић прокламује, да је за јаку Југославију потребно да се створи јако Српство, у српској етничкој јединици, а тако исто да се у својим етничким јединицама окупе Хрвати и Словенци. Парола Драже Михаиловића је: у слободној Југославији - слободна Србија, слободна Хрватска и слободна Словеначка. Он оснива Централни национални комитет Краљевине Југославије у који улазе представници свих политичких странака с кореном у народу. Он је добро увидео, да се демократија у државно-правном погледу најбоље изражава федерацијом, широким народним самоуправама, уставним парламентарним системом и тајним гласањем."40

(Из књиге Милослава Самарxића "Генерал Дража Михаиловић (са општом историјом четничког покрета 1941-1946), која је у припреми)